Zamena uloga

Text sa starog bloga

S obzirom da počinje nova školska godina, ova priča će biti na tu temu…

preuzeto sa: http://www.vintagerock.com/

Dogodilo se to daleke 1992. godine u zemlji Srbiji koja se tada zvala Jugoslavija. U nekoj drugoj državi, u nekom drugom vremenu, u nekom drugom veku, u nekom drugom milenijumu. Bližio se kraj još jedne školske godine. Ja sam bio treća godina srednje škole. Svi đaci su se radovali predstojećem raspustu, leškarenju od 3 meseca, ludom provodu i letnjim avanturama. Svi sem mene. Imao sam zaključenog jednog keca, iz tamo nekog stručnog predmeta. Zaključen kec, jaka stvar. Nisam bio prvi a sigurno ni poslednji sa zaključenim kendžurom, ali šta beše čudno u toj situaciji? Čudno beše što su sve moje ostale ocene bile samo četvorke i petice. Da sam umesto tog keca na primer imao dvojku bio bih jako vrlo dobar, da sam imao četvorku bio bih odličan. A sa kecom morao sam da idem na popravni ispit.

Kada sam rekao kući da ću ići u avgust moji samo što ne dobiše fras. Keva se odmah naperlita pa zajedno sa strinom, tetkom, ujnom, babom … ode u školu da se raspravlja sa profesorom koji mi zaključi keca. Normalno bez mog znanja.

Sutra dan kada sam otišao u školu profesor me pozva da porazgovaramo nasamo. Takvo predavanje mi je održao da samo što ne propadoh u zemlju. Svašta mi je rekao. Videh ja da je profesor popizdeo i da će u avgustu biti prilično gusto. Gutao sam knedle i psovao u sebi. A pored ostalog ipak sam ja tog keca zaslužio. Kući napravih haos povodom odlaska uže i šire familije u školu jer najviše od svega mrzeo sam protekciju i urgencije. A sam odlazak je imao kontra efekat.

Raspust je počeo i ja startovah sa učenjem. Prilično sam se ufonjao videvši kako je profesor ispizdio. Štrebao sam svaki dan. Moje društvo ode na letovanje. Ja nisam hteo iako me i društvo i matorci nagovaraše da idem, da se malo opustim. Nisam otišao. Kaznio sam sam sebe. Knjigu gotovo naučih napamet. Ladno sam ja mogao da predajem taj predmet.

I konačno dođe avgust i taj popravni. Trema me je razbijala. Nisam spavao celu noć. Šta ako okinem ? Šta ako me obori ? Može ako hoće. Izađoh pred komisiju i krenoh da izvučem ceduljicu. Ruka mi se tresla. Bacih pogled na namrštene profesore, progutah knedlu i izabrah ceduljicu. Znao sam da nije bilo  potrebe za tolikim strahom, ali đavo bi ga znao. Možda me je profesor mrzeo zbog stalnih ispada i sprdnji koje sam pravio na njegovim časovima. Možda je ona neprijatna situacija koju mu prirediše moja keva sa ostalom ženskom familijom bila samo kap koja je prelila čašu. Možda je došlo vreme za naplatu, kazna za svu moju zajebanciju i neozbiljno shvatanje profesora i njegovog predmeta uopšte. Ljudi su sujetni. Svašta je moguće. Pogledah ceduljicu i pade mi kamen sa srca. Mnogo laka pitanja. Nisam napravio koncept. Nisam imao potrebe. Odmah sam odgovarao. Završio sam za dva minuta. Dobio sam četvorku i položio sa odličnim uspehom.

Ali život ne bi bi život da se nije desilo sledeće. Godine su prolazile. Završio sam srednju i višu školu, fakultet, zaposlio se i raduckao. Postadoh i ja neki faktor. Čuj mene, faktor. Čovek postane nekakav faktor i neki andrak čim je u situaciji da ljudima pomogne ili odmogne. Odmah te ljudi više cene, samo da bi mogli da te iskoriste. I nema veze da li si čovek ili gnjida. Bitno je da si u situaciji ili na položaju koji nekom može doneti nekakvu korist. Odmah si dobar drugar, cenjen u društvu, jure te ženske, skače ti rejting i samim tim kotiranje na društvenoj lestvici.

