Muzika je lek za dušu

Naš prijatelj i bloger Sopranovsky pozvao je sve zaniteresovane blogere da na njegovom blogu pišu o muzici. Ja sam to ushićeno prihvatio i odmah krenuo sa pisanjem. Napisao sam »Muzika je lek za dušu» i slobodno mogu da Vam kažem da ću to često da radim. Da pišem o muzici kao gost bloger.

To preporučujem i Vama. Posetite Sopranov muzički blog i pišite o muzici. Ona najviše govori o tome ko ste i šta ste. Pokušajte da to što slušate iskažete rečima, videćete da nije nimalo lako muziku pretočiti u slova. Nije lako, ali je izvodljivo i vrlo zanimljivo.

I da ja ne bih mnogo trućao jer je ovo post o muzici, najbolje bi bilo da publikujem neku muziku. Pogledajte kako to izgleda i zvuči sa druge strane:

DemoNkratija

Inicijalna kapisla za ponovno objavljivanje ovog teksta beše blog post uvažene Mahlat »I taman kad sam počela da verujem… « jer  isti razmatra problematiku demokratije. Ja sam još daleke 2001. godine, kada smo tek počeli da kontamo šta nam se to dešava, napisao esej »DemoNkratija«, i isti objavio 2004. godine u istoimenoj knjizi. Naglašavam da sam tada bio 10 godina mlađi, mnoge stvari nisam kontao niti znao a demokratija je tek zakoračila u naše živote, tako da bih sada ovaj esej napisao mnogo drugačije. Međutim, hajde da vidimo kako sam tada razmišljao, da li sam bio u pravu, da li se nešto ustvari promenilo i ako jeste u kom smeru je otišlo.

.

DemoNkratija

.

U novije vreme, u vreme naše nove istorije, uvideo sam nešto, nešto što sam i pretpostavljao da će se desiti. To nije ništa strano nekom  normalnom čoveku, ali ima mnogo onih koji još uvek nisu ništa shvatili, niti će ikada shvatiti. Šta da se radi, takvi smo ti mi, prostaci, marva nekulturna, bez nacionalne svesti i nacionalnog integriteta. Ponosni na ko zna šta, kao jarčevi, hoćemo glavom kroz zid pa nema veze što će kao tikva pući. Bitno je da mi nikom nećemo dozvoliti da nama upravlja. Gle apsurda! Nisam znao da smo toliko nezavisni i samostalni. Najviše me nerviraju oni ljudi koji izigravaju neke mozgove a u stvari ispadaju samo glupi i smešni. Misle da ako koriste neke strane termine u svom izražavanju smatraće ih pametnijim. Sada i babu na pijaci, koja prodaje kiseo kupus i jaja, možeš čuti kako pominje tranziciju i demokratiju. A da li baba zna šta je tranzicija? I kada bi je pitali :     „Baba šta je to demokratija?” Ona bi odgovorila : „Ne znam ti ja sinko te stranjske reči, ali po meni ti je to da jaja koja sam do jučeraske prodavala po dva dinara sada gi prodajem po pet, ali opet si imam manje pare nego kad sam ih prodavala po dva. Ništa si ja bre ne razumem tu demokratiju”.

I sada ta baba treba da se pita o nečijoj sudbini i treba da glasa. Njoj je jedino stalo do njenih jaja i ništa joj drugo nije bitno. Samo da baba uvali dedina jaja i da glasa, zna se za koga. Zato se takvi ljudi i stimulišu sa dva kila šećera i deset posto povećanja penzije kad se za to ukaže prilika. Nego kada bi i nekog obrazovanog čoveka upitali šta je to demokratija, pitanje je da li bi ste dobili precizan odgovor. Zato ću ja da malo razjasnim taj pojam (ja kao znam šta znači?). Demokratija je kovanica od dve grčke reči:  dèmos što znači narod i kratéõ što znači vladavina. U slobodnom prevodu to znači vladavina naroda, ali da li vlada narod? Kako da vlada, kad se ni za šta ne pita,  a i za to što se pita, on se ne odlučuje. Pa kako to može da bude vladavina naroda. I u „odavno sahranjenom”  komunizmu je vladao narod. Da, vladao je neko u ime naroda. I sada se vlada u ime naroda. I bolje je tako, jer dati vlast narodu, bilo bi isuviše pogubno. Jer narod je i onaj čobanin, ona  sponzoruša, bivši režimac, baba sa jajima, hrpe penzusa, razni lezilebovići, ljudi vezisti, turbo folk populacija, đankići u krizi, doživotni studenti i još mnogi drugi. I oni treba da vladaju? Da, treba da vladaju. Jer to je demokratija. Kako u Americi mogu preCCCedniku da puše razne fufice, tako kod nas mogu vladati i babe sa jajima. Jer ako narod tako hoće, tako će biti. Ama, ja vas pitam, koji narod? Narod u kome ima 50 posto nepismenih. Narod sa najviše intelektualaca, koji su kupili diplome u novoosnovanim privatnim školama, gde se ispit polaže u zavisnosti koliko platiš.  Narod sa najviše nepismenih i neobrazovanih intelektualaca, akademika. Akademici koji ne znaju šta znači reč tranzicija.

