Rezime za 2009.

Zar ima potrebe za ovim rezimeom ? Svi mi dobro znamo kakva je bila 2009. I ne samo to. Osetili smo je na sopstvenoj koži. Možda je nekom pojedincu i bila naklonjena, ali je nama kao naciji i populaciji bila užasna. Mnoge su se iluzije razbile. Mnogi su snovi neostvareni. Mnoge su se želje izjalovile. Bila nam je potrebna gotovo decenija da bi smo shvatili pravo stanje stvari ako smo zapravo nešto i skontali. Da se ja ne bih pravio pametan na sledećim linkovima možete  da vidite koji su najvažniji događaji za 2009. godinu u Srbiji i u svetu, mada mislim da za tim nema potrebe. Videćete samo da je mnogo više onih loših događaja. Povrh svega sada još i ja treba da donosim nekakve sumorne zaključke. I to pred doček. Mislim da to stvarno ne bi bilo u redu.  Zato ja neću ništa da zaključujem. Bolje je tako. Neću da vam kvarim praznično raspoloženje. Mogu samo da poželim da se više nikad ne ponovi ta 2009. Neka nam ona bude najlošija godina u životu. Neka nam naredne godine nadoknade sve ono što smo u prethodnim godinama željno iščekivali i nadali se. Neka se završetkom 2009. godine završi sve ono što je loše i ružno, sve ono što nas je mučilo, tištilo i činilo nesrećnim. Neka 2010. bude početak jednog lepog, srećnog, dugog i novog života svih nas.

Živeli !!!

Verujte u deda Mraza

Dogovorio sam se sa jednim ortakom da telefonom pozove mog mlađeg sina i da se predstavi kao deda Mraz. I javio se klinja na telefon. Prvo se iznenedio, pa uplašio, pa se obradovao i na kraju poverovao. Pričao on sa deda Mrazom, boga mi, jedno pola sata. Izrecitovao mu je sve moguće pesme koje zna, lagao ga kako je bio mnogo dobar, kako je slušao mamu i tatu, kako se ne bije sa starijim bratom, kako ne pravi lom… Rekao je još da će biti još bolji ako mu deda Mraz donese poklone. Opasan klinja nema šta.

Nakon nekoliko dana ja odoh u prodavnicu i kupih klincima novogodišnje paketiće. Juče dok su klinci igrali igrice na kompjuteru ja iz kola izvukoh paketiće i stavih ih ispred ulaznih vrata. Pozvah svog ortaka, koji se predstavljao kao deda Mraz i objasnio mu šta treba da uradi.

Ušao sam u kuću i sa suprugom pridružio klincima. Kao fora da gledamo kako igraju igrice. Zazvonio je telefon. Javio se mlađi sin. Na vezi je bio deda Mraz. Rekao mu je pošto su on i njegov brat bili mnogo dobri da im je paketiće ostavio ispred ulaznih vrata. Hteo je lično da im uruči paketiće, ali mnogo žuri da i ostaloj deci podeli paketiće a nema mnogo vremena tako da će im paketiće ostaviti ispred vrata.

Klinci brže bolje potrčaše napolje i kad su videli poklone počeše da skaču kao nenormalni. Stariji sin je skontao o čemu se radi mada je i on bio presrećan. A mlađi klinac svakog kog vidi priča kako mu je deda Mraz doneo poklon pošto je bio mnogo dobar. I sad veruje u deda Mraza. A ja sam bio presrećen i zadovoljan jer je mala prevara uspela. Kako je deci malo potrebno da budu srećna. Par slatkiša i neka igračkica i  ništa više im nije potrebno. Kad bi ljudi bili kao deca svet bi bio mnogo lepše i veselije mesto.

Zato, budite i Vi na tren dete, makar za novu godinu,  verujte u deda Mraza možda će te i dobiti nešto.

Srpska romantika

Bio sam u jednom, meni atipičnom, društvu. Malo smo cirkali, malo mezetili i normalno zezali i ćaskali. Između ostalih tema, silnoh smeha i dobre atmosfere povede se priča na temu muvanja, to jest kako je ko smuvao svog bračnog druga. Bilo je tu zanimljivih priča, ali meni ova koju ću vam izneti zvučaše nekako najorginalnije i najtrivijalnije u istu ruku.