Jednog dana, kao utvara predamnom stvori se moj profesor. Nije me prepoznao. Kao tinejdžer imao sam dugu kosu, pa mi to nije bilo čudno.  Bio je nervozan i umušen. Videh da ga nešto muči.

„Dobar dan profesore.“ – rekoh, a on se skameni čim mi je čuo glas. Valjda ga je prepozano.

„Da li me se sećate profesore ?“ – upitah ga onako cinički sa blagim osmehom.

„Oh, to si TI. Drugačije deluješ. Nisam znao da ovde radiš.“

Profesor se kiselo nasmeja a raspoloženje još više pokvari. Krajičkom oka snimih profesorovu ruku kako se stegla u pesnicu samo da bi mogao da kontroliše njeno podrhtavanje. Tresao se od straha i neizvesnosti kao što sam se ja tresao na popravnom ispitu. Iznenadih se ali i razumeh ga.  Ko zna kakve su mu misli prolazile kroz glavu. Sigurno behu slične mojim mislima iz 1992. dok sam sav poplašen i pogubljen stajao pred njim. Međutim, sada je bila suprotna situacija. Sada smo zamenili uloge. Sada je u mojim rukama bio mač a sečivo nad profesorovom glavom. Podrhtavao je profesor jer su ga morile strašne misli:  „Šta ako sam ja zlopamtilo ? Šta ako sam osvetoljubiv ? Šta ako sam rešio da mu se najebem keve baš zato što mogu ?“

Nastavih sa pričom:

„Ne znam profesore da li se sećate te već daleke 1992. godine i mog popravnog ispita?“

Čim sam to rekao profesor preblede i poče još više da se trese. Više nije mogao da sakrije strah niti je mogao da ga kontroliše. Pokušavao je nešto da kaže, ali reči se nisu čule. Počeo je da tapka u mestu i da kao riba na suvom vapi za kiseonikom. Totalno se pogubio. Spustio je pogled. Nije mogao da me pogleda u oči. U jednom trenutku me beše žao i zapitah se, gde će mi duša, ali nastavih da ga drukam:

„Vidim da me se sećate. E da vam kažem ovo. Bio bih odličan da mi niste zaključili keca. Nisam otišao na letovanje. Štrebao sam celo leto. Izgubio sam živce. Devojka me je šutnula jer je nisam vodio na more. Matorci udarili silne zabrane …“

Profesor gotovo da je pao u nesvest. Oblio ga je znoj. Očekivao je odmazdu. Strašan sud od učenika. Kao u mafijaškim filmovima. Učenik ubija učitelja. Ja se kiselo nasmejah i nastavih sa pričom.

„E sad profesore šta da radim sa vama ?“

Ćutao sam jedno dvadeset sekundi, pekao ga na tihoj vatri, pa nastavih:

„Sedite profesore. Nema potrebe da stojite. I evo Vam ruka. Vi ste pravi čovek i najbolji profesor. To mi beše škola života. Tog keca sam zaslužio. Da ste mi poklonili neku dvojku ili trojku ne bi bilo to to. Mnoge sam stvari tad naučio. Tek sa ove distance vidim koji ste vi laf. Svaka Vam čast.  Ne brinite se ništa. Sve ćemo da završimo. A sad mi recite, jel može jedan viski i jedna kafica da nas dvojica popijemo onako sa merakom.“

Profesor se stropošta u masivnu fotelju, obrisa znoj sa čela i kiselo se nasmeja.   Pade mu kamen sa srca kao i meni nekada davno kad sam izvukao onu ceduljicu sa pitanjima.

Morao sam malo da ga isprepadam. Beše jače od mene.