I stvarno šta je to tranzicija ? Ne znam, to nije srpska reč. Da li neko zna neki strani jezik da mi prevede ovu reč ?   Svi pričaju tranzicija, tranzicija, šta moj tranzicija. Pustite nas na miru. Dosta nam je i nesvrstanih i izolovanih sada još da tranzitiramo. Dokle bre više da nas jebu a da ne znamo čiji nam je u guzici. Dokle te igre i igrarije nad našim životima? Šta smo mi nekom skrivili pa da nam se sve to dešava ? Glupi smo ! Kurčimo se ! Zato nam se to i dešava ! Mnogo smo stupidni. Našim glupostima nema kraja. Koliko smo se samo puta ponašali kao idioti da je teško utvrditi vrhunac tog idiotizma, ali ja ipak mislim da se  kulminacija našeg budalizama ispoljila za vreme Nato bombardovanja. To moram pomenuti, iako izbegavam tu temu, jer  se tad ispoljila naša prava narav. Bombe padaju a mi na mostovima pevamo u znak protesta. Šta bi bilo da su kovnuli par osiromašenih ? Da li bi se tada čula naša pesma ?  Sigurno bi bile pesme naricaljke. Pišamo uz vetar, iako znamo da ćemo se upišati.  I onda kada su se konačno smilovali, odnosno ostvarili svoje ciljeve, mi smo počeli sa parolama. Kao i 1941. Mi smo njima pokazali. Tako prolaze oni koji se kače sa nama. Svuda se moglo čuti :  „Nato u blato, nato u blato …” , a mi smo bili ti koji su bili, i još uvek taljigaju u tom blatu . Još uvek se nismo izmigoljili iz tog mulja. Još uvek smo u fazi gmizavaca. Evolucija još uvek traje. Dok postanemo ljudi proći će još mnogo miliona godina. Zato nema potrebe govoriti o vladavini naroda jer mi smo gušteri, žabe, punoglavci, gmizavci… Kakav narod, kakvi ljudi? Neandertalaci su za nas pojam. Mi možda izgledamo kao homo sapiensi ali smo ustvari homo anusi. I šta  jednom homo anusu pričati o demokratiji, nacionalnoj svesti i kolektivnoj odgovornosti? On ne zna šta se  zbiva dalje od njegovog dupeta. Nama demokratija stoji kao piletu sise.

Šta mi hoćemo? Da budemo kao Ameri? Ih. Teško ćemo to ostvariti. Jer stvarno treba biti degenerisana nacija pa legalizovati homoseksualizam, tolerisatii  pedofiliju, sodomiju, nekrofiliju, biti protagonist terorizma a navodno se boriti protiv toga, osnivati razne humane organizacije koje valjaju drogu i oružije, uvaljivati svoje nuklearno smeće zemljama u tranziciji, bacati osiromašne bombe svakom ko  protivreči, gurati svuda svoj veliki nos, ne dozvoljavati nikom da  nešto kaže… To bismo mi. Evo počeli smo i prve korake da sprovodimo. Pedera je sve više. Fiksamo se kao ludi. Pijemo coca colu. Pušimo marlboro (made in Kosovo).  Sve više prihvatamo »american way of life«, misleći da će to neko uzeti i obzir i oprostiti nam naše gluposti i kuraže. Ali nema oprosta. Videćemo svoga boga. Jebaće nam kevu. Ili su to već uradili, više puta.

