Pauza

Odoh ja i pitanje je kada ću se vratiti…

Neraskidiva veza #6

Prezentirani aforizmi su deo knjige »Neraskidiva veza« Ninusa Nestorovića. Uživajte !!!

.

Nigde na svetu nema toliko pozitivnih likova i toliko negativnih pojava kao kod nas…

***

Oni su celu utakmicu igrali punom snagom, ali imali smo i mi svojih pet minuta!

***

Ubica je prvo napio žrtvu, a onda je ubio.

Sad je mrtva – pijana !

***

Od belih miševa alkoholičar nema nikog bližeg.

***

Srbi sa Kosova treba da se vrate u svoje domove.

Njih tamo sigurno neko čeka!

***

Ja sam gazda u kući!

Žena je tako odlučila.

***

Pronalazak dinamita napravio je pravi BUM!

Neraskidiva veza #1, #2, #3, #4, #5, #7

24.09.

Danas je predivan dan. Naročito za Marka. Sve je počelo pre tačno 11. godina u nekom drugom vremenu,  u nekom drugom veku, u nekom drugom milenijumu…Prodoran plač označio je dolazak još jednog bića na ovaj svet.  A ja sam se, kako se obično i postupa u takvim situacija, napio kao majka. Drugari mi iscepaše svu garderobu, ali meni to nije smetalo da odem do bolnice i posetim svoje ženče i svoje bebče. U bolnici svi su se okretali za mnom gledajući me kako sam u ostacima od odeće sa ogromnim buketom cveća pošao ko zna gde… Ženče zamalo ne pade u nesvest, ali ne zbog buketa, nego zbog mog izgleda (mortus pijan i bez odeće)… Kasnije odoh kući da se presvučem jer je slavlje tek predstojalo. Popilo se tu još mnogo alkohola. Ponovo se cepala odeća. Beše to  lud provod, žurka koja je trajala ceo dan i celu noć, party ispunjen dobrim vibracijama, smehom, radošću i srećom…

Tako je to bilo. Danas, 11 godina kasnije, mi pravimo žurku. Biće i danas dobrih vibracija, ludog provoda, smeha i radosti koliko vam duša želi… Pa ko voli nek izvoli.  Gostima nećemo da cepamo odeću.

PS Pozivnicu za party smo napravili Marko i ja.

Muzika po Markovom izboru. Pogledajte spot. Odličan je.  Obratite pažnju na text…

Mnogo teška ova škola

Nova školska godina je u zamahu. Stariji klinac krenuo u peti razred. Malo se uprpao. Kaže strogi nastavnici, teško gradivo, samo viču, brzo predaju i prebrzo diktiraju… Ja želeći da klincu olakšam svu tu muku, čim dođem sa posla, na brzinu klopam, malo iskuliram i odmah se bacam  na obučavanje i pomaganje. Mislim da sada učim mnogo više nego što sam to činio kada sam bio đak… Brate mnogo teško to učenje… Kako li je tek tim jadničićima? Krenula je i mene da muči istorija, geografija, matematika, biologija, srpski… Zabole me glava od tolikih informacija, podataka i činjenica. Mene koji imam konstantu naviku da filujem svoj mozak novim saznanjima. Kako li  je tek deci, pitam se? Šta li se dešava u njihovim glavama kada ih sa svih strana bombarduju nekim nepotrebnim, i u većini slučajeva, suvišnim i nepraktičnim informacijama?

Pobogu ljudi to je samo osnovna škola. To su još samo deca. Čemu tolika presija nad njima? Ima vremena kada će mnoge stvari naučiti. Nema potrebe za tolikim obimnim knjigama i tolikim iscrpljivanjem i mučenjem. Zašto postoje srednje škole, fakulteti, postdiplomske studije, doktorati, postdoktorati…? Osnovna škola treba da omogući deci da steknu neka OSNOVNA znanja o životu a ne da postanu pokretne enciklopedije. To je nepotrebno i suvišno znanje jer se jedino može primeniti u nekom kvizu. To ih samo zbunjuje, frustrira, troši njihovu energiju i elan i uskraćuje užitak u najboljem periodu života.

preuzeto sa: debbiebrandt.com

Kao najveći apsurd u celoj toj priči je činjenica da danas, u mnogim osnovnim školama, treba mnogo više učiti i zalagati se nego što je to potrebno na pojedinim privatnim fakultetima. Na tim fakultetima velika većina studenata završava u roku. Postaju intelektualci našeg društva, ljudi koji se nešto pitaju i odlučuju o našim životima, a jadni su jedva završili osnovnu školu i to uz pomoć privatnih nastavnika i profesora, podmićivanja, rodbinskih i političkih veza. Nešto tu ne štima. Nešto je tu pogrešno. Nešto ili sve?

