Susret degeneracije

Prezentirana priča objavljena je u knjizi DemoNkratija 2004. godine

.

.

SUSRET DEGENERACIJE

.

Bliži se deset godina mature. Polako ali sigurno starimo. Pojavile su se i prve sede. Nas zbog toga hvata frka. Naša deca rastu. Mi više ne razmišljamo o nama, ona su u prvom planu. Sve sigurnije koračamo u svet matoraca i fosila, hteli to mi ili ne.

Konačno, posle deset godina, ponovo ćemo biti svi na okupu, ako izuzmemeo one koje su riknuli od overdosa, zapalili preko, zaglavili u ćuzu, ludaru ili otišli u aut, pa ih je za to baš i briga. Skupićemo se tek toliko da nas bude dovoljno  za jednu ludu pijanku i dobru trač partiju.  Kad malo bolje razmislim, za pijanku ti nije potreban niko, dovoljan si sam sebi. Čak ti i za tračarenje  niko nije potreban, pod uslovom da   nisi sam u glavi. Već sada mogu da nas zamislim kako u nekoj najeftinijoj birtiji u gradu uništavamo poslednje zalihe već prokislog vina i odavno bajatog žilavog mesa, dajući gazdi tog ćumeza poslednji nadu da neće bankrotirati, jer će njegova kafana posle dužeg vremena ponovo biti puna. A neki ružni krezubi Cigani će duvati u očokljane i izlupane trube zamišljajući da znaju da sviraju. Bale će im se slivati niz plehane instrumente bakarne boje, dok će nastojati da nam izvuku još neku paricu, koje ćemo mi kvasiti u špricer i lepiti im na crne ružne face. Mi ćemo igrati i uživati jer će naša već odavo zakržljala čula sluha i dobrog ukusa milovati ta lakrdija od muzike, ili će igra i uživanje biti rezultat dejstva alkohola. To nije toliko ni bitno. Bitno je to da ćemo mi, opet posle toliko godina, svi zajedno, uživati, ili se praviti da uživamo. Mislim da će to pre biti  simuliranje uživanja, jer smo, zapravo, odavno i zaboravili šta  znači   pojam uživati . E, da nas neko pita šta znači pojam preživljavanje, oskudevanje, životarenje, nemanje. Bili bismo pravi eksperti u njihovom razjašnjavanju i tumačenju . A pojam uživanje, šta to beše, majku mu ?   Da li se to maže na hleba ?

Onda tu su i lažni osmesi i prividna ljubaznost i bliskost, foliranje i prenemaganje kao da se ne znamo već toliko godina i kao da ovo i nije isuviše mali grad, selendra u kome se o svakom sve već odavno zna.   Ali, sve te barijere i maske biće iza nas kada nas alkohol i lepe uspomene ponovo zbliže i uzburkaju krv i svest. Pa onda priče koje smo ispričali već hiljadu puta i koje će nas vraćatiti u školske dane i prisetiti onog divnog vremena kada smo bili mladi, ludi i radosni. Ustaljena šema. Uvek isto, samo druge face. Ritual je isti samo su drugi ljudi. I kako će veče polako odmicati, naručivaće se ture i ture, gazda će zadovoljno trljati ruke, ne znajući kakvi smo mi zapravo divljaci kada nas uhvati alkoholno ludilo. I onda nastupa euforija. Lom, rokanje, batinjanje, razbijanje, sečenje ruku, maltretiranje muzike i sve što ide uz abnormalne količine nekvalitetnog alkohola. Gazda će čupati kosu sa svoje već proćelave glave a mi ćemo konobaricu štipati za guzicu, koja će nam pritom, na neveštom srpskom sa rumunskim akcentom, nagoveštavati njenu cenu za jedan snošaj. Onda će oni upicanjeni foliranti, navodni poslovni ljudi, naši školski drugovi, zaključiti kako ovo nije za njih, kako oni nisu na tom nivou animalizma i pobećiće u naručja svojih podgojenih žena ili  u krevet pohotnih maloletnih sponzoruša, jer će za to veče imati dobar alibi. Naše školske drugarice stalno će zivkati  ljubomorni muževi pitajući ih kada će kući. A mi ćemo kao neki pokvareni džukci njuškati i mirisati novu kerušu nagoveštavajući joj da je vreme parenja u toku. Kritikovaćemo njihove muževe kako nisu fer što ih stalno zovu i kako one zaslužuju mnogo više pažnje, vremena, para, centimetara, što im mi normalno možemo pružiti pa makar samo večeras (uh ala volimo da lažemo). I onda onako, naivno, kao da stvarno nismo hteli, odaćemo im jednu tajnu koju smo toliko dugo čuvali: tajnu da smo oduvek baš prema  njima gajili emocije, koje se ne mogu nazvati prijateljstvom i koje su sada posle deset godina ponovo isplivale na površinu videvši ih kao zrele žene. Počećemo sa udvaranjem, nadajući se da će naš stalni ratni drug, alkohol, stati na našu stranu i pomutiti razum naših starih drugarica.  Stalno ćemo im dolivati u čašu sve sa jednim ciljem. A one će, dobro poznajući tu mušku strategiju udvaranja, uporno ispijati čaše i čaše, samo da bi se sa izrekom „Bila sam pijana, nisam znala šta radim”, opravdale u očima drugih za jednu dobru  partiju seksa.