Mladi hoće na zapad, tamo i pale. Matorci, još uvek negde u podrumu, kriju Titovu sliku. Žao im je da je bace. Samo pričaju kako je tada bilo super. I kako da gradimo demokratiju uz toliki egzodus mozgova i talenata? Kako tim fosilima objasniti nešto kada su oni kompjuter videli samo na TV-u. Oni su i rođeni kao demode. I mi smo rođeni kao demode, rođeni van svih zbivanja, obmanjeni i oskaćeni. Zato i treba mlada krv da prostruji ovim našim odavno ruiniranim državnim krvotokom. Krv, koja će uliti u naše srce na izdahu koju litru sveže, mlade krvi, pune kiseonika. Ali ti se još nisu rodili. A kako će da se i rode kada vlada bela kuga. Nema brakova. Nema love, zato nema ni ljubavi. Nema ni dece. A deca su nosioci svega. A mudžosi ih samo štancuju, iako žive deset puta gore od nas. Oni idu na brojnost. Spremaju se za džihad. Zato se tako i množe. Nisu vojno jaki, ali su zato brojniji. Dobra taktika. Polako se sprovodi u delo. Taktika potvrđena na Kosovu. Strategija koja nas je porazila. Deset na jedno, dobro smišljeno.

Nego, mnogo daleko smo otišli. Vratimo se na demokratiju. Šta treba uraditi pa da demokratija urodi plodom? U stvari, bolje da pitam da li ona može uspeti kod nas? Može, ali za jedno pedeset godina. Kada izumre i onaj poslednji koji je zadojen idejom socijalizma i komunizma. Kada umru svi nesvrstani i izolovani, tada se može popričati o napretku. Sada nam ostaje samo da ladimo jezike. Iovako ništa drugo i ne radimo. Prošlo vreme nam je pomutilo razum, uništilo moral i etiku, obezvredilo prave vrednosti, istaklo šljam i ološ, nateralo na kriminal i poroke, tako da je povratak sa  dna duše teži nego povratak sa dna lestvice. A mi smo na dnu lestvice i  vlastite i društvene duše. Tako da nema potrebe govoriti o demokratiji, još bar jedno pola veka. A šta li mi pa mislimo, da je demokratija nešto mnogo dobro? Mi se kao davljenici hvatamo  za svaku slamku koja nam je pružena. A da li će ona izdržati našu težinu i izvući nas iz bujice? Da nam izbor većine neće doneti  prosperitet? Ko kaže da je većina u pravu? Ko kaže da većina zna šta je dobro ? Da većina zna šta je dobro, ne bismo bili sada gde se nalazimo. Ne bismo bili u tranziciji. Bili bi smo Amerika. Zemlja demokratije. Zemlja demo(n)kratije. Da demo(n)kratije. Dobro ste pro-čitali i nije štamparska greška. Demokratija ne postoji. Postoji samo demo(n)kratija. Demonkratija. Vladavina demona. Vladavina đavola, satane.

Ali zašto ta igra reči? Zašto izostaviti jedno slovo? Zašto?

Zato jer  treba da se stvori konfuzija, zbrka, haos, iskrivljena slika stvarnosti,  jer  ne treba da se zna ko je zapravo tu glavni i sa kim se ima posla. Zato jer  u svakom magnovenju treba stvoriti neizvesnost koja će skretati pažnju sa glavnih stvari, neizvesnost koja će biti pokriće za mnoga dela, mnoga đavolja posla, mnoga dela koja su manifestacija demonkratije. Ako se reč napiše ovako kako sam je ja napisao ljudi će prozreti suštinu i plan neće uspeti. Ovako pod paravanom demokratije, demonkratija funkcioniše besprekorno.

Hvala Vam dobri ljudi

Dragi moji blogeri, twitteraši, facebookovci hvala Vam (gramatički neispravno pisati veliko V kada se obraća množini, ali gramatika mi je uvek bila slaba strana ) na ovoj časti i poštovanju koje ste mi pružili komentarišući, tvitujući i lajkujući moj tekst „Nije sramota nemati“.

Iskreno rečeno nisam se nadao takvoj reakciji i tolikom interesovanju. Za 48 časa koliko je proteklo od objavljivanja pomenutog teksta statistika na blogu eXperiment je poludela. O „cvrkutanju“ i da ne govorim.