Ne bih hteo da me pogrešno razumete, nisam protivnik učenja i sticanju znanja. Nisam. To je jedini ispravan i prosperitetan način za uspeh. Znanje treba da bude moć. Znanje treba ba bude merilo vrednovanja. Znanje treba da bude primenjivo i korisno.  Na žalost, kod nas do izražaja dolaze neke druge vrednosti. A škola, institucija koja u deci treba da rodi i neguje žeđ za znanjem, da ih vaspitava i usmerava za dalji život i budućnost, radi sve pogrešno. Nije to ništa čudno. Mnogi roditelji se ponašaju isto. Pa kad roditelji ne brinu o svojoj deci zašto bi brinula škola? A svi se kriju iza izanđalih fraza, stereotipnog ponašanja i paravana demokratije. Prosvetni radnici samo drže do svojih predmeta i zarada i ništa drugo im nije bitno.

preuzeto sa: thecollaboratory.wikidot.com

Da bi potvrdio ono što sam napisao, da ni bih ispao samo pas koji laje, postaviću Vam par nasumice izabranih pitanja iz udžbenika za 5. razred osnovne škole. Par pitanja koja  će možda neki od nastavnika postaviti našoj deci. Pa Vi sad vidte da li znate odgovore na sva ta pitanja i da li ćete nakon toga kritikovati i kažnjavati decu kada dobiju slabe ocene.

PS Nemojte da virite na Google-u ili da listate udžbenike da bi pronašli odgovore !!! Testirajte svoje znanje.

Ovo deca treba da znaju u petom razredu osnovne škole. Ovo i mnog oviše od toga.

ISTORIJA

Šta je hronologija? Koliko je trajao srednj vek? Šta su polisi? Koja su sedam čuda Starog sveta? Šta je principat a šta dominat?

GEOGRAFIJA

1.Ko je Aleksandar Hubolt? 2.Koliki su poluprečnik i obim Zemljine lopte? 3.Gde ćete stići ako iz Južnog geografskog pola stalno idete prema severu? 4.Kako nastaju klifovi, a kako dine? 5.Za koliko se snizi temperatura vazduha posle uspona od 500 m?

BIOLOGIJA

1.Šta je to transpiracija? 2.Šta je to carstvo Monera? 3.Za koji organizam se kaže da je autotrofan? 4.Da li postoje zeljaste golosemenice? 5.Šta su antibiotici? (namerno sam postavio, tj prepisao iz udžbenika, ovo lako pitanje).

MATEMATIKA

1.Šta je Venov dijagram? 2.Da li je {M,A,M,A} = {A,M}? 3.Nađi pravilo po kojem se nalazi član n-tom mestu niza parnih prirodnih brojeva? 4.Ako sva temena mnogougla pripadaju dvema paralelnim pravama, koliko stranica ima taj mnogougao? 5.Nada, Jagoda i Bojana kreću istovremeno sa pozicije P u obilazak jezera kružnom stazom. Nadi za jedan obilazak treba 18 minuta, Jagodi 12 minuta a Bojani 16 minuta. Koliko krugova će preći svaka od njih do trenutka kada se sve tri ponovo nađu na poziciji P?

Hoćete možda pitanja iz Srpskog, Likovnog, Muzičkog, Tehničkog ? Isto Vam se hvata. Samo ćete shvatiti koliko ništa ne znate.  Ako hoćete nešto da naučite, radite sa vašom decom ili ih jednostavno pitajte. Oni će vam to najbolje objasniti. Oni to sigurno znaju jer u protivnom će dobiti slabe ocene.

Ljubavnik

Ovim postom zahvaljujem se ljudima koji stoje iza projekta Blog Open jer su mi ukazali takvu čast i zadovoljstvo da moju priču Facebook #3 uvrste u ovogodišnje izdanje Blogopedije. To je značajno priznanje meni kao blogeru i veliki stimulans za ubuduće. Hvala vam zbog toga !