I onda bi nastupio tajac.

Ponovo probuđenje romanse iz školskih klupa  polako će se  rasplamtavati na zadnjim sedištima auta. Alkohol će bacati svoje rivale u nokaut.  Samo oni koji treniraju uporno, svaki dan, uspeće da ostanu na nogama, ali njih će dotući depresija. Tek onda će skopčati da žive kao kerovi, kako ne znaju šta će sada, kako ne vide izlaz, kako bi se rado vratili u školske dane. Onda će naići na razumevanje svojih školskih drugova, možda zato što su i oni u istoj situaciji pa će to biti razlog za još veće utapanje i samoobmanjivanje u alkohol. Međutim to je samo zatišje pred buru.

U kafanu će upasti par  nervoznih muževa sa motkama, pištoljima i noževima u rukama tražeći svoje žene. Neki ljubomorni zlobnik među nama, bi, kao i uvek,  javio glupavim rogonjama da njihove drage uživaju u seksu sa starom ljubavlju iz škole. Zato će isti tako brzo i dojuriti u kafanu naoružavši se onim prvim što im je bilo pri ruci. I kada posle pola sata tumaranja po mraku i gvirenja po automobilima,  pronađu svoje mile ženice u tuđim kolima, razgolićene i u pozama koje sa njima nikad nisu upražnjavale, mrak bi im pao na oči i kazna bi bila sprovedena u delo. Nastala bi jurnjava, kuknjava, batinjanje. Neka bi nesrećnica uletela polugola u kafanu, a mi, uvek za to spremni, dobri školski drugari, pritekli bismo u pomoć našim drugaricama, tako što bismo, pikslama i flašama o glavu, zaustavljali njihove životinje od muževa prethodno ih ubedivši da nam daju pištolj ili nož.  Gazda bi se uplašio i zvao  muriju i onda tu bi bio kraj, ili bi bio blizu. I kada bi plavi došli, neko bi od pripitih, kao i uvek,  počeo da vređa pripadnike reda i zakona i taj red i zakon bi bio sproveden na nama. Mi bismo se silovito branili ali, pendreci bi bili isuviše tvrdi. I onda bi nas sve strapali u maricu i odveli na noćenje i na prevaspitavanje. U kafani u kojoj smo do malo pre boravili ostavili bi smo haos i lom, hrpu srče, krvi, sperme, upotrebljenih kondoma, dokaz da je veče bilo ludo i nezaboravno.

Nakon procedure i muriji i puštanja kući kada bi svanulo, polako bi smo se kao prebijeni   (što ne znači da nismo) odvukli kući. Žene bi nas dočekale sa doručkom na stolu. Probudili bismo našu dečicu za školu  i počeli bi smo sa predavanjem. Rekli bismo im da u školi budu dobri, da uče i marljivo rade, da slušaju nastavnike, da ne prave gluposti i da ne budu kao što smo mi, neobjašnjavajući modrice ispod očiju i razbijena usta i noseve. Onda bi smo otišli da spavamo, naredna dva dana, nesvesni da nam je napisana prijava za remećenje reda i mira već poslata  sudiji za prekršaje.