Ne bih hteo da zvučim patetično, ali stvarno sam i više nego prijatno iznenađen. Da se razumemo, blogujem dve i po godine, što kao eXperiment što kao Reminder. Za to vreme dobio sam u više navrata potvrdu da sam kao bloger prihvaćen i priznat. Gomile komentara sa neskrivenim oduševljenjem, mnogo emailova sa rečima hvale i podrške, dve godine za redom moji tekstovi objavljuju se u blogopediji… ali ovakva reakcija na pomenuti tekst je ono što me je pomerilo sa mesta. Svrha mog blogovanja je ostvarena. Ništa mi više ne treba. Moj blog-post je jedan od najčitanijih i najpopularnijih članaka već gotovo 48 sati.  Ni to nije prvi put, ali ovolika posećenost, twittovanje, lajkovanje, šerovanje… Stvarno nisam se nadao. I to za mene nije mala stvar. Biti kralj sveta makar i na jedan dan. Preterujem kao po običaju, ali stvarno se tako osećam.

Sa druge strane kad pogledamo tematiku posta koji je izazvao takvu lančanu reakciju, možemo doći do mnogih bitnih zaključaka. Najbitniji od svih je da među nama još uvek ima pravih i dobrih ljudi, ljudi kojima je stalo, koji hoće i koji razumeju, ljudi koji još uvek imaju dušu, mozak i srce. I drago mi je zbog toga jer to me pokreće, daje volju i budi davno usnulu nadu da za nas i našu decu još uvek ima šanse, da ova država može krenuti napred, da ipak nije kasno… Nisam verovao da ću napisati te reči jer sam odavno prestao da verujem u bajke, ali Vi ste me naterali da promenim mišljenje i stav. Vi ste bili ta iskra koja je probudila nadu i veru u bolje sutra u mom biću. A to je nešto najbitnije i najvažnije u životu svakog čoveka. Vera i nada. Zato, hvala Vam dobri ljudi, što ste možda spasili jednu dušu !!!

Nije sramota nemati

Juče sam bio u super marketu u nabavci namernica za predstojeći uskrs. Gužva beše neviđena. Ljudi su se gurali sa svih strana kao da su želeli da što potroše novac koji nikad nemaju dovoljno i koji im uvek nedostaje. U redu ispred mene stajala je jedna bakica i u korpi nosila jednu konzervu tunjevine i jednu bananu. Beše mi malo čudno da neko kupuje samo jednu bananu, ali tek kada sam ugledao da bakica čvrsto stiska u ruci novčanicu od 100 dinara i nervozno cupka u mestu postade mi jasno. Imala je samo tih 100 dinara. Kasirka, polu žena, polu robot, već umorna od prevelike gužve i celodnevnog stajanja za kasom izbaci bakin račun. Račun je iznosio 112 dinara. Baka pruži novčanicu koju je do par trenutaka ranije čvrsto stiskala u ruci ne kapirajući da nema dovoljno novca a kasirka uporno više puta ponovi da je potrebno još 12 dinara. Međutim, bakica kao da je nije čula. Nervozno se ostvrtala i nije znala šta da radi. Bilo je sramota što nema para i što je sebe dovela u takvu situaciju da svi vide kako ona nema. Možda je želela da ostavi bananu ili tunjevinu, ali stajala je kao paralisana. Najverovatnije je mislila da račun neće biti toliki. Nervozna kasirka postala je nestrpljiva i počela je grubim tonom da potencira na tih 12 dinara. Svi koji su bili u blizini počeli su da se osvrću da vide ko to galami i ko to nema. Baka je suznih očiju samo ćutala i crvenila. A ja sam popizdeo. Dokle smo mi stigli kao država i narod. Da nemamo para za jednu bananu i jednu tunjevinu. Došlo mi je da iskočim iz sopstvene kože. Razmišljao sam koliko je teška ta starost i kako smo svi mi, manje više, postali socijalni slučajevi. Koliko smo jadni i siromašni. I u tom trenutku se setih. Neprimetno ispustih kraj bakinih nogu novčanicu od 50 dinara. Potapšah je po ramenu i upitah je da nije možda novčanica kraj njenih nogu njoj ispala. Ona me je pogledala zbunjeno ništa ne shvatajući a ja sam se sagnuo (kao svaki džentlemen) podigao novčanicu koju sam maločast ispustio i dao bakici. „Sigurno su vaše“, rekoh. Baka je ćutala, samo me gledala i mahinalno novac dala sada već vidno popizdeloj kasirki. Kasirka naplati račun, vrati kusur i nastavi sa poslom. Baka uze kusur i krenu ka izlazu. Pre nego što je izašla, još jednom je pogledala ka meni i pogledi nam se susretoše. U tom pogledu prepoznao sam zahvalnost. Ne znam zašto, ali u tom trenutku osećao sam se kao govno. Možda zato što sam ja teglio dve prepune korpe sa mnogim besportebnim namernicama koje će za dan, dva završiti u kanalizaciji.