Priča »Ljubavnik« je bila uži izbor Blogopedije 2009.  S obzirom da sam je publikovao na svom blogu  koji je u međuvremenu ugašen, pomenute priče  trenutno nema na mreži. Iz tog razloga rešio sam da je ponovo objavim na ovom blogu jer je ipak to jedna dobra priča, koja će izmamiti mnoge osmehe. Zato je valjda i bila izabrana za Blogopediju. Pomenuta priča je deo knjige DemoNkratija koju sam objavio 2004. godine.

Onima koji je nisu čitali želim ugodno čitanje, a onima koji jesu, mislim da jedno kratko podsećanje ne bi loše „palo“. Uživajte !!!

LJUBAVNIK

.

Ispričaću vam jednu tužnu priču. Ona vama  možda neće delovati tužno, ali je mene i te kako pogodila i bacila u depresiju. Bio je to jedan mučki udarac. Nož zaboden u leđa. I to kada sam se najmanje nadao. Nož, čiji me ubod još uvek boli, i posle toliko  vremena. Da, pretpostavljam da naslućujete o čemu je reč. Moja žena ima drugog. Da, ima ljubavnika. Da li je toliko čudno ? Danas je to tako normalno.

Ali zašto je moralo baš meni da se desi ???

Da počnem od početka. Kako sam posumnjao u to da me žena vara ? Mislim da čovek to jednostavno zna. Neki crvić sumnje  u njemu se budi i grize ga, grize… Ne da mu mira. Čovek se peče  na tihoj vatri.  Izjeda ga ljubomora, razara bes i neizvesnost. Tada on prati i najmanji pokret svoje saputnice i kao kobac vreba svakog trena i najmanju grešku. Stalno vraća film unazad  i sve mu  biva  jasnije i kristalnije. Polako mu postaje jasno zašto u zadnje vreme njegova žena maksimalno izbegava svoje bračne dužnosti sa nekakvim glupavim izgovorima:  kao,  boli je glava ili nije njen dan. Bez veze. Zatim dolazi sve ređe spremanje ručkova i „gala” večera, već se dotična samo licka, parfimiše i sate provodi ispred ogledala. Da, to su prvi signali. A još kada odete na posao i odatle pozovote svoj kućni broj a ono linija stalno zauzeta, ili se, pak, niko ne javlja, odmah vam pada na pamet samo jedno. Vaša žena je namerno ostavila podignutu slušalicu da je niko ne uznemirava u  ljubavnim avanturama sa mladim ljubavnikom, ili je, pak, odskitala kod istog, pa se zato niko i ne javlja. Mislim da postoji hiljadu signala koju vam mogu reći i nagovestiti surovu istinu. Ali ponekad je bolje da istinu i ne znate. Bolje je da ne znate da ste najveći rogonja u kraju. Bolje je dok vam se iz potaje smeju komšije. Jer šta će biti kada saznate ? Ko vam garantuje da će te tada odreagovati smireno i staloženo. Možda će vam se za tren pomutiti razum pa će te pritom napraviti belaj. Možete u nastupu besa prebiti ženu, upucati ljubavnika, ili oboje, ili  sebe. Nikad se ne zna kako će čovek reagovati u takvim situacijama. Evo kako sam ja reagovao. To nije u skladu sa mojim karakterom. Ali šta ćeš, bio je to trenutak slabosti.

Kao što sam rekao, u meni se rodila sumnja. Pratio sam ženu, kao majka svoju malu bebu. Na svaki telefonski poziv čuljio sam uši kao satalitske antene da čujem sa kim to moja žena priča. Da, možda, nije sa druge strane slušalice muškarac ? Ali bezuspešno, moja žena bi se uvek našla na drugom kraju sobe. Lukava je bila ona. Redovno bih joj zavirivao u mobilni telefon da bih video ko je zvao i ko joj šalje poruke. Nepoznate brojeve bih  posle zvao i proveravao. Ali ništa. Ni traga od ljubavnika. Sigurno su imali drugi način sporazumevanja koji ja nisam mogao da dokučim. A znao sam da moja žena nekom drugom posvećuje pažnju jer ja sam za mnoge stvari bio uskraćen. Odela mi nisu bila opeglana, od obedovanja paštete i prženih jaja činilo mi se da ću da prokvocam,a seks je postao toliko redak da sam bukvalno zaboravio što to znači. Bes je u meni rastao zbog sumnje da sam sada na drugom mestu, da sam sada bedna zamena, da me je moja mila ženica zamenila nekim mnogo mlađim i lepšim „macanom” i da joj sada on  radi sve one lepe stvari. Bio sam kivan još više što nikako nisam mogao da saznam ko je to bio.

