Mali Princ

Posvećeno svim damama koje prate blog eXXXperiment

Ovaj, pomalo neobičan splet okolnosti, dogodio se pre jedno osamnaestak godina. Zašto mi je taj događaj isplovio na površinu posle toliko vremena, ne znam ni sam. Bitno je, da će i posle tolikog vremena ipak otpočeti svoje postojanje ne u formi odavno zapostavljenog sećanja, zaturenog ko zna gde u mom mozgu,  već u formi napisane reči.

Kao što se može naslutiti iz naslova reč je o knjizi „Mali princ“.

Bio sam još uvek momak. Mlad, neiskvaren i donekle neiskusan. Još uvek sa „glavom u oblacima“ hrlio sam kroz život. Disao sam punim plućima. Danju sam radio. A noću, kao što kaže sama reč, živeo noćni život. Stalno sam jurcao za nekim novim devojkama. Kao pas gonič koji je ganjao svoju divljač. Glupo i bezobrazno od mene da nežniji pol poredim sa divljači, ali to je samo radi davanja šlagvorta celoj ovoj priči. Jeste, da se često dešavalo da divljač,  utekne dok sam sav zajepuren za njima trčkarao.  Samo bi mi odlepršale pred nosom i izgubile se visoko u nebo ili negde u gustu šumu ili bi  pak završile kao lovina tamo nekih šoderskih lovaca, glupandera i tonjavaca koji su bolje izgledali od mene ili su pak imali skuplju lovačku opremu. A ja bih ostao sav musav, nesrećan, prašnjav i umoran od tolikog jurcanja.

A bilo je mnogo različite divljači. Bilo je  i nežnih srna, ponosnih paunica, prepelica, jarebica, raznih koka i kokica, za koje i danas žalim što nisu postale moj lovački trofej, ali bilo je one divljači (razne plovke, kokoške, guske, svrake, koze ćurke…) za koje mi je drago što su od mene utekle. Mnogo je divljači uteklo meni upornom lovcu. Ali, ponekad je moj lov  bio i uspešan. Ipak se upornost isplati.

Ja sam se, u tom,  manje više uspešnom lovu, rukovodio mišlju da ustvari ekstaza lova počiva u njegovom samom činu. To ganjanje i nadmudrivanje je sama suština lova. Neizvesnost u ishod lova, neka prijatna uznemirenost, ubrzan rad srca, povećano lučenje adrenalina je ono zbog čega sam uživao u toj vrsti lova.

Što se tiče divljači uopšte, i tu postoji neka kategorizacija. Što je divljač veća, to je veći trofej i slava. Ali postoje i oni lovci koji upucaju sve što im dođe pod nišan. Možda nije svaki ulov za trofej, ali sve se boduje. Možda zato i  nije trebalo birati lovinu. Možda je trebalo da lovim sve, bez obzira na kvalitet. Jer bitan je krajnji skor. Kad ne može kvalitet neka onda bude kvantitet. Ali, sada, kada bih mogao da vratim vreme unazad, opet bih isto postupio. I dalje bih bio lovac koji bira divljač koju će da odstreli.

Za mene lov predstavlja, kao što sam rekao, nadmudrivanje i taktiku. O lovu o kome ja pričam često se ispostavi da je lovina zapravo lovac koji je naveden da krene u lov baš na tu divljač koja će ga uloviti. Sa druge strane lovina često želi da bude ulovljena od određenog tipa lovca. A samo veliki lovci hvataju veliku divljač i njih ne može da prevari iskusna i lukava divljač.

Ja sam, kao i mnogi,  često pokušavao da uhvatim i veću divljač od one sa kojom bih mogao da se izborim. Mislio sam da sam veći lovac nego što stvarno jesam. U takvim prilikama često sam sprovodio odgovarajuću taktiku iako sam u suštini znao da nemam nikakve šanse. Postupao sam tako, da divljač, potencijalni ulov,  ne oteram i uplašim. Možda mogu biti odbijen, ali ipak ću se truditi da ostavim dobar utisak. Morao sam, bez obzira ne sve, da budem shvaćem kao prijatelj, onaj koji ima dobre namere. Onaj od koga se ne treba plašiti. Jer danas možda neću uspeti. Ali, biće dana i drugih prilika. Kada mi zvezde budu naklonjene. Napšću kada lovina postane neoprezna. Kada shvati da ne predsavljam opasnost. Kada mi dopusti da budem u njenoj blizini. Ona ću napasti. I upucati je. Surovo, ali delotvorno.