Nije sramota nemati. Sramota je što nikog nije briga što narod nema !!!

Ko se krije iza avatara ?

Avatar. Svaki internet freak (da nas nazovem tako) prilikom prezentacije i promocije sebe i svog dela široj javnosti na mreži kao svoj prepoznatljiv simbol koristi avatar. Avatar je njegova digitalna lična karta u ovoj novoj dimenziji delovanja i na osnovu njega on(a) postaje prepoznatljiv(a), prihaćen(a) i manifestovan(a) kao tamo neki virtuelni lik i ličnost. Vremenom avatar postaje zaštitni znak, brend, renome… i vlasnik avatara, pre ili kasnije, i sam postaje svoj avatar. Guta ga Golem kojeg je sam stvorio.

Međutim, ima jedna stvar oko avatara koja je vrlo zanimljiva. Mnogi blogeri, twitteraši, facebookovci… kao avatar ne koriste sličice sa svojim likom već neke simbolične grafike, slike životinja, predmeta, simbole, ili bilo šta drugo što ljude može obmanuti  i dovesti do sticanja pogrešne predstave o samom korisniku avatara. Mnogi od nas na svojim internet stranicama ne publikuju svoje fotografije već se kriju iza vešto i mudro izabrane sličice tamo nečega, iz ko zna kojih razloga. Isto tako, u ovom eXperimentu, Vi nigde nećete moći da nađete moju fotografiju. Mislite da je to slučajno ? Mislite da dozvoljam da se slučajnosti dese ? Da bi smo razbili mrak u kome se nalazite, kada je u pitanju ovaj eXperiment, u ovom postu publikovaću tridesetak sličica sa mogućim izgledom Exxxa, odnosno, pretpostavku »ko bi mogao da se krije iza avatara  ?«

Očekujem da vaši komentari budu usmereni ka izboru fotki, da bih mogao da zaključim imate li uopšte predstavu kako izgledam. Možete izabrati i više fotografija i iskreno se nadam najgoroj mogućoj kombinaciji.

Fatamorgana

Jungle Queen je na svom blogu objavila pesmu „Superheroj mog ljubavnog života“. Odlična pesma. Baš po mom ukusu. Mene je asocirala na pesmu „Fatamorgana“ koju sam napisao pre mnogo godina unazad. A zašto ? Nemam pojma S obzirom da svaka moja ljubavna pesma ima svoju priču vezanu za njeno nastajanje, isto tako i „Fatamorgana“ ima svoju priču. Međutim, ovom prilikom neću Vam ispričati tu priču. Post bi bio mnogo dug. Uradiću to neki drugi put.

Ovom prilikom samo ću postovati pesmu „Fatamorgana“ u čast Jungle Queen i svih blogerki koje prate ovaj blog Nadam se de će Vam se svideti

Fatamorgana

.

 Sunce iz tvog oka

mi gori kožu i topi kosti,

oduzima poslednji atom snage

isparavajući preko pora;

ja umirem od žeđi

od žeđi i ljubavi,

od koje me jedino može spasiti

samo kap suze iz tvog Sunca.

Nemi povetarac nastao

pokretima usana tvojih,

duva sve jače i jače

i postaje vetar, oluja, tornado,

diže me sa zemlje i baca u nebesa,

okreće moje telo kao mali suvi list,

uživajući u svojoj igri

i ponovo me baca na zemlju,

skrhanog, još više uvelog i žutog.

Ja koračam pustinjom svoje duše

u potrazi za svojom oazom i svojim rajem,

jedini moji saputnici su

zmije samoće i ljubomore,

koje gamižu tu pored mene i ujedaju me

trujući mi dušu i oduzimajući snagu.

.

U daljini vidim tvoj lik,

anđela bez krila, anđela bez srca,

kako mi se smeši i sebi doziva;

i dobijam snagu, dobijam volju

puzim zadnjim atomima snage

i stižem do tebe,

grabim svojim rukama

u želji da te zagrlim,

ali kroz njih jedino osećam

strujanje vazduha i vrelinu peska,

malopređašnja vizija

rasprašila se svud oko mene.