Sa pričom krene smuvana. Rešila ona da nam opiše kako je nju smuvao njen sadašnji suprug. Upoznali se oni u doba inflacije i embarga. Jad i kriza na sve strane. Restrikcije struje, oskudica i besparica. Snimili se oni negde u gradu i to behu prve varnice. Tip se odmah bacio u raspitivanje ko je ona, gde živi, šta voli i slično. Saznao je ono što ga je zanimalo i odmah je krenuo u akciju.

Smuvana živeše u višespartnoj kući. Njena soba beše na spratu sa velikom terasom. Srpska Julija nema šta.  Čim pade prvi mrak došunja se naš Romeo ispod terase i krene da doziva našu Julu. U mraku se naziralo da nešto drži u rukama. Jula izađe na terasu. Romeo se nekako uspenja do nje,  malo se udvarao i pruži joj poklon koji joj je doneo. Jula se malo nećkala, ali na kraju ipak prihvati poklon i silno obradova. Još malo su ćaskali i Jula odleprša na spavanje.

Sutra veče opet ista priča. Romeo ispod terase drži nešto u rukama, doziva Julu, vere se i uručuje poklon, malo čavrljaju, Jula sa poklonom utekne u sobu i to bi bilo to.

Treće veče opet isto, šunjanje kroz mrak, dozivanje, veranje, davanje poklona, ali sad je za razliku od prve dve večeri usledio i 1. poljubac. Julija je konačno bila smuvana. Šta je usledeilo posle 1. poljupca ? Kliše u svakom slučaju. Ustaljena šema: kratko zabavljanje, iznenadna trudnoća, deca, brige, svađe, preljube, alkoholzam i sve što ide uz to.  I to bi bio kraj te ljubave priče.

Zašto sam vam ovo ispričao ? Nije neka priča pomislićete. I nije. Međutim,  suština ove priče jeste u poklonu koji je Romeo donosio svako veče svojoj Juli. Obzirom da sam ih nazvao Romeom i Julijom odmah se da naslutiti da je u pitanju nešto romantično. Cveće možda. Ili romantično pismo. Čokolada ili ljubavna pesma. Parfemčić. E moram da vam kažem da nije. I ja sam to pomislio. I celo društvo koje je priču slušalo to pomisli. Ali mućak. Nije bilo to. Celo veče smo onako prilično pripiti pokušavali da pogodimo šta beše poklon na koji naša Jula poklekne i preda svoje srce i sada se gorko kaje. Svašta lupetasmo, ali ne uspesmo da odgonetnemo.

Na kraju odustasmo od pogađanja. A Jula nam pobedonosno reče šta beše poklon. A mi se frapirasmo. Poklon beše pica. Da,da. Pica po Vuku, ali po italijanski  pizza. Donosio je Romeo svojoj Julki picu tri večeri za redom. Valjda mu delovala neuhranjeno. A beše i embargo. Pice ni za leka. Nije kao sad picerije i grilovi na svakom koraku. Upitasmo se mi odakle mu pare da svako veče kupuje picu. Plata tada beše po 2-3 marke, a pica koštaše 5 maraka. A meni pade na pamet jedna Srpska poslovica. »Put do muškog srca vodi preko stomaka«. Analogno tome ovde se nameće druga teorija, »picom do pice«. Još mi jedna bezobrazna misao tada prolete kroz um. Šta bi se desilo da je dotični Romeo umesto pice tri večeri donosio sarme ? Da je u džepovima svoje jakne nagurao po par sarmi pa brže bolje u zavođenje. Šta bi se tada desilo ? Najverovatnije bi mu uz ćerku u naručje pala i  mama i baba a možda i ćale ako bi pritom doneo i neko pivce. Srpska romantika nema šta.

Iz ovog razloga, potenijalnim osvajačima ženskih srca bih predočio da i ovu situaciju imaju u vidu jer kao što put do muškog srca vodi preko stomaka … Nikad se ne zna šta sve može da upali. Čudne su žene.

Virus

Čestitam, upravo ste zarazili vaš računar virusom koji će vam uništiti hard disk i sve što imate u njemu.

Tako vam i treba kad ulazite na neproverene blogove.

Zar niste videli XXX.  E sad znate šta to znači.

.

.