U jednoj takvoj situaciji pokušao sam da prodrem do jedne devojke koja je ipak bila na nekom nivou. Važila je za famoznu ženu. Pored lepote i savršenog tela posedovala je i intelekt što je muškarce dovodilo do očajanja. Ona nije bila glupa lepotica koja može lako da se prevari i obmane. Ona je bila krupna divljač. Ne tamo neka glupa kvočka koja se ulovila još pre samog lova. Bila je pravo iskušenje čak i za one iskusne lovce krupne divljači. Iskušenje i izazov. Svud oko nje bili su lovci. Ali, svi su se držali na odstojanju.  Ipak njen stav je odbijao muškarce. Muškarci se plaše lepih žena. Pametni muškarci se plaše lepih žena.

Iako mi je srce udaralo kao ludo, krenuo sam da pletem mrežu oko svog budućeg plena. Ona me je odmeravala kao crna udovica. Pustila me je da joj se približim. Valjda neće da me ubije. Svidela joj se moja priča. Probio sam led. Kada sam pomislio da sam krenuo dobrim putem. Kada sam polako pripremio sitauaciju za ofanzivni napad pod kojim će osvojiti svog neprijatelja, usledilo je šok pitanje:

„Da li si čitao Malog princa ?“

„Molim ?“

„Da li si čitao Malog princa ?“

„Ne razumem pitanje, ali nisam..“

„Ništa onda. Pročitaj. Nije obimna knjiga.“

Okrenula se i otišla  ostavivši me začuđenog i zbunjenog. Mali princ. Na koga sam joj ja ličio ? Na nekog klinca ? Pročitao sam je mnogo bolje i ozbiljnije knjige. A ona da me otkači na tu foru. Mali princ. Pazi da ga ne pročitam.

Iako mi je divljač upravo izmakla, divljač koja mi je mogla doneti status velikog lovca, trofej na kome će mi svaki lovac zavideti, ja se nisam demolarisao. Znao sam da nisam imao šanse ili sam se samo tešio znajući da sam ponovo bio odbačen. Nastavio sam svoj stereotipni život.

Vreme je prolazilo. Ja sam i dalje funkcionisao po ustaljenoj šemi. U mislima mi je još uvek obitavala ta fatalna devojka i Mali princ. Više je nikad nisam sreo. Ko zna ko je nju ulovio ?

Onda sam ugledao nju. San svakog lovca. Kapitalac manifestovan u telu devojke. Trijumf za sva vremena. Uplašio sam se od te lepote. Uplašio, ali i zadivio. Bio sam opčinjen. Gledao sam je bez daha. Mora da sam balavio. Sigurno je da nisam bio njena klasa. Bio sam svestan da sam za nju nedorastao lovac. Mali amaterčić koji može da posluži samo za poigravanje.  Ali, ipak sam rešio. Vreme je za lov. Bez obzira na ishod. Bez obzira na sve. Morao sam da pokušam. Ništa drugo nije bilo bitno. Bila je bitna samo ona. Propustiti ovakvu priliku, priliku koja se retko pruža u životu, bilo je neprihvatljivo. Pa šta ako ne uspem. Toliko puta sam ga već ispušio i popio crvenih kartona da bi mnogi da su na mom mestu do sada već izvršili samoubistvo, zamonašili se ili se pak samouštrojili. A ja sam i dalje trudio. Jer  nikad se ne zna. Možda mi se i posreći.

Počeo sam sa pripremama. Počeo sam sa  raspitavanjem o navikama i osobinama svog potencijalnog ulova. Raspitao sam se kako se zove, koliko ima godina, gde izlazi, skim se druži, šta voli a šta mrzi …

Polako sam krenuo da pripremam teren i upoznajem svoj plen.

A onda je usledio nesvakidašnji događaj. Ona je prišla meni. Ona je mene lovila. Ja sam bio plen. Nisam mogao da se opasuljim i dođem sebi. Kada sam gotovo hteo da joj se dobrovoljno predam i kažem joj:

„Uzmi me. Tvoj sam. Radi sam mnom šta god ti se prohte. Moj život je u tvojim rukama.“

Ona mi je postavila pitanje.

„Da li si čitao Malog princa ?“

„Šta !!!“ – zaprepašćeno sam upitao

„Da li si čitao Malog princa ?“

„Da li je to neka šala.“

„E, ništa izvini. Pogrešila sam“

Dok sam došao sebi ona je već nestala.

Mali princ. Opet!!! Šta je sa tim malim princem ? Da li je moguće da sam ga opet ispušio na istu foru. Zašto baš njih dve da me pitaju za Malog princa ? Zar je to toliko bitno ? Zašto me nisu pitale za bilo koju drugu knjigu ? Za alhemičara, Ivicu i Maricu, Put kojim se ređe ide, Blago cara Radovana, Zelenu čoju, Spletkarenje sa sopsotvenom dušom, Ženski rodoslov, Igru staklenih perli, Plavi čuperak, Ararat, Sto godina samoće, Dnevnik srpske domaćice …ili bilo koju drugu?