Očajan, shvativši da je sve to bila laž,

da si ti postojala samo u mojoj svesti

ja padam umoran i tužan,

i prepuštam Suncu, gmizavcima i smrti,

sa suzom u oku i nožem u srcu,

umirem, ne znajući

da je odmah tu iza prvog brda,

bila oaza za kojom sam tragao.

Nacionalna manjina

»Srbin sam tim se dičim«. Prošlo je vreme kada sam sa ponosom izgovarao ovu narodnu poslovicu jer to što sam Srbin, uglavnom mi samo šteti. Danas, Srbin u Srbiji, još uvek,  kao nacionalna većina, nema baš neka prava. Mnogo veća prava danas imaju nacionalne manjine. One su navodno konstantno ugrožene. I zato njih mnogo više štite zakoni, država, mediji, odbori za ljudska prava… Što je država tolerantnija prema manjinama to se smatra civilizovanijom i demokratičnijom. U svakom sporu sudovi su tolerantiji prema manjinama. Manjine se pozivaju na to da su manjine, da su ugrožene, diskriminisane, da su im uskraćena prava… Odmah se angažuju predstavnici medija, koji jedva čekaju tako neku priču. I to pali. Manjine bolje prolaze.

Ako neko treba da se zaposli, prednost će imati neko iz manjine jer država treba da dokaže da je demokratski orijentisana i da u njenom sistemu vladavine ne postoji nikakav vid diskriminacije. Ako ne treba da se plati struja, porez, telefon, sigurno neće platiti nacionalne manjine. Zamislite te jadničke okružene Srbima. Mislite da je njima lako da budu nacionalna manjina u Srbiji. I oni mnogobrojniji (Turska, Nemačka, NATO, Amerika,…) nisu uspeli da izađu na kraj sa Srbima a gde će tamo neka šaka ljudi.  I još pored svega toga treba da plaćaju struju. Pa to stvarno nije u redu. Ali pošto smo mi tolerantan narod mi razumemo probleme naših nacionalnih manjina. Zato one čak i školama imaju povlašćeniji status. Ako i u bezizlenoj dečijoj tuči učestvuje neki pripadnik nacionalne manjine, to odmah dobija drugi smisao. I zna se odmah ko je kriv a ko je žrtva i ko će da izvuče deblji kraj.

Manjine imaju svoja udruženja, kulturna društva, grupe, branioce, novčanu pomoć, ministrarstva, međunarodne humane organizacije, nevladine organizacije i ko zna još šta. Svi se oni brinu da nacinalnim manjinama bude dobro.

Zato sam rešio da se odreknem srpstva. Hoću i ja da budem nacionalna manjina. Nije bitno koja. Hoću da budem nacionalna manjina. Ne mogu da čekam da Srbi u Srbiji postanu nacionalna manjina. To je neminovnost, ali ja nemam vremena. Deca brzo rastu, brzo se stari. A hoću i ja da ućarim.

Znači, deklarisaću se kao tamo neka nacinalna manjina koja živi u Srbiji. Mislim da to danas nije neki problem i da se da to na brzinu urediti. Imam i ja pravo da ne budem Srbin. Šta sam ja Bogu zgrešio ? Valjda i ja imam prava na normalan život. Kao Srbin to ne mogu da ostvarim. Kao manjina imam mnogo više mogućnosti. I neću gubiti vreme. Odmah ću početi sa delovanjem.  Pozvaću novinare i počeću da se žalim kako imam loš posao, kako mi žena još uvek nigde ne radi, kako mi prosvetni radnici maltertiraju decu i daju slabe ocene, kako vozim neku krntiju od kola, kako mi krov prokišnjava, kako nemam ADSL jer nemam ni kompjuter, kako sve što hoću da kupim moram da platim, kako nemam švalerku… I da je razlog svega toga to što sam pripadnik nacionale manjine i da Vlada neće da mi izađe u susret iako joj je to obaveza. Obratiću se i matičnoj državi čiji sam od skora državljanim da me zaštiti i pomogne mi. I pomoći će mi i moja matična država ali i majka Srbija.  I prosperiraću jer mi smo demokraCCCka država. Napredovaću na poslu i dobiti povišicu. Zaposliće mi ženu. Učiteljica će dobiti po nosu a moja deca shodno tom bolje ocene. Kupiću bolja kola. Postaću švaler. Dobiću kompjuter od neke nevladine organizacije na kome ću moći da kucam još ovakvih pametnih priča. Jupi !!!