Život

.

Život je tamnica, koja nema rešetaka

u kojoj su zatvorenici svi ljudi,

osuđeni na najtežu robiju,

zatvor koji nema čuvara,

ali iz koga se pobeći ne može

u kome se rok izdržavanje kazne

okončava jedino smrću.

preuzeto: http://spaghettinight.org

Neraskidiva veza #5

Nastavljamo sa aforizmima Ninusa Nestorovića…

***

Svim ženama sa kojima sam plesao ostao sam u bolnoj uspomeni.

***

Svet je pun terorista.

U svakoj kući bar po jedan!

***

Lopovi me često posećuju, al’ još nijednog nisam upoznao.

Uvek dolaze kad me nema kod kuće.

***

Baba  roga je idealna za plašenje dece.

Ona je kao izmišljena za to!

***

Moj petnaestogodišnji sin jeste plaćeni ubica,

ali za razliku od svojih vršnjaka, on sam zarađuje za život!

***

Ne plašim se ja za Kosovo.

Čuvaju ga Šiptari bolje nego mi!

***

Treba hapsiti isključivo nevine.

Da se kriminal ne bi dalje širio.

Neraskidiva veza #1, #2, #3, #4, #6, #7

Zla krv

Ovo je demokartska država. Shodno tome i ovom blogosferom bi trebalo da vlada demokartski duh. Svako ima pravo na literalnu slobodu i pravo na svoje mišljenje. Isto tako i taj samozvani blog kritičar ima pravo da iskaže svoje mišljenje dokle god ne vređa druge. Mene je prilično uvredio samo zato što ga je autor novoosnovanog bloga (druga strana iste medalje) debelo poklopio i iskazao mu svoje mišljenje o njegovom kritikovanju.

Ja neću da se pecam na te provokacije jer to je samo širenje zle krvi u ovoj blogosferi. Širenje zle krvi i pokušaj tog kvazi blog kritičara da poveća posećenost svog bloga tako što će da vređa druge. Rekao je šta ima da kaže iako to nema veze sa stvarnošću, ali niko nije savršen.

Neću da se nerviram jer neću da mu pružim takvo zadovoljstvo. On neka pljuje i dalje. Upljuvaće samog sebe. A pravo da vam kažem, baš me i zabole Qurac šta dotični radi. Imam ja pametnija posla. Oni koji me čitaju dobro znaju ko je i šta je eXXXperiment. Tako da me mišljenja tamo nekih isfrustriranih kritičara u pokušaju nimalo ne zanimaju. Neću sa njima da se zamaram i gubim svoje vreme. Posvetiću ga onima koje volim. Neću da trujem svoju dušu mržnjom, zavišću, pakošću, besom i prezirom. To nek radi neko drugi. Neko kao što je taj blog kritičar. On je zato i krenuo sa blogovanjem.

Mleko

.

Ova nestašica mleka je dobra prilika za ubiranje kajmaka.

***

U prodavnicama je sve manje mleka, ali zato piva ima koliko hoćeš.

***

Krave, ovce, koze, narod, država… sve je to jedno te isto. Bitno je da ima ko da se muze.

Đavolov Rečnik #8

REVNOST – Nervni poremećaj koji napada mlade i neiskusne. Strast koja dolazi pred propast.

SAM – U lošem društvu.

SAMOPOŠTOVANJE – Pogrešna procena.

SAMOSTAN – Mesto gde se mogu povući žene koje žele na miru da razmišljaju o grehu dokolice.

SAUČESNIK – (1) Osoba povezana u kriminalu sa drugom osobom, tako što zna za krivično delo i u njemu učestvuje, na primer, advokat koji brani kriminalca iako zna da je ovaj kriv. Gornje viđenje advokatovog položaja u ovim stvarima do sada nije naišlo na prihvatanje kod advokata, pošto im niko nije ponudio honorar da ga prihvate. (2) Vaš poslovni partner.