Onda sam rešio da bacim karte na sto. Izveo sam ženicu na večeru u najbolji restoran u gradu. Bila je iznenađena,  a to je bio moj cilj.  Međutim, šok je tek usledio kada sam joj saopštio da znam da ima drugog. U početku je vrdala a kasnije mi je i priznala. Da, priznala mi je da me je zbog njega zanemarila, da je njemu posvetila svu pažnju, da je njime opsednuta, da je on u svakom pogledu drugačiji od mene, da na nju ne viče, da je oraspoložuje, lišava dosade i čini je srećnom. Ja nisam mogao da verujem u to šta je ona pričala. Poželeo sam da je uhvatim za glavu i da  je udavim u tanjir sa telećim medaljonima, koje je konobar tek servirao, ali restoran je bio pun. Pitao sam je gde sam pogrešio i da li ga znam. Rekla mi je da ga znam i da sam joj ja, zapravo, omogućio prvi kontak sa njim. Ustao sam i otišao iz restorana.

Iako sam se pomirio sa činjenicom da sam sada samo zamena, povređeni fudbaler kome će mišići atrofirati od sedenja na klupi, bio sam besan što nisam mogao da otkrijem ko je taj tajanstveni žigolo. Hteo sam da ga uhvatim na delu pa da mu pokažem kako »Musa dere jarca«. Ali, ili sam ja bio isuviše prost u špijuniranju ili su njih dvoje bili isuviše lukavi za mene. Neizvesnost se nastavljala sve do…

Radio sam noćnu smenu. Pozvao sam kući da vidim šta moja ženica radi. Bilo je zauzeto. Pozvao sam nakon pet minuta. Isto. Nakon pet minuta ponovo. Ponovo zauzeto. To je to. Tu sam pukao. Sada ću im pokazati. Sada su gotovi. Istrčao sam iz kancelarije i pohitao ka kolima. Šef je istrčao za mnom i nešto mi govorio. Ništa ga nisam čuo. Ko zna kako sam izgledao kada je i on bio šokiran i zaprepašćen. Seo sam u kola i za nekoliko minuta već bio ispred kuće. U mojoj radnoj sobi bilo je upaljeno svetlo. Zar u njoj. E jebaću im kevu. Otišao sam do garaže i uzeo jednu poveću metalnu šipku. Sada ću im pokazati kako prolaze oni koji meni natačinju rogove. Pred očima su mi igrale slike moje razgolićene ženice u naručju nekog nabildovanog momčića koji se sladio njenim zabranjenim voćem. E presešće mu meze. Sada će da plati i za aperativ i za meze, ali i za glavno jelo. Neće taj više biti u stanju da koristi onu stvar čak ni za pišanje. Ulazna vrata su bila otključana. Drznica ih čak nije ni zaključala, pomislih. Iz moje radne sobe čuo se njen kikot. Ja sam naglo otvorio vrata i zamahnuo šipkom. Ona je vrisnula, šipka je pogodila pravo u metu. On je tresnuo o pod. Ja sam nastavio da ga udaram. Praštalo je na sve strane. Ona je vrištala, zgrabila me je za ruke, šamarala, ali ja sam se oslobodio njenog stiska i nastavio sa udaranjem. On je ispušato čudne zvuke, ali ja sam ga i dalje udarao iz sve snage nesvestan onog šta činim. U trenutku kada mi je žena udarila tako jak šamar da mi je cela glava počela da zuji,  postadoh svestan šta činim. Bacio sam šipku i pogledao svoju ženicu koja je ridala, slinila i rukama me udarala. Razumeo sam je. Pogledao sam kršinu na podu. Sada je bio neupotrebljiv. Više nije mogao biti ni zamena, a ja, ja sam ispao takva budala. Koji sam ja mamlaz. Sve vreme se moja žena sa mnom šegačila. Kako nisam shvatio da je ono u restoranu bila samo šala. Nije bilo nikakvog ljubavnika. Ona je htela da vidi kako ću ja da reagujem. A koga sam ja to onda mlatio. Nećete mi verovati. Svoj novi pentium IV. Moja ženica se „navukla“ na čatovanje, blogovanje na razne on-line igrice tako da je skoro sve vreme provodila na internetu. Zato je veza i bila stalno zauzeta, zato i nije stizala da spremi klopu, da opegla odelo, da sa mnom vodi ljubav. Postala je ovisna o računaru. Kada sam joj ja ispričao o čemu se radi ona je počela da se smeje. Otišli smo u sobu i celu noć vodili ljubav. Sutradan me je probudio prijatan miris. Ženica mi je spremala doručak. Ja sam bio srećan. Suparnik, bio od krvi i mesa ili plastike i čipova, bio je mrtav. Ponovo je bila samo moja,  ali  morao sam da „puknem“ i par stotina evra za popravku PC-a.