Sizife Srbine – Ninus Nestorović

Optuženi se branio sa slobode.

Sve dok je imao municije…

***

Srbija je medicinski fenomen.

Vođa je bolestan, a nama nije dobro!

***

Ima kod nas i poštenih.

U svakom žitu ima i kukolja!

***

Imamo bombi na bacanje!

***

Lako je otadžbini.

Njoj odgovaraju sve krvne grupe.

***

Beba je sve manje, ali to nije razlog da se u Srbiji ne čuje plač.

***

Preostala nam je još samo sirotinjska zabava ili narodski rečeno:“Jebite se braćo“!

***

Skinite suvišan kilogram!

Rešite se mozga!

***

I kokoška ima mozak, ali je većini poznata samo po batacima!

***

Nije tačno da ono što pišem niko ne čita.

Čitam ja!

Insomnia

Sinoć sam bio u gradu. Sa nekim ortacima. Da se malo opustim. Obiđosmo nekoliko kafića u našem malom gradu i u jednom trenutku se upitah gde su svi ti ljudi. Gde li su nestali ? Svi kafići bili su gotovo prazni. Onda rešismo da odemo u diskoteku (folkoteku) gde je sigurno bilo prepuno iako nam to nije bilo u planu, ali bili smo prinuđeni. Posle dužeg vremena konačno smo se skupili i bila bi velika šteta da nam veče tek tako propadne. To nismo želeli. Otišli smo u diskoteku. Tamo je bila neviđena gužva. Kamara dece gurala se i gnječila. Sve je bazdilo na vonj, cigarte i raznorazne parfeme. Kad se sve to izmeša, haos. Nisi imao mesta ni da se okreneš  a ja korpulentan. Treba mi prostor. A svi te guraju, gaze i pritiskaju sa svih strana. Gledao sam razgolićene srednjoškolke kako napadno našminkane, ne vade cigarete iz usta, piju ko smukovi i vaćare sa ko zna kim. Muška populacija tinejdžera, sva nabildovana i ufurana izigravala je neke okrutne tipove i samo se šepurila i nalevala alkoholom.

A muzički reperotar beše užas. Mašinerija Pink i Grand industrije dobro je odradila svoj posao. Sve neki hitovi, od kojih mi se povraćalo a nisam bio pijan. Popio sam samo nekoliko čašica. Kada je krenuo hit hitova,  u diskoteci je zavladalo totalno  ludilo i euforija. Ja sam maksimalno popizdeo.  Sva ta deca počela su da skaču, urlaju i vesele a meni je bilo loše.  Bila je to pesma Insomnia od extra, ultra, mega, giga (kao što voli da kaže Rambo Amadeus) muzičke zvezde JK. Za zaluđenu klinčuriju to je bio vrh vrhova a za mene je to bio poraz. Insomnia. Pesma o kojoj se toliko pričalo u poslednje vreme. Čak je i VIP VB bio zadužen za promociju iste. Strašno !!! Šta to prave od naše omladine ? Čuo sam priče da je pesma insomnia pažljivo osmišljena sa namerom da propagira ekstazi i slične droge, jer šta te to može naterati da se ne spava po nekoliko dana, da si non-stop veseo i raspoložen. Pa normalno droga. Možda je to čista nebuloza a možda i nije. To sad nije tako ni bitno, ili jeste ?

Cela naša klapa bila je u sličnom raspoloženju. Pizdeli smo i nervirali se onim što vidimo i čujemo. Zato smo se i vratili u jedan od onih polupraznih kafića i tamo ostali da ranih jutarnjih časova. Kasnije se čak napravi i gužva. Pojaviše se neki lepi dupići i sisići, tako da je, sve u svemu, bilo zanimljivo i dobro veče. A ja, čim sam došao kući nisam patio od insomnije, zaspao sam kao mala beba…

Sad ako se ipak odlučite za insomniju, moj predlog je:

Priručnik za normalno ponašanje #1

Deo prvi

.