Ne! Oba puta je morao da bude Mali princ. Jednom može biti slučajnost. Ali dvaput? To već nešto govori.

Iz tog razloga rešio sam da pročitam Malog princa. Nisam smeo sebi da dozvolim da po treći put doživim istu situaciju. Želeo sam da vidim gde grešim i šta zapravo ne kontam u vezi tog Malog princa. Odmah sam otišao u knjižaru i kupio knjigu. Knjižicu, bolje rečeno. Morao sam da saznam šta se to krije u toj knjižici.

Pročitao sam je za dva sata  i konačno sam došao do zaključka. Konačno sam shvatio.

Mali princ. MALI PRINC ! MMMAALIII  PRRRINCCC !?

Žene !!! Ko će njih razumeti ?

Šta im je značilo to pitanje?

Ni dan danas ne mogu da odgovorim na to pitanje.

Fatamorgana

Jungle Queen je na svom blogu objavila pesmu „Superheroj mog ljubavnog života“. Odlična pesma. Baš po mom ukusu. Mene je asocirala na pesmu „Fatamorgana“ koju sam napisao pre mnogo godina unazad. A zašto ? Nemam pojma S obzirom da svaka moja ljubavna pesma ima svoju priču vezanu za njeno nastajanje, isto tako i „Fatamorgana“ ima svoju priču. Međutim, ovom prilikom neću Vam ispričati tu priču. Post bi bio mnogo dug. Uradiću to neki drugi put.

Ovom prilikom samo ću postovati pesmu „Fatamorgana“ u čast Jungle Queen i svih blogerki koje prate ovaj blog Nadam se de će Vam se svideti

Fatamorgana

.

 Sunce iz tvog oka

mi gori kožu i topi kosti,

oduzima poslednji atom snage

isparavajući preko pora;

ja umirem od žeđi

od žeđi i ljubavi,

od koje me jedino može spasiti

samo kap suze iz tvog Sunca.

Nemi povetarac nastao

pokretima usana tvojih,

duva sve jače i jače

i postaje vetar, oluja, tornado,

diže me sa zemlje i baca u nebesa,

okreće moje telo kao mali suvi list,

uživajući u svojoj igri

i ponovo me baca na zemlju,

skrhanog, još više uvelog i žutog.

Ja koračam pustinjom svoje duše

u potrazi za svojom oazom i svojim rajem,

jedini moji saputnici su

zmije samoće i ljubomore,

koje gamižu tu pored mene i ujedaju me

trujući mi dušu i oduzimajući snagu.

.

U daljini vidim tvoj lik,

anđela bez krila, anđela bez srca,

kako mi se smeši i sebi doziva;

i dobijam snagu, dobijam volju

puzim zadnjim atomima snage

i stižem do tebe,

grabim svojim rukama

u želji da te zagrlim,

ali kroz njih jedino osećam

strujanje vazduha i vrelinu peska,

malopređašnja vizija

rasprašila se svud oko mene.

Očajan, shvativši da je sve to bila laž,

da si ti postojala samo u mojoj svesti

ja padam umoran i tužan,

i prepuštam Suncu, gmizavcima i smrti,

sa suzom u oku i nožem u srcu,

umirem, ne znajući

da je odmah tu iza prvog brda,

bila oaza za kojom sam tragao.

Živelo proleće !!!

Srećan vam 7.mart – Dan žena

Ah, da, 8. mart – Međunarodni dan žena. Praznik lepšeg pola. Dan kada će žene širom ove naše lepe planete (ne cele planete) simbolično proslaviti praznik ženskog protesta i bunta. Praznik koji je uspostavljen još pre više od 100 godina. Praznik koji bi trebalo da simboliše buđenje ženske populacije i njihovo stremljenje ka ostvarivanju svojih osnovih prava kao bića i građana… Dan kada je ženama dozlogrdilo i kada su se usprotivile onom što ih sputava. Dobro. To svako od nas zna. A ako neko i ne zna, tu je google, tako da nema brige oko toga. Međutim ono što mene kopka u celoj toj priči izneću u sledećim redovima.

Kao prvo skupoceni pokloni ? Čemu ti pokloni ? Kakve veze oni imaju sa emancipacijom žena ? Da nije u pitanju komercalizacija još jednog praznika ? 8. mart je postao potrošački praznik jer su takvi događaji neophodni za opstanak  ovog potrošačkog društva.  Kupujte ženama poklone jer to je njihov praznik. Glupa marketinška propaganda. Vrlo uspešna propaganda.

Muškarci kupuju poklone svojim ženama, devojkama, švalerkama, mamama, sestrama, ćerkama strinama, tetkama, ujnama, babama, kolegenicama, prijateljicama, sekretaricama… ?

Žene kupuju poklone svojim sestrama, mamama, ćerkama, tetkama, strinama, ujnama, babama, prijateljicama, kolegenicama, ljubavnicama… ???