Đavolov rečnik #9

SISARI – Porodica kičmenjaka čije ženke u prirodnom stanju same doje svoje mladunce, ali, kada se civilizuju i prosvete, daju ih dojiljama ili koriste bočicu.

SLANINA – Svinjska mumija balsamovana u salamuri.

SLUTNJA – Predosećaj da će se nešto dogoditi kada se vraćate kući u 3 ujutru i ugledate upaljeno svetlo u sobi svoje žene.

SPRIJATELJITI SE – Steći nezahvalnika.

STAROST – Period života u kojem prestupamo ne samo čineći grehe kojih se još držimo, već napadajući i one koje više nismo u stanju da počinimo.

STRAHOPOŠTOVANJE – Duhovni stav čoveka prema nekom bogu i psa prema čoveku.

SUDBINA – (1) Tiraninova opravdanja za zločine, i budalin izgovor za neuspeh. (2) Sila koja navodno upravlja stvarima, na koju najčešće pozivaju ljudi koji su nešto zgrešili da bi opravdali svoje propuste.

Embrouz Birs – Đavolov rečnik #1, #2, #3, #4, #5, #6, #7, #8, #10, #11, #12

Kosa u Negotinu

13.09.2010. u okviru manifestacije »Mokranjčevi dani« u Negotinu održana je i kultna predstava Atelje-a 212 »Kosa«. Normalno je da sam bio na predstavi. Tako nešto se ne propušta. A između ostalog Miloš Forman je reditelj koga prilično cenim i čije sam filmove više puta odgledao ukuljučujući i  mjuzikl Kosa.

Shodno toj činjenici na predstavu sam otišao sa određenim predrasudama koje su za vrlo kratko vreme bile razbivene.

Za početak, šta reći o predstavi? Naj pre, zvuči mi malo trivijalno nazvati je samo predstavom jer je ona mnogo više od toga. Nije to samo predstava. Nije to samo performans. Nije to samo mjuzikl. Nije to samo gluma i pesma. Nije to samo još jedan rimejk, ista priča ispričana po ko zna koji put. SIGURO JE DA NIJE !!!

»Kosa« je kritika današnjeg modernog društva i sveta u globalu, ali se vrlo lako može marginalizovati i na prostore na kojima mi živimo bez obzira što je naša država tek ušla u taj proces transformacije, u sada već prevaziđeni sistem, kapitalizam. »Kosa« je bunt protiv globalizma, imperijalizma, sistema vladavine koji iznad svega stavlja profit nekolicine ljudi sa kravatama. »Kosa« je borba protiv jednoumlja, bezumlja, stereotipa, pogrešnih vrednosti. »Kosa« je simbol različitosti, buntovne mladosti, iskazivanja nezadovoljstva, neprihvatanja stanja stvari. »Kosa« je borba protiv učmalosti, kolotečine, apatije i melaholije.

»Kosa« je pokušaj šačice mladih ljudi da kažu svemu tome NE. Pokušaj da kažu NE, opšte prihvaćenim normama života koji nam prezentiraju mas mediji. Pokušaj da kažu NE trulom materijalističkom sistemu vladavine gde se svaka individua posmatra samo kao broj ili kao deo mase čija je jedina svrha da privređuje, kupuje i troši. Pokušaj da kažu NE militarizmu, ratu, ubijanju i stradanju i analogno tome, nečijem enormnom bogaćenju. Pokušaj da kažu NE lažima, manipulacijama i insinuacijiama pomoću kojih se ljudi drže pod kontrolom.

»Kosa« je kritika sveta, civilizacije, modernog doba, čoveka današnjice… »Kosa« je kritika sistema i svih njegovih podsistema – crkve, školstva, ekonomije, politike, advertajzinga… tog čitavog mehanizama pomoću kojih se ljudi pretvaraju u jednobrazne mediokritete, brojeve koji će samo klimati glavom, izvršavati naređenja bez pogovora i biti uzorni građani.

