Hvala: Sanji Kokici, WOOman, Zelenoj, Dudi, Sari, Ivanu, Sanjaru, Breskvici, Danijeli što su svojim komentarima, na ovom blogu i na blogu dotične plagijatorke, naterali istu, da post koji je ukrala, brže bolje, i obriše. Da nije bilo Vas i Vaše podrške ovaj pokušaj krađe bi verovatno bio uspešan pokušaj. Hvala Vam puno. Ovo Vam neću zaboraviti. Znam da nije gramatički ispravno pisati veliko slovo V za obraćanje množini, ali nikad nisam mario za pravopis.
PS Zahvalio bih se i ljudima koji stoje iza projekta kradi mamu jer su mi i oni izašli u susret. Tekst dotične plagijatorke nije objavljen na njihovom sajtu jer je u međuvremenu izbrisan tako da oni nisu bili u mogućnosti da predoče javnosti šta je konkretno predmet zloupotrebe, ali za ubuduće znam šta treba činiti U svakom slučaju hvala im za razumevanje, podršku i savete.
Početkom 2009. godine objavio sam knjigu dečijih pesama. »Extra nemirci« koju sam posvetio svojim sinovima Marku i Filipu. Knjiga govori o njihovom odrastanju doživljeno i viđeno okom roditelja. Knjiga na jedan duhovit način opisuje njihove nestašluke i njihovo detinjstvo. Glavana poruka knjige nalazi se u poslednjoj pesmi i glasi:
Odavno sam prestao da čitam dnevnu štampu. Nema šta da se pročita. Crna hronika na svakoj strani. Esencija pesimizma na nekvalitetnom papiru. Negativna energija 100%. Ima mnogo pametnijih stvari za pročitati. Neki blog, možda. Knjiga u svakom slučaju ili poneki nedelji, mesečni magazan, al’ samo po neki jer ima mnogo takvih magazina koji su pravi užas. Tračarije, banalnosti i bahanalije u izobilju. Kamara fotki naše kvazi elite, pseudo džetsetera i trendsetera. Trivijalni tekstovi. A naslovi su još gluplji i neprimereni sadržaju na koji se odnose.
Kada bi čovek čitao samo te naslove svašta bi mu moglo pasti na pamet šta je to što je toliko skandalozno, šokantno i neverovatno. Šta je to toliko sramno i bezobrazno ? Prosto ga mame da kupi novine i da što pre pročita o čemu je reč, ali kad se krene sa čitanjem tek onda se dolazi do shvatanja da je u pitanju bila novinarska patka. Zajeb. Prevara. Insinuacija radi ostvarivanja što većeg tiraža. Glupi novinarski trik. A sve to je baš šokantno, da nema gde.
Pa o čemu zapravo govore ti tekstovi sa takvim bombastičnim naslovima ? Pa uglavnom o našim estradnim umetnicama i umetnicima i njihovom foliranju, proseravanju i prepucavanju. Čuj mene umetnicima ? Pevaljkama i pevačima, ako to možemo nazvati umetnošću, barem kod nas u Srbiji. U slučaju da je to umetnost, onda se izvinjavam na ovoj opasci.
Šokantno, tamo neka sisata pevaljka je ugradila silikone i sada ima još veće sifone koje će na nekoliko strana u full coloru prikazati svojim voljenim fanovima. Mora dotična da se reklamira i da pokaže svoje glavne pevačke atribute.
Neverovatno, tamo neki VIP lik se pojavio na nekoj svečanosti u prljavim cipelama kao da je došao sa neke farme a ovamo izigrava nekakvog frajera i badžu…
Neka druga pevaljka na butinama ima celulit a nosi neke dopičnjake što je katastrofalno i sramotno. Kad već ima celulit najbolje bi bilo da se u javnosti pojavljuje u feredži ili, još bolje, u ronilačkom odelu jer se tada neće videti pomorandžina kora a u gumiranom odelu će vitka figura samo doći do izražaja.
Narodni poslanik čita novine na sednici a to je nesvakidašnja pojava na našim prostorima. A što da ne čita čovek ? To samo govori da je pismen čim zna da čita. A između ostalog, mora čovek da se informiše da bi bio u toku. Bolje da čita nego da psuje i da lupa gluposti kao ostale njegove kolege.
Onoj tamo vrtiguzi pukla ja hulahop čarapa, sigurno ih je kupila kod kineza, a to je bruka za njenu branšu.
Ona tamo jebozovna ne nosi gaće, šta će joj kad non stop mora da ih svlači i oblači.