Danas, naročito na teritoriji na kojoj mi živimo, teško je definisati pojam »normalno«. Uopšte, teško je dati defeniciju ovog pojma  baš zbog toga što se teško može odrediti granica normalnog.  Kod nas još uvek važi slogan  »Onaj koji je ovde ostao normalan, taj nije normalan«, zato se ja neću zamarati definicijom ovog pojma. Ona nam nije potrebna. Jednostavno, ovom prilikom, izneću vam priručnik koji sam sačinio nakon dosta sati proučavnaja našeg mentaliteta, ponašanja, osobina, karaktera, psihologije… On će vam u mnogo čemu pomoći.

UVOD

Opšte je poznato da čovek, pored toga što je  duhovno, svesno, inteligentno, on je i društveno biće. On teži da bude deo društva i da bude prihvaćen kao jedinka i individua od strane istog koje će mu omogućiti samopotvrđivanje, samoizgrađivanje i napredovanje. Ovako na papiru ovo zvuči malo otrcano i naivno, ali da li je danas jednostavno biti podržan i prihvaćen ? Mnogi ljudi grabe, bez imalo ustručavanja, gaze preko leševa samo da bi sebi omogućili  status i napredak u društvu, ali većina od njih bude pregažena i strada od onih sposobnijih, ohololijih, beskrupuloznijih, koji imaju istu nameru. Zato ja, da bih vam što više olakšao taj put ka simbiozi sa većinom, napisao sam sledeće redove. Ovaj priručnik će vam omogućiti da budete prihvaćeni i podržani kao svaki zdrav i normalan čovek. Svi ostali, zdravi i normalni ljudi, biće ponosni na vas i tapšaće vas po ramenu, grliti i ljubiti vas, vas, vašu ženu (muža), vašu devojku (momka), zato ne brinite. Uvalite se u fotelju, ako je imate, i počnite sa proučavanjem ovog pravilnika, O D M A H.

Verujte mi, nećete zažaliti.

BORBA ZA SVOJA PRAVA

Teško je definisati šta je najpre potrebno da čovek kod sebe i svog odnosa prema životu menja i poboljšava da bi socijalno bio što poželjniji. Trendovi i moda se rapidno menjaju i ono što je danas »in« sutradan je već »aut«. Ono što je danas normalno sutra je već imbecilno. Zato,  moj savet je da čovek treba da se prepustiti struji promena da ga nosi. Jedino će tako moći sebe da održava u normali. Evo, na primer nekada je, za vreme embarga, u doba drugog vladajućeg sistema, bilo normalno to da samo studenti sabotiraju i bojkotuju sistem koji im je uskraćivao osnovna prava. Uglavnom su se oni mogli videti na ulicama u jednoj brojnoj, dobro organizovanoj grupi, kako nose transparente, uzvikuju parole, duvaju u pištaljke, zahtevajući od vladajućih da pod hitno menjaju  politiku ili da ustanu iz fotelje i predaju vlast onima koji će njihovo nezadovoljstvo ili iskoreniti ili pak smanjiti na neke podnošljive granice. Pošto su svi ostali građani, širom naše zemlje, bili zadovoljni svojim statusom, materijalnom situacijom i svim ostalim, oni nisu imali potrebe da štrajkuju. Ili je pak bilo nešto drugo u pitanju.  DA, mišija srca i nedostatak nekih karakerističnih muških organa, nije im dozvoljavao da se bune i traže ono što im sleduje.  Strah je učinio svoje i oni su smatrali da krijući se u kućama, polako truleći među četri zida i prihvatajući sve što im se servira, zapravo odaju sliku normalnog čoveka. Ustvari, to je tad i bilo  normalno. Jer, samo je budala mogla da bojkotuje i pri tome rizikuje da stupi u bliski kontakt sa vernim psima sistema,  vojno dobro opremljenih i obučenih. A znalo se kako je bio nežan kontak sa njima. Zato su svi i sedeli šćućureni, uplašeni i zaluđeni u svojim tamnicama od domova, sa nametnutim ubeđenjima da njima zapravo i nije tako loše. Ali, danas to nije baš tako. Taj period mraka je davno prošlo vreme, iz naših umova odavno izbačeno i potisnuto u zaborav. Takvo  ponašanje i odnos prema životu, sada se smatra stupidnim, jer danas nema potrebe za strahom. Zato danas svi  štrajkuju i bojkotuju jer je to postalo tako bezopasno. Nekada si zbog toga mogao dobiti zatvor, dobre batine, smrt, doživotni invaliditet a danas dobijaš povišice i nagrade. Dojučerašnju mudoskvrčenaši su izašli iz svojih mišijih rupa i tražili svoje pravo glasa.