»Kosa« je svest iznad nesvesti, duh iznad materije, skromnost iznad obesti i megalomanstva. »Kosa« je individualizam iznad kolektivizma,  različnost iznad jednobraznosti,  pravo izbora i opredeljenja iznad moranja i indoktrinacije.

»Kosa« je imati svoje mišljenje, misliti svojom glavom, biti poseban i jedinstven. »Kosa« je večita revolucija, težnja da se menjaju stvari, borba Davida sa Golijatom. »Kosa« je voleti ljude oko sebe, živeti punim plućima i boriti se protiv mraka. »Kosa« je verovati prijatelju, biti nepokolebljiv na svom putu i biti uvek svoj. »Kosa« je SLOBODA, LJUBAV I MIR.

Ali »Kosa« je samo predstava, fikcija, umetnička sloboda i izražavanje. To je samo pozorište, odraz stvarnosti umetnički modifikovan i dobro plasiran mnogobrojnoj publici. Kakve će biti reakcije, kritike i efekat, to već nema veze sa pozorištem. To je već individualno. Sve je u stanju svesti svakog pojedinca …

»Kosa« … ma NIJE STVAR U KOSI VEĆ U GLAVI KOJA JE NOSI.

A Vi ?  Da li imate kosu ?

Mokranjčevi dani

09.09.2010. godine u Negotinu su počeli 45. Mokranjčevi dani. 12.09.2010. u sklopu manifestacije koncert je održao i Bora Dugić sa svojim ansamblom »Vetrovi Balkana«. Mislim da nema potrebe pisati o Borinoj muzici. Ona i ne može da se iskaže rečima. Čovek jednostavno treba da čuje tu muziku, da je oseti, da mu prostruji telom, protutnja kroz dušu, prodrma emocije, razgali čula i tek onda može da shvati zašto se taj osećaj ne može objasniti rečima. To je muzika koja vas vraća u prošlost, vodi kroz mitove, istoriju i predanja, uvodi u jedno duhovno putovanje u kome vam je glavni vodič i medijum melodija koju stvara duša Bore Dugića posredstvom frule. Omamljuje vas poput Pana, otkriva nove horizonte, tera na razmišljanje, prouzrukuje euforiju i setu u isto vreme… Reči su nedovoljne da je opišu. Jednostavno Borina muzika se ne može samo slušati. Čak da to i hoćete. Ona se mora osećati. Jer takva je to muzika. Muzika sa dušom. Simfonija duše.

Ceo taj muzički spektakl upotpunili su i gosti: JelenaTomašević, vokalna grupa »Smilje«, akademski hor  »Collegium musicum« i dirigent Darinka Matić Marović.

Ko se iole razume u muziku naših prostora znaće da su svi gore pomenuti pravi profesionalci. Profesionalci koji uživaju u svom poslu jer je za njih muzika glavni pokretač, smisao i suština života, zadovoljstvo i užitak. Ali, koliko god se trudio da budem nepristrasan, meni je, ipak, u celoj toj priči, najdraža moja seka Jelena.

Jelena, ta devojka božanskog glasa i lepote nikog ne može ostaviti ravnodušnim. Jeca koja je prevalila jedan trnovit i jedini ispravan put, stigla do samog vrha i tako dokazala da je jedna od najboljih. Jeca koja peva još od malih nogu i kojoj je pesma čitav život. Jeca, moja sestra od ujaka. Ona je ta koja je Borinu muziku upotpunila i podigla na viši nivo. Jedino njen glas može biti dostojan pandan tom božanskom zvuku frule.

I kao što se Dugićeva muzika u potpunosti ne može dočaraiti rečima, za Jelenino pojanje važi isto pravilo. Moć i lepota njenog glasa se ne može opisati. Kao glas sirene kome se ne možete odupreti. Glas koji će kovitlati vašom dušom i emocijama kao što to vetar čini žutim opalim lišćem. To jednostavno treba doživeti. Jeza koja vam prožima čitavo telo, to obuzimanje emocijama koje vas dovodi do takvog stanja duha da ga sa sigurnošću ne možete nazvati ni radošću ni setom, ni blaženstvom ni nespokojstvom, … E tako se osećate dok slušate Jelenu dok peva.

Sad, spojite tu muziku i taj glas. Mislim da nije mogla da se napravi bolja kombinacija. Anđeoska muzika i božanski glas. Raj za dušu u pravom smislu te reči. Drago mi je da sam bio tamo.

