Priča iz knjige Demo(n)kratija
Sat je zvonio, zvonio, zvonio … Ja sam u mraku, po komodici pored kreveta, pipajući svojim grubim rukama i obarajući sve što bih dotakao, pokušavao da ga pronađem i zaustavim užasnu buku koja se čula iz te male paklene mašine.
Konačno sam ga pronašao i svom snagom bacio o pod, ali sat je i dalje zvonio. Bio je to kvalitetan budilnik, kupljen na buvljaku za 100 dinara, pa mi je zato i bilo čudno kako je i dalje bio u funkciji posle takvog treska o pod. Njegovi prethodnici, bilo ih je pet, nisu se pokazali tako otporni pri susretu sa zidom ili podom, dobijajući početno ubrzanje snažnim izbačajem iz moje desne ruke. Ustao sam preko volje, pre buđenja Sunca, sada već u polumraku, tumarao po sobi i tražio čarape, bačene u neki ugao. Gunđao sam i psovao, jer nisam mogao da upalim svetlo da ne bih probudio suprugu. Nije mi bilo jasno kako se dosad nije probudila, kako je nije probudila zvonjava sata i njegov snažan tresak pri mom nastupu besa, već je i dalje „testerisala”, od čega je brujala cela soba. Ponekad sam mislio da će se ugušiti, da će od tolikog hrkanja zaboravti da diše, da će hrkanje odjednom prestati kao i njen život zajedno sa njim. Ali ništa, već godinama. Buka bez koje više nisam mogao ni da zaspim, sada mi je tako smetala. Povremeno sam, u takvim trenucima, bio ljubomoran na nju, verovatno zbog toga što će ona još uvek spavati, a ja ću morati na posao, gde ću crnčiti i dirinčiti za neku bednu platu, koju ću potrošiti za dva dana. Sve češće sam joj zavideo jer ona je u kući ostajala sa decom a ja sam morao na posao, koji sam toliko mrzeo. Mrzeo sam svoj posao. Mrzeo sam sebe što sam bio običan radnik u fabrici, koji je u prljavom, poluiscepanom kombineznu stajao za proizvodnom trakom i proizvodio nešto, nije bitno šta, od čega baš i nije imao nekakvu korist. Zimi hladnije nego u zamrzivaču, leti kao u rerni, a ja stojim na svom radnom mestu i tapkam po zemljanom podu u želji da se zagrejem ili rashladim, u zavisnosti od situacije. A ulagao sam sav svoj trud. Svom snagom sam se trudio da pokažem da mi je do posla stalo. želeo sam da napredujem, da pobegnem sa te trake, zbog čega sam radio i prekovremeno. Mislio sam da će to neko primetiti, da će mi zbog toga dodeliti neko bolje radno mesto, ali ništa. Niti sam napredovao, niti sam dobijao tu bednu povišicu, samo sam još više nazadovao. Uvek sam ja bio taj koji je morao prekovremeno da radi, jer sam se pokazao kao radnik koji voli svoj posao, kome je do svog posla stalo i koji će najbolje odraditi taj posao, uz smanjen kapacitet radnika. A mrzeo sam ga. Isuviše sam ga mrzeo. Radio sam kao crnac, želeći da uspem. Bio sam pošten. Nisam „hvatao krivine”, niti sam pokušavao nešto da „dignem” sa radnog mesta, bilo šta, nije bitno, da smuvam u džep, naguram u torbu i odnesem kući. Ne, ja nisam želeo da kradem. Bio sam pravedan. Bio sam budala. Hteo sam da uspem svojim trudom i zalaganjem. Radio sam i za druge. Dok su oni pili kafe, smrdljive brlje i tračarili, ja sam radio, misleći da ću za to biti nagrađen, a u stvari sam samo ispadao veliki idiot.
Evo i sada, ovog jutra, ustao sam 45 minuta ranije od uobičajenog vremena za ustajanje iz straha da ne zakasnim na posao. Prvi sam ušao u radnički voz koji je prevozio radnike, a u kome smo svi izgledali isto, pokislo, kiselo se smešeći čim bi nam se pogledi ukrstili, u želji da sakrijemo brige i probleme koji su nas morili i istovremeno se ocrtavali na našim licima. Svi smo mi imali različite probleme ali i jedan zajednički, besparicu, koja je svakim danom bivala sve veća. U potaji svi smo se nadali da će danas sve biti drugačije, da će se Bog konačno okrenuti, pogledati svojim milostivim očima i pomilovati svojim nežnim rukama. Ali bi se iluzija spasenja, kao i svakog dana, raspršivala kao magla sa pojavom sunca, već sa dolaskom na radna mesta.
Videvši da je Bog konačno digao ruke od nas, gledali smo kako možemo sami sebi da pomognemo. Ja ni sada ne znam zašto,ali učlanio sam se u vladajuću stranku. Možda je razlog tome bila i moja težnja za ulizivanjem kod pretpostavljenih kako bi mi ukazali poverenje i pomogli mi da se iskobeljam iz mulja u kome sam se davio. Zbog toga sam čak završio i ubrzanu višu školu. Ali nisam ja bio jedini. Bilo je mnogo onih koji su mislili da će politika pomoći njihovim bednim životima. Ali isto kao i ja i oni su se malo preračunali. Svi su oni, uključujući i mene, u partiju bili primani samo da bi bili mali pijuni, odnosno, da bi imao ko da tapše za vreme mitinga, da nosi transparente i uzvikuje parole. Sve je bilo kao i ranije. Ništa se nije promenilo. Sada smo imali još jednu obavezu više: odlazak na partijske sastanke samo radi broja i dekoracije.