Pa nisam ni ja od juče.

Manjine su zakon !

Đavolov rečnik #12

OPSENA – Zanimanje političara, nauka doktora, znanje prikazivača, religija uzbuđenih propovednika i, ukratko, čitav svet.

OTKROVENJE – Otkriti pod stare dane da ste budala.

PROVOKACIJA – Reći nekom da mu je otac bio političar.

RAZBORIT – Čovek koji veruje u desetinu onog što čuje, u četvrtinu onog što pročitai u polovinu onog što vidi.

RAŽ – Viski u zrnu.

SVEŠTENIK – Gospodin koji tvrdi da zna najkraći put za raj, i želeo bi da naplaćuje putarinu.

 

Embrouz Birs – Đavolov rečnik #1, #2, #3, #4, #5, #6, #7, #8, #9, #10, #11

Napad hakera

Ha, ha, ha…. a sad ću i na ćirililci da Vam se smejem, xa, xa, xa, xa… ala ste se upecali…

Zar vam sam naziv bloga sa XXX nije bio sumnjiv ? Pored toga, zar naziv posta »napad hakera« u vama nije izazvao nikakvu sumnju, trenutak kolebanja ? Ne !!! Vi ste jednostavno morali da dođete na ovaj blog. E pa dragi i drage moje moram da vam saopštim nešto. U trenutku kada ste ušli na ovaj blog, jedan mali programčić (moj lični izum) infiltrirao se u vaš računar i krenuo je da radi ono za šta je stvoren. Anti-virus programi ga ne mogu detektovati a on vam ne uništava hard disk niti bilo šta slično. Jednostavno pomoću njega, u svakom trenutku počevši od sada, ja mogu upasti i vaš računar sa svega nekoliko klikova i videti šta sve tu ima. Željeni (škakljivi) sadržaj mogu upotrebiti odnosno zloupotrebiti kada god to poželim. Pa vi sad vidite da li želite da na Youtubu osvane neki Vaš iritirajući video ili slideshow sa provokativnim fotkama ili da neku vašu zanimljivu priču, pesmu, tekst ja objavim na svom blogu kao svoje delo, ili zloupotrebnim vaše lozinke koje ste čuvali u word fajlu pod nazivom šifre, pasovi, lozinke, pswd… Mislim ima milion mogućnosti, ali ja znam da vi to ne želite jer privatnost je privatnost. Bruka je bruka. Vaš prljav veš je vaš prljav veš. Vaši nalozi su vaši nalozi. Neke tajne treba da ostanu duboko zakopane. Ali mnogi od vas su te tajne uskladištili u kompjuteru, misleći da su tu bezbedne. Kakav nonsens. Šta mislite odakle toliko skandal klipova i fotki po netu ? Odakle toliko internet prevara ?

Nego da pređemo na stvar. Ne želite da se bilo šta od pomenutog desi. Znam. Zato sam i napisao ovaj tekst. Šta je potrebno da Vi uradite pa da ja ne učinim ono što mogu i sigurno hoću ? Pa, khm, khm. Da razmislim. Neću da Vam tražim lovu jer znam da i vi kuburite sa kintom. Sex ? Nije to loša ideja, ali hajde da ne mešamo posao i zadovoljstvo. Dakle, ovako, svako od Vas ko ne želi da se desi ono što sam rekao da može da se desi moraće ubuduće da svakodnevno u više navrata posećuje blog eXperiment i da ostavlja gomilu komentara u kojima će veličati i hvaliti velikog mene, lajkovaćete moje postove, tvitovati i tvitovati do ∞, na Facebook-u ćete pisati o meni i glorifikovati moj blog a ja ću zauzvrat čuvati naše tajne. U suprotnom…

PS Nemojte zaboraviti da je programčić infiltriran u vašem kompu i da ja u svakom trenutku mogu videti šta radite i da li se pridržavate uputstva. Eto tako. Prijatan Vam bio dan. I ubuduće iritirajući sadržaje, lozinke i ostale bezbedonosne podatke ne čuvajte u kompu. Rizično je to. Sva sreća da sam Vas ja hakovao a ne neko drugi.