SAVAZ – U politici, udruživanje dva lopova koji su toliko duboko zavukli ruke jedan drugom u džepove da ne mogu odvojeno da opljačkaju trećeg.

SAŽETAK – Ukratko prepričano tuđe književno delo, pri čemu su oni delovi koji govore protiv uverenja autora sažetka izostavljeni zbog nedostatka prostora.

Embrouz Birs – Đavolov rečnik #1, #2, #3, #4, #5, #6, #7, #9, #10, #11, #12

To su opasne vibracije

Text sa mog starog bloga…

U dnevnoj sobi, ispred televizora, kamara dece. Moja dva sinčića i ceo komšiluk pride. Neki sede u fotelji, neki na dvosedu, neki  na podu. Piju sokiće, grickaju štapiće i gledaju crtane filmove. Idila.

I ja zastadoh ispred TV-a. U toku je bio crtani film, „Totally spies“ što u nekom slobodnom prevodi znači „super špijunke“ ili što bi po naški rekli tužibabe. Nije loš crtani. Tri cool ženske su tajni agenti koje kao antipod James Bondu spašavaju svet iznova i iznova. I ja sam nekoliko puta isti gledao.

Privuče mi pažnju razgovor tri glavne junakinje:

„Novac nije najvažnija stvar na svetu !“

„Nije ? Šta to pričaš ? Šta je onda važnije ?“

„Kako šta ? Pa od novca je važnije. Pa, mislim, Ups…“

TRT. Dead end.

Surova istina iskazana u nekom bezizlenom crtanom filmu. Odmah pogledah u gomilu dece. Ne reaguju. Možda nisu ni shvatili. Ali ipak negde, duboko u njihovoj svesti ili podsvestei registrovana  je i memorisana upućena poruka, namerna ili slučajna. Novac je najvažnija stvar na svetu ! Dobrodošli u Mamonovo carstvo !

Od malih nogu deca se filuju i kljukaju tim materijalističkim pogledom na svet. Novac, novac i samo novac. Ništa nije sveto. Sem novca.

Neko će reći. Pusti bre decu da žive. To je samo glupi crtani film.

Da podsetim, i „South park“ je crtani. Zato se i emituje u kasne jutarnje sate. A šta je sa onom japanskom crtanom serijom što je cenzurisana jer je izazvala kontra indikacije i pošast dece? Naziv  tog crtanog filma ne bih znao da vam kažem jer preplavljeni smo japanskim crtaćima,   ali znam da se pomenuti crtani prikazivao i na našim televizijama. Šta se to desilo? Pa Japanci ne bi bili Japanci kada ne bi eksperimentisali. Igrali se oni sa frejmovima, indoktrinovanim porukama, sa zezalicama koje ljudsko oko ne primećuje, ali mozak ipak registruje. Eksperimentisanje radi  povećanja gledanosti serije a samim tim i profita. Kratko rečeno, psiho marketing. U jednoj epizodi desio se neki propust i svako dete koje je tu epizodu gledalo zaglavilo je u bolnicu. 20.000 malih kosokih deteta je hospitalizovano. Uzrok nepoznat. Simptomi: mučnina, povraćanje, bolovi u celom telu. Dijagnoza bolesti:  neki virus (virtuelni, digitalni, ko bi ga znao). Nakon toga crtana serija je zabranjena. Šta je bilo sa kosookim mališanima ni to ne znam. Serija se kod nas možda još i emituje?

Sad, kad znamo ove činjenice, da li možemo reći  našoj deci: „Ostavite me na miru. Imam i ja dušu. Što ne  gledate neki crtani film, kao sva normalna deca?“.