Na veliku radost i čast moje porodice, Jeca je bila naš gost za vikend. Došla je dan pre koncerta jer je želela da to vreme posveti  samo nama. Najviše su joj se obradovali moja dva nestašna sinčića. Sada su mogli da se frajerišu i prave važni jer je njihova tetka, poznata i prelepa Jelena Tomašević, došla kod njih u goste. Sva deca iz komšiluka sjatiše se kod nas. Navodno da se igraju sa klincima. A non- stop su se vrteli oko Jece. Baš su bili zanimljivi. U svakom slučaju,  prilično zanimljiv, atipičan vikend u našem gradiću… Kamo sreće da je više takvih vikenda.

Konačno jedna ljubavna

Prezentiranu pesmu napisao sam pre jedno 18,19 godina kada sam otprilke imao i toliko godina. Znači bio sam još mlad, neiskusan i neiskvaren. Pesma mi je prilično draga baš zbog priče koja je vezana za nju.

U našem gradu pojavila se jedna devojka koja je upisala Višu pedagošku školu. Ništa čudno s obzirom da je grad bio prepun devojaka koje su došle sa strane i upisale tu istu školu. Međutim, ona nije bila obična devojka. Bila je prelepa u svakom pogledu. Savršenstvo manifestovano u telu devojke. Plenila je gde god se pojavila. Muškarci su balavili kada bi je videli. Cela muška populacija grada je pričala i maštala samo o njoj. Napravila je revoluciju u muškim srcima i ljubomoru i mržnju u ženskim. Ali niko joj nije prilazio. Valjda je ljude bilo strah od te lepote.

Jednom prilikom dođe kod mene, na časicu razgovora, jedan prijatelj. I krenulo neobavezno ćaskanje.

Reče mi on da je video jednu mnogo lepu devojku. Da mu se mnogo sviđa, ali da mu je frka da joj priđe. Ne zna kako da počne priču. I reče mi da je čuo da imam lepe ljubavne pesme. Da bi mi bio zahvalan do neba kada bih mu dao neku da pročita i da barem tako dobije inspiraciju za udvaranje. Da probije led. Da je očara i šarmira. I ne samo to, hteo je i da joj posveti neku pesmu, da je obmane kako je istu napisao u njenu čast. Kao fora pesma se rodila čim je ugledao. Toliko je lepa da stvara poeziju.

Pomalo me iznenadi njegova molba, ali ako on je smatrao da moje pesme mogu da mu završe posao, nisam imao ništa protiv.  I mene je zanimalo šta će se zbiti.

Dadoh mu svoju svesku sa ljubavnom poezijom i on krenu sa čitanjem. Od svih pesama on izabra prvu i najkraću. Najlakša za pamćenje. Naučio je napamet.  Pesma je dečačka a to znači pomalo naivna, ali ipak i kao takva ima svoju dubinu.

Nekoliko dana kasnije dok sam šetao gradom videh svog prijatelja kako vodi pod ruku onu devojku. Smuvao je. Sa mojom pesmom. Toliko je bio ponosan da me nije ni primetio dok je prošao pored mene. Bilo mi je krivo što nisam bio na njegovom mestu. Što ja ne odoh da recitujem ? Sa druge strane, bilo mi je i drago jer se ta devojka ustvari primila na mene. Bio sam moderni Sirano De Beržerak. Možda i nije tako. Možda je to samo sticaj okolnosti, ali ja i dan danas verujem da je bilo baš tako.  Zato mi je ta pesma toliko i draga.

.

PRAVA GREŠKA

Ti si mi uzela dane

danima mislim na tebe,

ti si uzela noći

noćima sanjam tebe,

ti si uzela osmeh

zato se i ne smešim,

evo dajem ti i dušu

mada znam da grešim.

slika preuzeta sa http://br.olhares.com/

Kinezi i psi

U mom gradiću sve je manje stanovnika. Naročito mladih. Ljudi umiru svaki dan, ginu u saobraćajkama, pale u veće gradove ili EU, a deca se slabo rađaju. Totalni denatalitet. Nema brakova. Čim nema para nema ni brakova. A ako i ima brakova, nema dece ili se pak bračni drugovi odlučuju samo za jedno dete. Pored toga, i oni što su u braku sve češće se razvode. To je sad postalo nekako moderno. Biti razveden.