A ona uštogljena ne nosi brus. To je štetno, može izazvati rak dojke, po najnovijim istraživanjima, što je epohalno saznanje.
Pa zatim slede trač rubrike šta je ko rekao, gde je ko bio i sa kim se družio, ko je koga jebavao i ko je po kome pljuvao… Glupavi intervjui gde te navodne VIP persone pokušavaju da budu pametne i zanimljive. Snimljene fotografije neumornih paparaca koji non stop čuče po nekim budžacima, kontejnerima i ispod stola čekajući pogodan trenutak i narednu žrtvu koju će da uslikaju kako pije iz flaše, kako čačka nos, kako je neskladno obučena, kako jede u restoranu, kako pijanči po kafanama i splavovima ili glupira po diskotekama i klubovima. I sve je to šokantno i skandalozno. Nebitne i banalne stvari, ali sa druge strane barem nema pesimizna kao u dnevnoj štampi. Ovi časopisi su fokusirani na seljačku erotiku, blagu pornografiju… Bataci, sise i dupeta sevaju na svakoj strani. A narod kupuje li kupuje. Nije mu glupo i banalno. Bitno je da ima silikonskih sisa i celulitnih guzica, jebeš naslove. A meni je to skandalozno, neverovatno i šokantno. Toliko mi je šokantno da ću vam otkriti jednu skandaloznu stvar iz svog života: i ja imam celulit a moja žena još uvek nije ugradila silikone ! Jeste li šokirani ?
Primetio sam jednu situaciju koja se stalno ponavlja u ovoj blogosferi. Pratim dvadesetak blogova. Zanimljivo mi je šta ti blogeri(ke) pišu, kako razmišljaju i kakve komentare dobijaju na te svoje postove. Neke postove čitam po više puta jer se neretko dešava da rastrzan obavezama nisam u mogućnosti da se tekstu maksimalno posvetim. Često se dešava da krenem da čitam neki post, kad ono, isti „govori“ o onome o čemu sam i ja hteo da pišem ili pak imam već nešto napisano na tu temu. Onda mi nekako pomalo krivo, što ranije nisam napisao odnosno postovao svoj tekst. Pitanje koje mi se nameće i koje mi ne da mira, je sledeće: »Kako će se protumačiti, ako nakon takvog posta i ja objavim post na istu temu u kome će se možda neke činjenice, misli, stavovi poklapati ? Da li ću biti smatran za plagijatora ? Da li je to povreda autorskih prava, ako možemo da razglabamo na tu temu ?«
Danas mi se desilo da sam pročitao dva posta o sadržajima o kojima i ja imam napisane tekstove. Prvi je objavio moj sugrađanin Lale i isti se odnosi na našu ustaljenu naviku da se, kad god nam se pruži prilika za to, mi obavezno proseravamo. Drugi je napisala gospođa Mahlat na temu naših kulturnih estradnih umetnica i njihovih visokoumenih tekstova koji žare i pale ovim prostorima.
Juče sam pročitao post Sanje Kokice koji govori o spoznaji, shvatanju i odnosu prema Boga i prirodi koji me dosta podseća na moj esej iz knjige Uvertira.
Šaputalica mi je i rekla da sam je preduhitrio sa svojom veselom porukom na postu 2012 tako da ovo samo potvrđuje ono što sam prethodno napisao.
A zašto sam sve ovo napisao ? Ovo samo potvrđuje da slično razmišljamo. A ovaj post je objavljen da bih Vam naznačio sledeće: »Ja nisam plagijator. I ne kitim se tuđim perijem. Ako se desi da koristim nečije intelektualno delo to ću i navesti kao što sam uradio na postu »Đavolov rečnik #1«. U slučaju da odlučim da neki od tekstova objavljenim na nekom blogu ili sajtu upotrebim na svom blogu (što mi do sada nije padalo na pamet, što ne znači da neće) prethodno ću kontaktirati autora teksta i uz njegov pristanak isti ću publikovati. Normalno, uz naznaku da je tekst preuzet i linkom ka originalnom tekstu. Sad ako se desi da neki postovi obrađuju istu tematiku i nedvosmisleno podsećaju jedan na drugi, da li treba razmišljati o tome kao plagijatu i ko je koga tu zapravo pokrao i zloupotrebio ? Ja ipak mislim da niko iz mog blogrola nema nameru da se time bavi a da situacije koje sam naveo dešavaju se baš zato što smo istomišljenici, zato što živimo u istoj državi, pod gotovo istim uslovima života, tako da nam se i razmišljanja po nekad moraju poklopiti. I da više ne davim o tome. Shvatimo to kao međusobnu inspiraciju, dopunjavanje i nadovezivanje. Umrežavanje ideja. A ako se kojim slučajem desi onaj copy & paste, kojeg se svi mi, manje više, pribojavamo, sigurno je da ću reagovati onako kako i treba da se reaguje u takvoj situaciji.