Sa druge strane, crtani filmovi i televizija su stvarno bezizleni u poređenju sa internetom. Ekspanzija interneta i samim tim slabe kontrole i cenzure sadržaja koji su dostupni za pogledati, decu čini još podložnijom raznoraznim manipulacijama i prevarama. Dete u svojoj sobi tipka računar. Tišina u kući. Mi kuliramo. Divota. Uživancija i opuštancija. A šta dete na internetu gleda  ili u čemu učestvuje, e to je pitanje? Virtuelni seks,  virtuelna ubistva, satanizam,  vrbovanja sekti, opsade pedofilia, raznoraznih manijaka i perveznjaka. Ulazi se na porno sajtove gde se gleda sex u svim svojim oblicima i formama  (bizare, hard core, sado mazo, nekrofilija, sodomija, gay, fetish, pising i druge pod kategorije bolesnog i uvrnutog).  Sad što gro toga nema veze sa seksom nije ni bitno.

Filuju deca svoje mozgove besom, grehom, porokom, mržnjom i zlom. I to pred našim očima. Mi to gledamo i ne reagujemo. Čačkamo nos dok pijemo kafu i zahvaljumo Bogu što postoji televizor i internet da nas deca barem na tren ostave na miru. Imamo i mi pravo malo da kuliramo.

Koliko košta inspiracija ?

Krenuo sam na posao. Kiša je rominjala i primoravala ljude da užurbano grabe ka svom cilju. Parkirao sam auto ispred pekare u nameri da kupim doručak. Izašao sam iz auta i uputio se u pekaru. Neko me je pozvao. Okrenuo sam se i na obližnjoj klupi ugledao dva lika meni prilično poznata. Bila su to dva poznanika iz doba moje mladosti, tipovi koji su u tom prošlom vremenskom periodu bili prilično cenjeni, naročito u svetu devojaka. Starji od mene nekoliko godina, nekada su važili za velike frajere u gradu. Devojke su ludovale za njima a oni su to znali baš dobro da iskoriste. Mi smo im se kao klinci potajno divili i želeli da budemo kao oni.

U međuvremenu, oni su krenuli stranputicom i ja sam dobro znao kuda ih je taj put vodio, ali prizor koji sam video neprijatno me je iznenadio. Sedeli su na klupi, ne obazirajući se na kišu, polako i tromo reagujući i pričajući. Očigledno je da su bili na nečemu. Jedan od njih držao je u ruci polupraznu dvolitarsku flašu piva, nategnuo je, dobro otpio i potom dao ortaku do sebe koji je ceo taj postupak ponovio. Prišao sam im i pozdravio se sa njima. Rekoše mi da eto pokušavaju da skupe lovu za još jednu flašu piva i ako imam, u ime starih dana, da im pozajmim 50 dinara. U 7 sati ujutro. Izvadio sam 100 dinara i dao im. Jedan od njih pruži ruku i uze novčanicu nekrijući mržnju i prezir koji je osećao prema meni u tom trenutku. Ja sam se okrenuo i otišao u pekaru.  Nisam mogao da verujem da su se srozali na taj nivo. Oni koji su osvojili mnoge lepotice našeg malog grada, lepotice, koje su za njima ludele i sekle vene a koje su se u međuvremenu dobro udale, situirale i postale gospođe, oni koji su bili uzor mnogim mlađim i starijim likovima sa kojim su svi želeli da se druže, oni koji su bili sinonim za dobrog frajera, šmekera, mangupa, oni koji su uvek bili u centru pažnje, postali su samo ufucani đankići uvek u frci. Oronulog izgleda, urasli u bradu i kosu, prljavi i smrdljivi, na pragu četrdesetih, krali su bogu dane, non stop u potrazi za lovom potrebnom za alkohol i drogu…

Seo sam u auto i otišao na posao, a oni su ostali da sede na kiši čekajući nekog novog poznanika od koga će da žicaju pare…

U kolima sam razmišljao o njima i o tome kako je život čudan. Upitao sam se da li su to stvarno zaslužili i da li treba da ih žalim? Da li tih 100 dinara treba da predstavljaju čin milosrđa i dobrog dela ili samo nagovešatj njima koliko su nisko pali?