Zato da bi vas svi ostali, ljudi sa mišijim srcima, smatrali normalnim vi odmah počnite sa štrajkom, protestom, sabotiranjem. Razlog nije bitan. Neka razlog bude to što vam žena sinoć, ali ne samo sinoć, nije htela dati pičke. Nađite još desetine ili stotine sa istim problemom (lako ćete ih naći, ima ih u izobilju), pa izađite na ulice sa transparentima na kojima piše sledeće »daj pičku«, »hoćemo mindžu« ili  nešto slično i štrajkujte. Kada se pojave TV reporteri iznesite im svoje razloge štrajka i tražite od vlade da nagovori vaše žene da vam daju ribe. A ako one to neće, neka vam pronađu nove, bolje, koje to sigurno hoće, po mogućstvu od dvadesetak godina starosti. Vremenom, kako se štrajk razvija, broj buntovnika će se  povećavati i sigurno ćete se izboriti za svoje ciljve. Garant će vam se pridružiti i drugi sa raznim ciljevima i iz različitih razloga kao što su: ubijanje dosade, bekstvo od porodičnih problema, odsustvovanje sa posla, mesto gde se može psovati do mile volje bez nekih ozbiljnijih posledica.

Znači, moj savet vam je da štrajkujete i videćete kako će vas okolina i društvo prihvatiti i uvažiti vas kao personu i normalnog čoveka.

Priručnik za normalno ponašanje #2, #3, #4

Oda

Hvala ti što si mi otvorila oči, što si upalila svetlo i na taj način odstranila mrak u kome sam se nalazio, što si mi pokazala put i usmerila u pravom smeru i tako me lišila lutanja i tumaranja po tami i neizvesnosti. Hvali ti, što si mi pomogla da shvatim svrhu življenja, što si mi otkrila mnoge tajne meni neznane i pokazala mi jedan novi svet za mene stran, koji koliko god se trudio da shvatim i doznam, nikad neću moći jer sam pred sobom imao jedno neiscrpno more.

Hvala ti, i znaj da si mi ti bila prva, da ću uvek pamtiti trenutak tebe u rukama svojim kada si mi se otvorila i gotovo me prosvetila. Znaj da iako su posle tebe mnoge druge prošle kroz moje ruke, da ćeš ti biti ta koja mi je probudila volju, stvorila želju i zagolicala znatiželju. Da si ti ta koja me je naterala da tragam i da težim savršenom, da je svaka nakon tebe bila još jedno iskustvo, ali da si u svakoj bila ti.

Hvala ti, hvala ti.

Mazio sam je i pričao joj –  njoj, svojoj prvoj pročitanoj knjizi.

Srećan rođendan ljubavi moja !!! Uživaj u svojoj omiljenoj pesmi !!!

.

.