San o mom napredovanju pukao je kao mehur od sapunice. Konačno sam se probudio i shvatio kakva je java. Napredovali su oni za koje sam se najmanje nadao, oni koji su najviše lenstvovali i odsustvovali sa posla. Napredovali su oni koji su imali kintu a koji, zapravo, za taj položaj nisu imali odgovarajuće škole. I džaba sam ja radio, zalagao se, završio školu, učlanio u partiju, ništa time nisam postigao. I dalje sam bio niko i ništa. Uzaludno sam gubio vreme i živce, prolivao krv i znoj, kada sve to nije imalo svoju svrhu. I dalje sam živeo bedno i jedva spajao kraj sa krajem, s tim što sam sada gledao druge nove ljude na radnim mestima o kojima sam ja samo sanjao.
Jedina uteha u svemu tome bila su mi moja deca, koja su se bezbrižno igrala, ne shvatajući složenost situacije, i moja žena, čije me je hrkanje uspavljivalo i koja je uvek imala razumevanje za mene i moje probleme. I najviše radi njih sam želeo da uspem, da naplatim svoj proliveni znoj, da dokažem da i ja nešto vredim, da zapušim usta onima koji me sa prezirom ogovaraju i iz potaje mi se smeju, da omogućim da i mi osetimo tu vedriju stranu života, samo što nisam znao kako to da izvedem.
Često sam razmišljao da uzmem pištolj, koji skrivam ispod kreveta, pa da odem na posao i pobijem sve svoje šefove i pretpostvaljene. Pomisao da bacim bombu na fabriku, delovala mi je kao odlično rešenje. Ali ne običnu, već atomsku. Ali zašto jednu? Bacio bih hiljade atomskih bombi. Uništio bih ceo svet, i ovako je isuviše zatrovan i bolestan. Dosta je čovek uništavao. Vreme ja da i on bude uništen. Samo gde da pronađem tolike atomske bombe?
Ubrzo posle toga, kada bih se malo smirio i još jednom o tome razmislio, sve bi me ubrzo prošlo, i te zle misli bi nestale. Međutim, prilikom jednog takvog razmišljanja u cilju pronalaženja rešenja i izlaza iz ove bezizlazne situacije, došao sam do zaključka koji ranije nikako nisam mogao da uočim i shvatim. Shvatio sam da ja uopšte ne treba da brinem, da je sve ovo jedan veliki test, da danas opstaju samo oni koji se ne predaju,da je život jedna velika borba, da preživljavaju samo najjači i najuporniji borci. Shvatio sam da sam sve vreme bio u zabludi. Mislio sam da ne znam šta je sreća i da ću je dobiti ako napredujem u društvu i na poslu. Smatrao sam da će mi, ako postanem neki šef, ako zategnem kravatom svoj ugojeni zadebljali vrat i pritom se, šepureći se kao ćuran, šetam po preduzeću, ako se vozim u luksuznim službenim kolima, svi zavideti i misliće da sam srećan jer imam moć, vlast i novac, ali nije baš uvek tako. Sve to ima svoju cenu. Pitanje je da li bih tada bio tako dobar roditelj kao što sam sada. Jeste da bi moja porodica imala novca u izobilju i da bi njime prebrodili mnoge nevolje koje nas sada muče. Ali da li bih od tolikih političkih sastanaka, luksuznih poslovnih večera i bančenja do kasno imao vremena za svoju porodicu? Sigurno je da bih se kao i svaki “budža” vremenom iskvario, da bih ženu počeo da varam sa svojom mladom pohotnom sekretaricom a decu da zanemarujem jer bih bio zatrpan poslom, koji ne bi smeo da čeka. Mogućno je da bih počeo da posećujem javne kuće i bordele, jer gde bih trošio lovu sa svojim poslovnim partnerima ? Jer, da li bih tako uspešno sklapao poslove, da pored mojih poslovnih partnera nema obezbeđenih nagih tela požudnih maloletnica koje će ih, za određenu nadoknadu, ubediti da je sklapanje posla sa mnom prava stvar? Može se desiti da baš zbog toga i izgubim porodicu, jer kada čoveku udari novac u glavu, on poludi. A danas je sve tako jeftino. Ako imaš para, svaki porok ti je dostupan. Neću da kažem da ne bih voleo da sam bogat i uspešan, ali ja nigde ne žurim znajući da nije bogat onaj ko ima mnogo već onaj kome treba malo. Shvatio sam da za sve ima vremena i da sam dovoljno srećan srdačnim dočekom žene i dece po povratku sa posla. Bitna je sreća i zdravlje, sve ostalo će doći samo po sebi. Ja ću se i dalje truditi i verovati u bolje sutra i sigurno ću zbog toga jednog dana biti nagrađen. A ako i ne budem, biće moja deca ili njihova deca. Svačija je sudbina zacrtana i sa time se moramo pomiriti. Pustiću da stvari teku spontano. Trudiću se da ne izazivam sudbinu i znam da ću uspeti.
Sat je zvonio i zvonio, zvonio… Ja sam u mraku, po komodici pored kreveta pipajući svojim grubim rukama, i obarajući sve što bih dotakao, pokušavao da ga pronađem i zaustavim bunt koji je zvonjavom iskazivala poluprazna kutija sa brojevima i skazaljkama. Ustao sam, obukao se, pogledao ženu koja je hrkala, nasmejao se njenom tvrdom snu, poljubio je i polako krenuo na posao.
Nisam žurio na voz iako sam danas ustao 45 minuta kasnije nego obično, znao sam da ću stići na vreme.
Skorašnji komentari