Evo i sad, kada o tome razmišljam, ne bih znao da vam kažem da li su to zaslužili. Jedno je sigurno, njih mi nije žao jer svako je tvorac svoje sudbine. Oni su imali sve privilegije, bolju start poziciju, bolji status i renome, što mnogi od nas nisu imali. Krenuli su pogrešnim putem, zato su i stigli do prosjačenja, narkomanije i svega što ide uz to. Krivica je samo njihova. Davajući im tih 100 dinara, ja nisam učinio nikakvo humano delo. Možda im je toliko trebalo za još jednu dozu. Dozu koja će biti kobna po njih. Ujedno, davajući im tu novčanicu dokazao sam im da su se uloge sad promenile zato je jedan tako očigledno i iskazivao mržnju prema meni…Sa druge strane, oni su sa tih 100 dinara kupili ono što im je potrebno, a ja ono što je meni potrebno. Oni drogu a ja inspiraciju za novu priču. Inspiraciju, opomenu i upozorenje. I ko je bolje prošao?

preuzeto sa: www.designzzz.com

Gitarijada 2010

Sinoć, sedosmo u auto moj stariji klinac i ja i krenusno na Gitarijadu u Zaječar. Usput pokupismo još dva ortaka i pravac na Kraljevicu.

Kako je dan krenuo, mislio sam nema ništa od svirke i odlaska na Gitarijadu jer kiša je lila kao iz kabla…Kasnije smo se nećkali  da li da idemo ili ne jer pitanje je bilo da li će kiša padati i tokom noći. Ala bi se zajebali da nismo otišli.

Oko 22 h krenuo je da praši Van Gogh. Nabili smo se u prve redove i skakutali u ritmu bučne muzike. Moj desetogodišnji klinac prvi put u svom životu vide šutku i zbunjeno, pomalo uplašeno me upita:

„Tata zašto se ovi šutiraju, udaraju i guraju?“

„To se zove šutka.“

„ Šta je to šutka.“

„Šutka je baš to.“

„ A zašto to rade? Jer zato što im se ne sviđa Van Gogh?“

„Ne. Oni se tako vesele. Jeste da je glupo i nasilno, ali oni se tako vesele i provode.“

Pomilovah sina po kosi i nastavih da uživam u muzici i dobroj atmosferi.

Za razliku od prošlogodišnje Gitarijade, sada je bilo mnogo više ljudi, najverovatnije i zbog moto skupa koji je bio organizovan kao sastavni deo Gitarijade. Bilo je svih uzrasta, od 7 do 77 godina i svi su se zezali. Pivo se ispijalo u abnormalnim količinama.

Nastupili su i takmičarski bendovi. Nisu zvučali loše. Meni se najviše dopao bend „Bolesna štenad“ iz Beograda mada arogantnost tih BG muzičara i taj prepotentni ton ophođenja prema publici, iz tamo neke provincije, mi malo zasmeta. Pa jebo te oni su iz BG-a a mi smo brđani i stoka. To je već izanđala fora a oni su još uvek anonimusi da bi prodavali fore poput Rambo Amadeusa ili provocirali kao Cane iz Brejkersa… Mnogo još oni treba da svirkaju da bi dostigli njihov renome i nivo, ako to ikad i uspeju. I prerano su počeli sa vređanjem. Ali ako izuzmemo te činjenice, oni su ipak bili najupečatljiviji od svih takmičarskih bendova.

I onda nastade haos … krenuli su sa svirkom PSIHOMODO POP… Posle toliko godina hrvatski kultni bend svira u Srbiji i to u Zaječaru. Da mi je neko rekao ne bih mu verovao. Pomalo sam se pribojavao da ne ispadne neko sranje. Srbi su poznati po nasilnom iskazivanju svog kvazi nacionalizma i pseudo patriotizma, ali politika je te večeri, ako se izuzme bend iz Kosovske Mitrovice bila zapostavljena…