U poslednje vreme aktuelne su špekulacije i razglabanja na temu 2012 godine. Zašto ? Po predviđanjima drevnih Maja, Nostrodamusu, na mnogim web stranicama, spominje se 2012-ta. Kraj sveta ?! A Amerikanci odmah od toga prave šou biznis, snimaju film od nekoliko stotina miliona dolara da bi zgrnuli mnogo više stotina miliona dolara. Zabole njih za smak sveta.
Pravo da vam kažem i mene baš nešto zabole za kraj sveta. Sve mi je jedno da li će da bude ili ne. To je nešto što mnogo ne zavisi od nas. Zato i neću da se zamaram time. Sa druge strane, ako se desi da je ta mogućnost tačna, odnosno da će 2012-te biti sudnji dan, poručio bih nešto:
»Ljudi (tu normalno podrazumevam i žene) ostalo vam je još malo vremena, zato usporite. Gde toliko žurite ? 2012 se bliži. To je tako sigurno i neminovno. A vi gubite svoje živce, nervirate se, sekirate, brinete i patite. Batalite to. Udrite brigu na veselje. Budite srećni i veseli. Volite i provedite vreme sa onima koje volite i koji vas vole. Uživajte u životu maksimalno. Dišite punim plućima jer život brzo prolazi, a naročito ako je 2012-ta »the end« . Da više na davim i ne oduzimam vam dragoceno vreme, sa par reči završiću ovaj post. Zbog svega toga, zbog 2012-te, gledajte da što kvalitetnije iskoristite preostalo vreme ili da budem prost, kao što i jeste naš narod, LJUDI, ŽENE, JEBITE SE !!! «
PS Nemojte da gledate film 2012. Tipično američko sranje. Sem filmskih efekata, totalno trulo.
Embrouz Birs (Ambrose Bierce) je svoj »Đavolov rečnik« započeo još 1881. godine u jednim nedeljnim novinama u kojima se potom neredovno pojavljivao, sa dugim razmacima, sve do 1906. godine.
Njegov »Đavolov rečnik« je za razliku od drugih rečnika i leksikona na jedan drugačiji, satiričan, ciničan i sarkastičan način objašnjavao i tumačio značenje pojedinih reči i izraza a da pritom nije izgubljen njihov smisao.
S obzirom da je u našem modernom govoru i modernom pismenom izražavanju postalo gotovo pravilo da se što više koriste strane reči i izrazi, jer to je danas odraz pismenosti, intelekta i pomodarstva, ljudi, hteli to da priznaju ili ne, prinuđeni su da koriste rečnike i leksikone stranih reči i izraza da bi bili u mogućnosti da u potpunosti razumeju sagovornika odnosno pisca koga čitaju tj da znaju i razumeju sami sebe šta govore odnosno šta žele da kažu. Normalno je da se pri tome pojedine reči neprikladno koriste što dovodi do nerazumevanja, zabune, podsmeha, gubljenje konteksta, smisla i značaja samih reči. Iz tog razloga, ja ću na ovom blogu konstantno publikovati delove »Đavolovog rečnika« da bi smo nekim rečima dali pravo značenje. Kao napomenu naveo bih da je ovaj rečnik napisan pre više od 100 godina što samo potvrđuje činjenicu da se neke stvari prosto ne menjanju.
.
Đavolov Rečnik #1 – Embrous Birs
.
ADMINISTRACIJA – Veoma zgodna apstrakcija u politici smišljena, da bi primala udarce i uvrede namenjene predsedniku ili premijeru. Čovek od slame, otporan na gađanje pokvarenim jajima i mrtvim mačkama.
ADOLESCENCIJA – Oporavak od detinjstva.
ADVOKAT – Osoba postavljena u skladu sa zakonom da upropasti one vaše poslove koje sami nemate dovoljno veštine da upropastite kako treba.
AMBASADOR – Činovnik visokog ranga koga jedna zemlja izdržava u prestonici druge zemlje da bi sprovodio volju svoje supruge.
APOTEKAR – Saučesnik lekara, dobročinitelj ukopnika i staratelj grobarskih crva.
BAHUS – Zgodno božanstvo koje su u antcici izmislili kao izgovor za opijanje.
BESKUĆNIK – Onaj koji je platio sve poreze na kućanska dobra.