Ekonomija sranja

U ovim teškim vremenima, u fazi tranzicije, kada iz petnih žila pokušavamo da se transformišemo u nešto što nikako ne možemo da budemo i da postanemo ono što nam je oduvek bilo strano i daleko, mnogo je onih koji nam nude razne opcije koje bi trebalo da nas odvedu u svetlu budućnost. Mnogo je onih koji nude izlaz iz ove bezizlazne situacije uveravajući nas da baš oni imaju pravu viziju i pravo rešenje, ali svi mi dobro znamo zašto se oni toliko trude dok se bore da osvoje što više glasova a samim tim povećaju svoju političku moć. Možda bih i ja trebalo da se bavim politikom jer mislim da baš ja imam pravo rešenje po kojem bi trebalo da se za relativno kratko vreme vratimo na kolosek koji vodi u budućnost.  Međutim, strah me je da neko ne ukrade ovu moju ideju za svoju političku propagandu i da samo budem nasamaren i zloupotrebljen. Najpametnije bi bilo kada bih držao jezik za zubima, ali šta mogu kada sam jedno obično laprdalo. Ponekad se zapitam kako se neko ranije nije setio ovog. To nije neka teška filozofija, naučni rad ili pak doktorat. Ovo su rezimirane i sabrane proste činjenice i podaci o kojima su mnogi ljudi razmišljali. Kako sam rešio da se ne bavim politikom a ipak bih želeo da ova država isplovi iz govana u kojima se davi, odlučio sam da javnost ipak upoznam sa svojim istraživačkim radom. Na taj način neko pametan mogao bi da upotrebi moj trud sprovodeći ga u svom programu revitalizacije naše države. Na taj način postoji mogućnost da se moj plan sprovede u delo. Država će se stabilizovati. A ja ću dobiti određena priznanja i određenu satisfakciju. Nadam se novčanu.   Zato sam i rešio da ovu svoju tezu iznesem u pisanoj formi. Ako se ikada sprovede u delo videće se da sam ja bio njen začetnik.

Geslo ovo moje teze, koliko god zvučalo banalno i trivijalno, sadržano je samo u tri reči. To dovoljno govori. Pametan čovek bi trebalo odmah da shvati. Tri reči. Sveto trojstvo koje će nas odvesti u prosperitet. Tri proste narodne Srpske reči koje su svima vrlo poznate. Tri reči koje mnogi često koriste u svom izražavanju. Tri reči koje glase : »Ne seri bre«.

Da ne bi ova teze ostala naučno nepotvrđena argumetovaću je u sledećim redovima. U Srbiji danas živi oko 7.5 miliona ljudi. Mada ćemo mi u ovom slučaju baratati sa cifrom od  7 miliona ljudi. Da uzmemo kao prosek da jedna rolna toalet papira košta 15 dinara i da ona prosečnom Srbinu (Srpkinji) traje nedelju dana ??? Znači da se za mesec dana u Srbiji potroši 28 miliona rolni toalet papira to jest 420 milona dinara se baci na sranje. Za godinu dana se potroši 5 milijarde i 40 miliona dinara na sranje. A ako uzmemo vremenski period od četri godine. Toliko traje jedan mandat vlade. Znači da za četri godine Srbi u kanalizaciju bace oko 20 milijarde i 160 miliona dinara što iznosi  otprilike 202 miliona evra. Ej, ljudi koje su to pare. A da ne izostavimo činjenicu da se ova cifra odnosi samo na deo populacije koja koristi toalet papir. Koliko se samo para baca na pamperse, vlažne maramice i ostala sranja ? Isto tako ne bi smeli da izostavimo činjenicu da smo mi Srbi mnogo veće seronje nego što mislimo tako da je retoričko pitanje da li bi nas pokrpila jedna rolna za nedelju dana. Mnoge ne bi pokrpilo ni XL pakovanje. Mudžosi ipak nisu baš toliko glupi što peru svoje smrdljive guzice. Velika para je u pitanju. Da smo o ovom problemu razmišljali još 1990. godine kada je SFRJ krenula u sunovrat i da smo malo više poveli računa o sranju, danas ne bi smo znali šta bi radili sa parama. Za tih 20 godina kanalizacija nam je pojela 100 milijardi i 800 miliona dinara što je preko milijardu evra. A šta može da se uradi sa tim parama ? Međutim, ni sada nije kasno. Još uvek ima vremena ako se sranje stavi pod kontrolu.

Da sam u mogućnosti doneo bih Zakon o sranju i proseravanju i njime bih regulisao koliko ko može da sere. Zakon bi bio najrigorozniji prema političarima jer oni najviše seru. Oni toliko seru da se i narodu od muke prisere dok trpi njihovo proseravanje. Zato moje parola “Ne seri bre” biće prvi i osnovni član u pomenutom zakonu na osnovu koga će se bazirati čitava politika Srbije u kojoj stvarno ima mnogo sranja i koja mnogo smrdi.