 

Nije Google za svakog

Svi mi koji se bavimo blogovanjem manje-više znamo na kom principu funkcioniše jedan blog. Međutim, svakodnevno nastaju neke nove alatke, ili da se izrazim IT jezikom, vidžeti koji poboljšavaju i upotpunjuju samo blogovanje i samim tim ulepšavaju izgled i povećavaju funkcionalnost jednog bloga. Jedna od veoma korisnih stvari koju nudi WordPress je i mogućnost uvida korišćenih pojmova preko pretraživača koji su tamo nekog doveli do tvog bloga. To je veoma korisna informacija jer se od toga može napraviti profil „posetioca“ svakog bloga. Međutim, i svakojake gluposti tu možete da pročitate. Dokaz za to je glupi upit koju sam pročitao u svom vidžetu »Upiti sa pretraživača«. Povodom toga morao sam da napišem ovaj tekst.

“Kako naterati ne dokazano dete od 5 godina da ne mljacka kad jede ?”

Ovaj upit je tamo nekog doveo do mog bloga. Samo sam ga copy-pastovao jer ja takvu glupost i ne mogu da napišem. Ako ovakve budalaštine i ovakvi upiti šalju  ljude na ovaj blog, onda ja više ne treba da blogujem.

Ne mogu da verujem da postoje toliko ograničeni ljudi da postavljaju takva kretenska pitanja.

“Kako naterati ne dokazano dete od 5 godina da ne mljacka kad jede ?”

Kakav li je odgovor  očekivao da pronađe taj mudri postavljač ovog pitanja ? Sigurno odgovor koji bi njega kao roditelja glorifikovao. Pa hajde da odgovorimo na to pitanje.

“Po upitu koji ste postavili može se zaključiti da ste maran i pažljiv roditelj i da vam je do vašeg deteta stalo. Vidimo da ulažete maksimalan trud da vašem detetu pomognete, što je danas retkost i samo zbog toga smo rešili da odgovorimo na vaše pitanje. To što vaše dete od 5 godina mljacka dok jede je stvarno strašan hendikep i mi vas razumemo u kakvom ste vi problemu. Mi smo oformili grupu roditelja čija deca mljackaju dok jedu i sastajemo se dva puta nedeljno da o tome razgovaramo pritom pokušavajući da nađemo najbolje moguće rešenje i pomognemo našoj deci da postanu kao sva druga deca koja ne mljackaju dok jedu. Na obostranu korist nadamo se da ćete nam se pridružiti u ovom poduhvatu. Dok ne stupimo u kontakt možete preuzeti prvi korak u izlečenju vašeg deteta. Nemojte dati detetu da jede i ono neće mljackati. Međutim, to je trenutno rešenje. Za konačno rešenje problema moraćete nas kontaktirati. Članarina je prava sitnica.”

Google jeste izvor znanja i potrebnih informacija. Pomoću Googla mnogo lakše ćete pronaći ono što vas zanima i saznati željene informacije mnogo brže nego ikada pre, ali Google ne može nadomestiti nedostatak obrazovanja, kulture, kućnog i građanskog vaspitanja. Google ne može sakriti ljudsku glupost i ograničenost, niti  može načiniti glupake i budale mudracima.  Zato  i nije tačna moderna fraza koja se u poslednje vreme često koristi: “Ko nema u vuglu ima u guglu”. Jer, taj neko, ko Google koristi na prezentirani način sigurno ne zna da su deca odraz svojih roditelja i da dete od 5  godina oponaša ono što vidi. I da deca nisu nedokazana nego samo nisu shvaćena. Ta ili taj neko ne shvata i ne zna da samo svojim primerom, ponašanjem i razgovorom može dete usmeriti na pravi put. Taj neko ne shvata i ne zna šta je zapravo roditeljska ljubav, ne razume da vaspitanje ustvari nije samo dranje i kažnjavanje i da deca mnogo više znaju i osećaju nego što oni misle. Taj neko ne zna i ne može da zna da je jedino što je potrebno jeste voleti decu i slušati ih šta nam govore. Ona su mnogo pametnija od nas. Od njih možemo mnogo toga naučiti.

Na ovom blogu do sada nije postojao odgovor na prezentirano pitanje (upit). Ovaj post je odgovor na taj nonsens. Čak i više od toga. Ovaj post je upozorenje takvom soju ljudi da dobro razmisle pre nego što postave upite takvog tipa jer ih čika Google može poslati na ovaj blog a tu će dobiti jednu žešću  šamarčinu.