BEZGREŠAN – Koga policija još nije spazila.
BOLEST – Proces aklimatizacije koji priprema dušu za drugi i bolji svet.
BRAK – Zajednica koja se sastoji od jednog gospodara, jedne gospodarice i dvoje slugu, što ukupno čini dvoje ljudi.
CINIK – Hulja koja zbog nesavršenog vida vidi stvari obakve kakve jesu, a ne kakve bi trebalo da budu. Među Skitima je zato bio običaj da cinicima iskopaju oči ne bi li im popravili vid.
CITAT – Pogrešno ponavljanje tuđih reči. Same reči pogrešno ponovljene.
U poslednje vreme ove naše televizijske kuće uhvatila je neka pomama da snimaju i prikazuju tamo neke seljačke serije. Da li se rukovode idejom »daj narodu ono što traži« ili primenjuju geslo »televizija treba da bude kakav je i narod«, ne bih znao da vam kažem. Znam samo da nas zatrpaše seljačkim serijama. Čak i nazivi serija nedvosmilseno govore da su to seljačke serije: »Seljaci«, »Selo gori a baba se češlja«, »Moj rođak sa sela«, »Farma«…
Međutim, pre nego što se upustimo u priču potrebno je da konstantujemo par činjenica. U ovom slučaju, a i inače, potrebno je napraviti razliku između seljaka i seljačine.
Seljak je čovek koji živi u ruralnoj sredini, muči se, trudi da od svojih 10 prstiju preživi, ali nikako mu to ne polazi od ruke. Bavi se poljoprivredom i stočarstvom, vredan je, maran i pošten, ali često ga mešaju sa seljačinom iako nemaju nikakve sličnosti.
Seljačina je čovek koji ne zna da se ponaša. Seljačina je nekulturna, neobrazovana, bahata, neotesana, nepristojna, neuviđajna spodoba koja je povrh svega prepotentna, egoistična i puna sebe. Govedo manifestovano u telo čoveka. Slika i prilka Balkanca. I da, seljačina obično ne živi u selu.
Ne znam šta hoće da postignu ove naše televizije pa se uvatile za tolike seljačke sadržaje. Nije im dosta što nas satiru Grandom, crnim hronikama, prenosima skupštine, reality projektima tipa Farma sada još i snimaju seljačke serije… Ne znam da li su dobili zadatak da to rade. Naši vladari su se zabrinuli činjenicom da je naša prestonica prebukirana seljacima i seljačinama pa je medijima naložila da šire propagandu kako je lepo živeti na selu. Da se narod stimuliše da ostane da živi i radi na selu. Ja se pitam, zašto su ti, koji snimaju to i koji izdaju takve naredbe pobegli sa sela, ako je tamo tako dobro ? Šta oni misle da smo toliki seljaci i seljačine pa da mogu da nas zavaraju šarenim tv lažama. Zna se dobro kako se narod stimuliše da ostane na selo a ne tamo neki petparačkim nonsensima. Kao, seljaci su švaleri. U selu se dešavaju međunarodne zavere i intrige. Selo je centar univerzuma. I sve su to serije sa rekordnom gledanošću. Ali niko se ne vraća u selo. I dalje svi glavom bez obzira beže, što preko grane, što u veće gradove i Beograd… Beograd je preplavljen seljacima i još više seljačinama. Seljačine su skupo poprodavale svoju imovinu Šiptarima i Rusima i nakupuvale stanove i lokale po Beogradu pa se sad kurče i proseravaju. Došli iz ko zna kojih vukojebina pa sad izigravaju neke građane. Izigravaju Beograđane. Brđani Beograđani. Čak se i rimuje. Uništiše duh Beograda. Uništiše govor i kulturu Beogradsku jer su sad u velikoj većini. A vlast se zabrinula za svoju prestonicu. Kako izađi na kraj sa tolikim seljačinama ? I našla je rešenje. Snimiće par serija o životu na selu, o ruralnoj idili i svi će, kad ih odgledaju, brže bolje da pohrle nazad u selo… Kako da ne ?
Nego da ne dužim, počeće mi omiljena serija, a Vi uz čitanje slobodno slušajte ovu muzikicu, slaže se uz post…
a ako ste rešili da se ipak vratite u selo pogledajte ovaj spot:
E sad ćete imati priliku da pročitate do kakvih sam zaključaka došao. Ovo će vas pomeriti sa mesta. Ovako nešto još niste imali priliku da čujete i pročitate. Verujte mi i ja sam se iznenadio kada sam došao do tih zaključaka. Noge su počele da mi klecaju, srce da udara ko ludo. Bio sam srećan i tužan u isto vreme. Nisam znao da li da plačem ili da se smejem. Obuzelo me je ushićenje i uznemirenost. Blago stanje užasa i euforije istovremeno, ali da ne dužim sa opisom svojih emocija nego da krenem sa pričom. Nema se vremena za gubljenje. Evo krećem sa pričom.