Naravučenije: Perite dupe vodom da ne bi kaskali za Evropom.

Đavolov rečnik #3

.

DŽUKELA – Najniži čin u hijerarhiji pasa.

GLASANJE – Instrument i simbol moći slobodnog čoveka da napravi budalu od sebe i upropasti svoju zemlju.

GOSPOĐICA – Titula kojom obeležavamo neudate žene da bismo istakli da su na tržištu.

INVAZIJA – Metod koji rodoljubi najradije koriste da bi dokazali koliko vole svoju zemlju.

ISPOVEDAONICA –Mesto gde sveštenik sedi i oprašta velike grehe da bi uživao slušajući o onim malim.

IZGNANIK – Čovek koji služi svojoj zemlji tako što živi u inostranstvu, ali nije ambasador.

JEŽ – Kaktus životinjskog sveta.

JUČE – Detinjstvo mladosti, mladost zrelosti, cela prošlost starosti.

KORUMPIRAN – U politici, neko ko se nalazi na položaju koji zahteva poverenje ili donosi profit.

KRIVAC – Onaj drugi.

KUKAVICA – Čovek koji u opasnoj situaciji misli nogama.

.

Embrouz Birs – Đavolov rečnik #1, #2, #4, #5, #6, #7, #8, #9, #10, #11, #12

San

Svim damama koje prate blog eXperiment posvećujem ovu svoju pesmu. Srećan vam 8. mart. Neka vam život bude ispunjen ljubavlju, srećom, zdravljem, lepim trenucima… I hvala vam. Hvala što se mom pisanju dale smisao.

.

.

San

.

Sanjao sam te noćas,

kako si me uzela za ruku

i odvela daleko,

negde, gde smo pod vrelim Suncem,

na pesku plaže, uz zvuke talasa,

koji su nam kvasili znojava tela,

i ublažavali vatre i strasti

nastale njihovim iskričenjem,

otkrivali svoje najveće tajne.

Sanjao sam,

kako smo u tom času sami sebi dokazali

da smo još uvek mladi

i da još uvek znamo da volimo;

da smo zaboravili na sve

što nas boli, ograđuje i sputava;

da smo oslobodili

naše odavno zarobljene duše,

ograničene vlastitim telom

i poleteli visoko,

dodirivali Sunce, milovali vetrove,

i krišom krali oblake

sa sopstvene podloge neba,

uzimajući njihov oblik

za naše slobodne duše.

Sanjao sam,

i da smo se nakon završenog leta

vratili na plažu,

i kako si ti

svojim nežnim drhtavim prstićima

na pesku ispisala imena naša

koja su odmah potom pramenovi talasa

izbrisali i odneli daleko ka pučini,

govoreći nam da je to bio sam tren

koji bi trebalo ponoviti, makar još jednom.

Sanjao sam, i u trenu kada otvorih oči,

more, Sunce i plaža, nestadoše u trenu,

zamenila ih je užasna tama,

čija me je gustina gušila i pritiskala

i u kojoj sam ja,

umesto tebe u naručju svome

mazio stari pocepani jorgan,

a umesto tvojih sočnih usana

ljubio izgužvani znojavi jastuk,

shvatio sam da je sve to bio san,

iz koga su zvuke talasa,

na javi, zamenila zujanja komaraca,

kojima ravnodušno dopuštam

da popiju još koju kap krvi moje

pošto su oni u tom trenu, bili jedini

sa kojima sam mogao podeliti svoju tugu.

Word prese, word prese

Nije mi jasno na kom principu funkcioniše ovaj word press. Konstantno, komentare koje ostavljam na svom sopstvenom blogu, kao odgovor na vaše komentare,  svrstava u kategoriju nepoželjnih komentara. Ispada da sam sam sebi nepoželjan. Ne znam zbog čega. A ja se baš  trudim da budem fin i kulturan Najverovatnije je to zbog onog XXX.

Momo Kapor

TAKVI LJUDI NE MOGU UMRETI !

.

ŽIVEĆE VEČNO U NAŠIM SRCIMA !!!

.