Vakcina ili viza

Od 17.12.2009. godine krenulo je vakcinisanje građana Srbije protiv svinjskog gripa. Vakcina je, za pravo čudo, besplatna. Mogu da pretpostavim ko je pohrlio da brže bolje primi vakcinu baš zato što je za bžabe. Oni koji su već jednom nogom u grobu. Penzioneri. Prebukirali su već ionako prepune zdravstvene ustanove. Njima će vacina sigurno da pomogne. Jebi ga, šta da se radi. Ima ih blizu dva miliona. Najveće glasačko telo. Mora da im se vlast dodvorava zato i deli vakcine za badava. Jadni starci. Uplašili se virusa h1n1. Da ne umru pre vremena, ali ne treba da ih plaši taj virus. Više treba da ih brine već opaka hronična bolest naše države. Opaka  hronična bolest zvana kriminal i korupcija. Toga ljudi treba da se boje. Protiv toga treba da se bore.  Ali briga njih za to. Oni su svoje proživeli. Pa kad je tako šta se onda guraju da prvi prime vakcinu ? Oće oni svoj deo. Ne može njih niko da prevari.

Sa druge strane od 19.12.2009 godine nema više viza za građana Srbije. Građani Srbije mogu slobodno da putuju širom evrope (izuzev u par zemalja), ako za to imaju para. Koje dostignuće ?! Šta smo mi uspeli. Još se naše vlasti time diče. U 21. veku mi slobodno možemo da putujemo. U jeee.  U Americi let u svemir se nudi kao turistička destinacija za one malo imućnije građane. Genetska industrija je u zašla u sferu naučne fantastike. U tajnim laboratorijama se kloniraju ljudi i eksperimentiše ko zna još šta, a mi možemo, konačno, da odemo u Evropu, čiji smo sastavni deo, bez silnih zajebancija ispred ambasada i drkeljisanja na granici. Ne moramo više da guramo hiljade evrića nekim turističkim agencijama da nam srede da dobijemo vizu, da lažemo, mažemo i muvamo samo da bi smo zapalili odavde.   Baš smo u koraku sa svetom.

Mada ja mislim da ništa nije slučajno. Vakcinisanjem, penzionerima se daje nada i poruka da naša vlast brine o njima. Pa kad se vlast tako dobro brine o njima, oni će se vlasti odužiti tako što će im dati svoj glas. Ukidanjem viza, mnogo će mladih, pre ili kasnije, da zapali iz ove ludnice tako da će penzosi još više dobiti na značaju. Sada ih ima oko 25% od ukupnog stanovništva u Srbiji. Ukidanjem viznog režima taj procenat povećaće se na 30%, a znate šta toliki % znači za izbore. Pobedu. Pored toga, lukavi političari zamazaće im oči sa nekom bednom povišicom od 2-3% i to pred izbore i stvar će biti na pola gotova. Iz svega ovog proizliazi da političarima nisu bitni mladi. Zato se vize i ukidaju. Ako im se ne sviđa mogu slobodno da idu. Oni će pažnju posvetiti svojim dragim penzionerima, svojim odanim glasačima koji ovu zemlju nikada neće napustiti. Čak i kad umru. Onda će se sa našom zemljom sjediniti. Zato su oni su glavna snaga Srbije i svaki dan ih je sve više, kao i Kineza.

Nego da ne budem suviše mračan, 19.12.2009. je i velika Srpska Slava Sveti Nikola što je meni mnogo važnije i od vakcina i od viza. Večeras kad odem na slavu kod prijatelja, pa kad zveknem par rakijica pa onda par crnjaka baš ima da se nasekiram oko svega napred navedenog. Zato prijatelji moji srećna Vam slava i lep provod (za one koji slave i idu na slavu), a sve drugo i nije tako bitno. Ili jeste ?

Ženu treba poslušati, ponekad

Dokurčilo mojoj ženi to što blogujem. Zanemario sam sve svoje obaveze. Ko šta radi ja samo kuckam neke komentare ili postujem. Milion puta me već opomenu za ko zna šta, a ja i ne konstantujući šta mi govori  rečcom  »Aha«  prekomentarisao bih njen bunt i terao bih  po starom.

Jednom prilikom, ko zna koliko je popizdela jer ko zna šta nisam uradio a trebalo je, uputi mi jedan veoma ljutit komentar.