Sa pričom ? Ček, ček, šta sam ono hteo da kažem ? E do kurc*. Jebe* te pameti. Zaboravio sam šta sam hteo. A stvarno je bilo vrlo zanimljivo i nesvakidašnje, al’ šta sad se radi. Hoće to kod mene. Naročito ovih dana posle silnih praznovanja , bančenja do kasno i svega što ide uz to, ali setiću se valjda, ovih dana. Idem sad, da vidim gde se sećanje zagubilo. Možda su ga deca ćušnula negde pod krevet ili u neki ćošak ili su ga poturila keru da oštri zube. Možda ga je žena bacila u đubre neshvatajući da se greškom našlo pod njenom rukom ili sam ga ja možda negde zaturio gde ću ga naći kad sve više neće imati značaja. A Vi obavezno navratite opet. U međuvremenu se možda i setim. A i da se ne setim, sigurno će mi neka glupost “pasti” na pamet i ja ću je brže bolje objaviti i podeliti sa vama. U to budite sigurni. Do tad ponašajte se kao da ste pročitali post koji Vam je baš legao kao pesnica na oko. Post koji vas je ošamario i otrgo iz letargije svakodnevnog života. Post koji vam je otvorio oči, zagolicao znatiželju, brknuo prst u oko, zabio nož u leđa, probudio strast, uzavreo krv, izazvao erupciju osećanja, rekao sve ono što Vam je trebalo da čujete, pružio sve što Vam je bilo potrebno i učinio srećnim što ste imali priliku da ga pročitate… Ponašajte se kao da ste pročitali takav post i biće Vam mnogo lepše i bolje a ja ću još ispasti pametan. Hoću samo da Vam kažem da mislite pozitivno bez obzira što na ovom blogu preovlađuje pesimizam. Pesimisti ne mogu biti pobednici a i ja sam, koliko god to neverovatno da deluje, prilični optimista.
Ček, ček setio sam se šta sam hteo da kažem. Misao se vratila sama od sebe. I to kad sam se najmanje nadao, ali pošto sam već dovoljno napisao za ovaj put, rećiću Vam TO nekom drugom prilikom, ako u međuvremenu ne zaboravim šta sam hteo da Vam kažem, mada znate Vi dobro šta sam hteo zar ne ?
Čekaj da se prekrstim za svaki slučaj. Da se vratim tri koraka unazad. Šic bre, šic, gde baš meni crna mačka da pređe put. U horoskopu mi piše da me čeka uspešan dan. Da odem do neke baba vračare da mi gata, gleda u šolju ili u karte. Da mi prebaje za svaki slučaj. Samo da uzmem svoju srećnu amajliju. More neko mi bacio neku magiju. Krilo od slepog miša to tebi treba. Vasiono čuješ li me ? U ponoć odeš na groblje…
Nego manimo sad ta praznoverja. Nisam sujeveran. Samo sam realan zato vratimo se realnosti. Danas 13.01.2010. godine pravoslavni Srpski narod dočekuje Srpsku novu godinu. Pravu novu godinu. U inat svima. Nek crknu dušmani. A broj 13. beše baksuz ? I juuu, pu, pu, pu, ček da se vratim tri koraka unazad… E dobro je.
Sva sreća što nam ta Srpska godina ne pada za petak 13-ti, bila bi još veći baksuz. Ali kao što rekoh nisam sujeveran. Jeste da smo stvarno baksuzi jer samo najgorem nesrećniku mogu da se dešavaju ovakve stvari koje se dešavaju nama. Mada mislim da to nema nikakve veze sa brojem 13.
A da smo baksuzi, baksuzi smo čim smo rođeni u Srbiji. Pored toga moramo još i da živimo u Srbiji. Šta ćeš veći baksuz od toga. I džaba se krstite, prebajavate, gatate i uričete… Srbija je zemlja baksuza a tu ne pomažu trice i kučine. Jedino rešenje je pobeći odavde što pre i što dalje. Sad bar nema viza.
More to se tebi samo čini. Mora da te neko ureko. Ček da ti prebajem još jednom.
U svakom slučaju hvala im za razumevanje, podršku i savete.
)
«
Skorašnji komentari