Shodno tim činjenicama, umesto da broj stanovništva ide uzlaznom putanjom, kako godine prolaze, sve je veća depopulacija. Međutim, nije sve baš tako crno. Ima i stanovništa čiji je broj u konstantnom progresu. Ima nacija koje nemaju problema sa natalitetom i reprodukcijom.  Njih je svakim danom sve više. Enormo brzo se razmnožavaju i osvajaju teritoriju. Kao korov su. Nezaustavljivi, neuništivi i brzo se šire. Kinezi. Naš grad je prepun žutaća. Najveće lokale u samom centru grada su zakupili ili kupili Kinezi i u njima prodaju svoju bofl robu. Samo štancuju decu i šire svoj biznis. A Srbi kupuju ko ludi pa posle kukaju. Hoće za male pare da kupe kvalitet. I to kod Kineza. Mislim, stvarno smo nebulozan narod.

Znači, i pored toga što se Kinezi množe kao zečevi, broj stanovnika u našem gradu je u opadanju i to tako  što je sve manje Srba. Sve je manje Srba, ali  zato je sve više Kineza. Sve je više kosookih i biće ih sve više jer ovde ne važi zabrana rađanja dece koja je važila dok su živeli u Kini. Ovde mogu da rađaju decu koliko hoće. Barem će povećati natalitet u Srbiji. Samo da nam se ne ponovi Kosovo. Ne bih želeo da zbog ovog teksta dobijem epitet nekog ksenofoba tj kinezofoba, rasiste, nacionaliste ili naciste ali to je istina koja se ne može poreći.

Dovoljno je samo se prošetati gradom i uveriti se u to. Međutim, prilikom jedne takve šetnje uočićemo još nešto. Nije samo Kineza sve više. Ne množe se samo oni. Nisu oni jedini korov društva. Sve je više i pasa lutalica. I to naročito u centru. U sve većim čoporima sve češće napadaju ljude. A niko ne reaguje. Udruženja za zaštitu životinja se strogo bore za prava tih pasa tako da je skroz nebitno što će tamo nekom detetu odgristi ruku, obogaljiti ga za čitav život i navući mu doživotnu traumu i kinofobiju. Ne, to nije bitno. Bitno je da te pse niko ne sme da dira jer kakvo smo mi demokratsko društo kad ne brinemo o malim, jadnim kucama? I Opština se mnogo ne uzbuđuje oko toga. Ko će sad još da brine i o džukelama. O džukelama i narodu. A to mu dođe isto. Čak mislim da te džukele imaju veća prava od ljudi.

I sad izvolite, šetajte se gradom ako vas nije strah od tih pasa. Slobodno šetajte. Ako vas napadnu ili pojure možete brzo uleteti u neku Kinesku radnju da se sakrijete od pregladleog čopora koji je imao nameru da iskali svoj bes i utoli svoju glad baš na vama. I kad ste već ušli, slobodno kupite nešto. Sigurno je da nije skupo. Ponekad, pomislim da su ti Kinezi i dovukli te pse,  zarad toga, ali to bi već bila insinuacija.

Međutim, sve češće mi dolazi misao na pamet da je sve to urađeno namerno, da je naša Opština, Vlast i Država od samog početka imala plan sa tim Kinezima. Opšte je poznato da mi zadnjih godina imamo problema sa psima lutalicama. Oni zadaju velike probleme stanovništvu i vlasti jer, između ostalog, i udruženja za zaštitu životinja su prilično aktivna po pitanju optuživanja i napadanja a nedelovanja. Ta činjenica vladajućima daje super alibi za nečinjenje i ignorisanje problema. Međutim, ja naslućujem da u svemu tome leži neka „dublja“ kalkulacija i politika koju mi, prost narod, ne možemo da razumemo. Možda smo počeli da „uvozimo“ Kineze u abnormalno velikom broju znajući da oni jedu sve što se mrda i ne mrda i da je na njihovom jelovniku pas pri samom vrhu. Možda je i to bio plan. Da „uvezemo“ Kineze i da oni vremenom pojedu te pse lutalice čime bi nekoliko problema bila rešena. Povećao bi se natalitet, smanjio bi se odliv stanovništva iz ruralnih sredina i rešili bi se pasa lutalica. Međutim, godine prolaze a pasa je sve više kao i Kineza. Izgleda da se Kinezima više sviđa prasetina nego kučetina. Nisu ni oni baš pali sa Marsa. Ili su pak poprimili neke naše navike i osobine