„Dokle ćeš bre da se zamlaćuješ. Ko šta radi ti samo bloguješ. Ajde što ova deca stalno vise na računaru. Mali su pa ih razumem, ali ti. Da se vidiš kako si smešan kada kreneš da nagovaraš klince da isključe igricu jer ti treba da vidiš šta ima novo na blogu. I ugledaj se na sav ostalni normalan svet. Idi bre u neku kafanu, kafić. Ima ih kolko hoćeš. Napij se ko čovek. Pravi neke bahanalije. Izduvaj se malo. Pa ćeš posle biti kao bubica. Idi juri ženske, ima ih ko pleve. Muvaj ih, udvaraj se, možda ti se posreći. Potroši neku kaloriju. Živni malo.  A ti  tu samo kuckaš li kuckaš. Deformisaće ti se kičma. Izađi malo na svež vazduh. Idi u švaleraciju. Ugledaj se malo na tvoje drugare.   Hajde polazi odma’,  da mi se smiri glava. Imam i ja dušu.“

Ovaj put sam konstantovao ono što mi žena govori. Za pravo čudo. I reših da je poslušam. Ja volim svoju ženu, a da bih joj to dokazao poslušaću je. Da shvati da ima dobrog muža, muža koji se povinuje ženinim zahtevima i molbama.  Ženu treba poslušati. Ponekad. Naročito kada daje ovako mudre predloge.

Ko je ugasio svetlo ?

.

.

Ah daaa, ovo je Srbija !!!!

.

Meee ili beee

Jedna od udranih vesti u svim dnevnim novinima i informativnim emisijama: Pojavio se i kozji grip. Kako da ne. Kozji grip. Ko li smišlja takve glupe nazive ? Ako ovako nastave izređaće sve domaće životinje i šta posle. Prvo, kravlje ludilo, pa ptičiji grip, pa svinjski grip pa sad i kozji grip. Ne znam šta je ovim životinjama ? Sve se razboljevaju. Svi mi znamo da su bolesni ljudi uzrok tih boleštija koje su dobile atribut neke domaće životinje u svom nazivu.

Međutim, ja ne bih bio ja, kada u svemu ne bih pronašao neki šablon, kontradiktornost, oksimoron, besmislicu…

Kozji grip ? Glupost. Da li to treba da nas zabrine ? Neeeeeeee. Zašto ?

Sak ću da vam objasnim. Sada i malo dete zna da je sinom za reč narod, masu ljudi, ljudsku populaciju uopšte, zapravo reč stado. Stado ima svog pastira i pse čuvare, ali to je nebitno u ovom slučaju. Bitno je to da se narod poistovećuje sa stadom. A stado čine ovce. Znači narod je stado ovaca. A šta rade ovce ? Pa zna se, ja postavljam glupa i suvišna pitanja. Ovce bleje. To radi i narod. Samo bleji. Zabole me glava od tolikog blejanja. I kud krene jedna ovca tu i sve ostale. U ponor u ponor. I to nema veze sa temom, ali šta sad. Znači narod je stado ovaca. I narod bleji. A pojavio se kozji grip. Zato narod ne treba da brine. Koze i ovce nisu isto. Jeste da je mala razlika između meee i beee, ali nije se pojavio ovčiji grip već koziji. Zato, dok se ne pojavi ovčiji grip, narod je miran. Samo da se vakciniše protiv svinjskog gripa. Valjda će nakon vakcinacije biti mnogo manje svinja među ljudima. A ovce ? Sa ovcama je lako. Ovce su glupe.

Upali svetlo da ti vidim viski

Današnja omladina uopšte nije naivna. Naprotiv. Promoćurna je i snalažljiva.

Kad se samo setim koliko sam samo vremena morao da uložim da bih smuvao neku devojku koja mi se svidela. Pa smišljaj dobru žvaku. Čekaj pravi trenutak. Šarmiraj, zasmejavaj i poštuj. Budi romantičan i šmeker u isto vreme. I onda kada bi konačno uspeo da je prevarim tj ubedim da sam ja taj pravi, princ na belom konju, tek onda bi usledile muke. Šetanje do iznemoglosti da bi se ogrebao za neki jadni poljubac. Za seks si brate morao baš da pešačiš. Da šetaš dok ti noge ne otpadnu. Cipele ne iscepaju.

A sad. Kako je sad ? Zato sam i rešio da napišem ovaj post.