A Psihopmodo pop je prašio. Publika je skakala. Vrhunac večeri nastupio je sa pesmom „Ja volim samog sebe“ kada je zavladala totalna euforija i histerija. Gledao sam ljude oko sebe i bio sam presrećan i ponosan šta sam bio baš tu…

Moja najveća zamerka celoj toj priči odnosi se na veliki video bim koji je bio postavljen iza istrumenata i na kome su non stop emitovane reklame (par njih)… najverovatnije spoznora Gitarijade. Zna se za šta služe video bimovi na koncertima. Za upotupnjavanje zvuka, za dizanje vizuelnih utiska i percepcija ni viši nivo a samim tim i celog koncerta a ne za reklamiranje. Ali ne smeno ispusti iz vida da je ovo Srbija i to istočna. Provincija provinciske države. Imajući u vidu tu činjenicu, kad se sve sabere i oduzme, dolazimo do zaključka, da provod nije mogao da bude bolji. Ili se ja to zavaravam?

Šta je sve SEX

Kao što već znate »Nedelja sexa« još uvek traje, ali slabo se piše na tu temu. Izgleda da sam ja jedina budala koja želi o tome da piše. Ostale blogere izgleda ne zanima sex, blam im je da pišu na tu temu ili ne znaju šta o sexu da pišu… Kako ne znaju šta da pišu o sexu? Sex je na svakom koraku. Gde god se okreneš vidiš sex? Možda to nije seksualni čin, ali je sex u svakom slučaju…

Pa hajde da objasnimo šta je sve to sex… mada nisam imao nameru da o tome pišem. Hteo sam samo da pišem o sexu kao o telesnom užitku, ali ne da mi se…

Sex je polni čin, opštenje između dva živa bića, živog bića i predmeta, živog i mrtvog bića…

Sex je vrhunac ljubavi, bračna obaveza, najjeftinija razonoda…

Sex je kad primite platu a ona ne može ni dažbine da pokrije.

Sex je kad uopšte ne primite platu.

Sex je kad nemate posao i ne možete da nađete posao.

Sex je kad vam neko kaže da ste nesposobni što ne možete da nađete posao.

Sex je kad u novinama čitate da se radi na jačanju dinara a on nikad slabiji.

Sex je kad vas deca pitaju „hoćemo li ići na more?“ a vi prećutite odgovor.

Sex je kad vam na poslu naređuje neko ko je gluplji, neobrazovaniji, isfrustriraniji i neškolovaniji od vas.

Sex je kad vam pričaju da je Kosovo Srbija a tamo se srpski ne priča godinama unazad.

Sex je kad su vam prazni džepovi.

Sex je kad su vam drugi krivi za sve što vam se dešava u životu.

Sex je kad poltičari kažu da je sada bolje.

Sex je kad nemate sex.

Sex je kad upalite televizor a ono farma, grand i crne hronike.

Sex je kad vam neko, kao ja sad, objašnjava šta je to sex.

Sex je kad čitate novine, gledate vesti i u to verujete…

Sex je kad vam politika kroji život.

Sex je kad vidite da neku mnogo dobru žensku šeta neki trbuljan pun love.

Sex je kad zavaravete sebe i druge da će sutra biti bolje.

Sex je kad ne ulažete trud da sutra bude bolje.

Sex je kad morate da kenjate na blogu, twiteeru i facebooku jer u stvarnom životu nemate kome.

Sex je kad  studirate dugi niz godina, trošite ušteđevinu i teško zarađen novac svojih roditelja i kad konačno završite studije ne možete da nađete posao.

Sex je kad ne shvatate gde živite.

Sex je kad shvatite gde živite.

Sex je kad vam je politika jedini način da prosperirate.

Jednom rečju, sex je život u Srbiji.

Na žalost, zbog svega malo pre pomenutog što se doslovno može nazvati sex, mi gotovo i da nemamo vremena za pravi sex, za tu večitu borbu polova, gde nema foliranja i gde nema jačeg pola, gde sve maske padaju kada se skine odeća… A to je već SEX.