Sad je dovoljno da imaš neku kintu. I to samo za jednu flašu viskija. Odeš u neki kafe, naručiš celu bocu viskija i čekaš. Konobar će flašu staviti u posudu sa ledom zapaliti čarobnu sveću (mini baklju) staviti pored flaše i prošetati celim kafeom. Ceo kafić će videti ligh show pomešan sa viskijem i analogno tome kod koga se pošiljka sa skupocenom tekućinom nosi. Ceo taj svetlosni spektakl videće i sponzoruše što je i svrha. Naručilac će sa ponosom i kurčevito izvaditi lovu i platiti znajući da ga ceo kafić u tom trenutku gleda. Bacio je udicu sa svojim malim crvićem kao mamcem i sad čega da riba počne da radi. I uskoro riba počinje da radi. Štuke, belice, kečige i ostale vrste takve ribe počinju da trzaju na mamac. A flaša sa viskijem je baš dobar mamac. Sjatiće se oko stola sa viskijem za tili čas.  I kada se ispije spomenuta flaša poručiće se još po neka (ako se još ima para) pa će se opet  paliti baklje, čuti fanfare i radovati deca. Da li će na kraju večeri naručioci viskija i naplatiti svoju bakljadu u vidu nekog snošaja ili će pak zaglaviti u wc rokajući od prevelike doze alkohola, ne bih znao da vam kažem. Znam da današnja omladina ne mora toliko da šeta da bi se ogrebala za seks. Mora da plati ako pri ovolikoj besplatnoj ponudi ne može nešto da nađe za džabe.

Hoću i ja da budem Kinez

Jutros dok sam putovao do posla, upalih radio u kolima, pustih B92 i krenoh sa slušanjem. Želeo sam da razbijem monotoniju i sumorno sivo jesenje jutro. Među gomilom vesti i gluposti čuo sam i sledeće: Kinezi se pripremaju da u Srbiji krenu sa visokoproduktivnom proizvodnjom vina ? Ej čoveče ? Kinezi i vino ? Već su u južnoj Srbiji osnovali svoje plantaže paprika i paradajiza i time ozbiljno poremetili već ustaljeni biznis naših paprikara, sada su rešili da se bave i proizvodnjom vina. Od čega li će da ga proizvode ? Od pirinča ? Kad malo bolje razmislim bolje od pirinča nego od nekih hemikalija. Kinezi, „copy and paste“ nacija, sve kopira i fušari. Ko zna kako će to njihovo vino da deluje na nas ? Možda će i oči da nam se iskose. Možda će dobro da nas radi. Ko zna koju tehnologiju će da koriste ? Nego manimo se toga.

U mom malom provinciskom gradiću (da ne kažem selu), kao i u većini varošica u Srbiji,  gro lokala u centru grada drže kinezi. Otvorili su svoje kineske radnje bofl robe i samo mlate pare. A narod hrli tamo da kupuje neka sranja. Ludi smo 100 %. Za bilo koju glupost koju možete tamo da kupite,  sigurno vam neće dati fiskalni račun. A ako ga slučajno zatražite, odmah će iz nekog ugla lokala iskočiti neki Brus Li da vas svojim karate potezima odvrati od namere dobijanja fisklanog računa. Vi ćete, kao i većina, samo pognuti glavu i brže bolje uhvatiti put pod noge. Ipak su to Kinezi a njih ima 2.000.000.000. Jebo te, ove nule zauzeše pola reda. A jadne Srpske devojčice, jeftina radna snaga, samo će se kiselo smeškati jer to im stoji u opisu posla, pritom razmišljajući da li će im kosooki žutaći isplatiti svoje visoke plate od 7000 dinara do nove godine ili će pak morati da rade do ponoći jer 1. janura nije kineska nova godina.

Još mnogo toga može se reći na temu Kineza, nego da vas ne davim. Zato ću da pređem na stvar. Hoću i ja da budem Kinez. Oni u Srbiji imaju veća prava od nas Srba. Oni imaju lokale u centru grada, oni ne moraju da imaju fiskalne kase, oni ne mora da plaćaju svoje radnike, oni ne mora da podmićuju raznorazne inspekcije da zažmure na jedno ili oba oka jer one ne smeju ni da se pojave kod njih. Za njih mnogi zakoni ne važe.  Oni uživaju najveće privilegije. Zato hoću i ja da budem Kinez. Kao Srbin u Srbiji ne mogu da opstanem i preživim. Kao Kinez imam šanse. Evo već sam počeo da skupljam pare za operaciju. Iskosiću oči pa napred u pobede. Ako je neko od vas zainteresovan neka mi se javi. Što nas ima više to je bolje. Pozdrav ili na kineskom 餵

Da li iko od vas zna kineski ? Potrebni su mi časovi