Deca kupuju poklone svojim mamama, sestrama, tetkama, strinama, babama, ujnama, simpatijama, drugaricama, učiteljicama, vaspšitačicama, nastavnicama, profesorkama… ?????

Svi kupuju zato što je 8. mart. A ja bih postavio još jedno prosto pitanje: Zašto ??? Šta time dokazujemo ? Emancipaciju žene ili našu podređenost potrošačkom društvu u kome smo svi mi kao jednike indoktrinovani kao potrošači ???

Neko će reći da je taj poklon:  čin učtivosti i džentlmenstva, mali znak pažnje, poštovanje osobe kojoj se poklon daje, iskazivanje ljubavi, znak izvinjenja, nadoknada za uskraćenu pažnju…

A ja bih postavio još jedno pitanje. Zar za takve gestove i postupke mora da se čeka taj 8. mart ? Zašto ne bismo bili takvi svaki dan ? Zašto dan žena treba biti taj 8.mart ? To je tako stereotipno i otrcano. Demode. A uz to, u procesu, komercijalizacije tog praznika, izgubljen je pravi smisao postojanja, obeležavanja i slavljenja dana žena. Žene koje su se pobunile daleke 1908. godine nisu to tako zamišljale. Ili jesu ? Ja sad ne znam da li je ta emancipacija uspela. Jednostavno prerasla je u feminizam, mizandriju i poligamiju. Nije emancipacija ponašati se kao američke tv ikone iz seks i grada i očajnih domaćica … Jednostavno muškarci i žene ne mogu biti jednaki jer su u pitanju dva sveta, dve planete, dva pola, dve polovine jedne celine, dve suprotnosti… Ne mogu biti jednaki, ali imaju jednaka prava i OBAVEZE !!!

Ne bih želeo da me posle ovog posta shvatite kao nekakvog mizogina jer ja žene volim svom svojom dušom. Iz tog razloga, ovom prilikom, proglašavam još jedan dan danom žena – 7. mart. Isto tako, svim damama koje prate ovaj blog posvećujem svoju pesmu u ime ovog novog praznika:

 

ŽENA

Lepotica i rugoba, veštica i vila,

grešnica i svetica, anđeo i đavo,

to je žena.

Majka i ćerka, supruga i sestra,

ljubavnica i švalerka, prostitutka i kurva,

to je žena.

Madona i konkubina, devica i bludnica,

boginja i robinja, princeza i sluškinja,

to je žena

Ljubav i mržnja, istina i laž,

mudrost i glupost, svetlost i tama,

to je žena.

Inspiracija i muza, pesma i poezija

podstrek i izazov, kušnja i čežnja,

to je žena.

Potreba i navika, fantazija i opsesija,

pakost i prezir, porok i greh,

to je žena.

Lice i naličje, početak i kraj,

patnja i sreća, život i smrt,

to je žena.

Uteha i nada, razum i briga,

ljubomora i obmana, prevara i preljuba,

to je žena.

Trijumf i slava, poraz i sram,

nebesa i raj, ponor i pakao,

to je žena.

 

 

I ona je samo žena

Stajala je nasuprot mene i gotovo lebdela. Skladna i poželjna. Privlačna i neodoljiva. Mamila me je i vabila. Igrala se sa mnom kao mačka sa mišom. Kao crna udovica sa svojim ljubavnikom koga će nakon završenog parenja u slast pojesti. Ja sam samo ćutao i gledao. Noge su mi klecale. Srce divlje udaralo. Kolebao sam se. Kolebao i plašio. Nisam znao šta da radim. Dok sam je posmatrao video sam svoju sudbu. Kao slepac koji je iznenada progledao. Video sam je i prepoznao. Bio sam zabezeknut. Iako je ta abnormalna lepota bila gotovo zaslepljujuća, u svom tom sjaju  ja sam video pravu nju. Video sama ko je zapravo ona. I znao sam, da se trebam okrenuti i pobeći glavom bez obzira. Da se ne osvrćem nego da bežim što dalje od nje. Da trčim koliko god me noge nose. Jer ona je bila moja propast. Ona je bila moj kraj. Sa njom nisam imao nikakve budućnosti. Iako sam to znao ipak nisam bežao. Zašto? Da li sam bio očaran? Da li sam bio zaveden ili omađijan? Jednostavno nisam mogao da bežim.  Bio sam paralisan. Kao kada se mali jadan mišić parališe pred ogromnom zmijurinom koja samo palaca jezikom i sprema se za napad. Ja sam bio kao taj miš koji zna šta sledi ali ipak ne beži. Da li je to bio strah ili nešto drugo. Ne bih znao da vam kažem.

I krenula je sa svojom igrom. Po ko zna koji put. Pred sobom je imala nekog novog jadnička koga će odvesti u zaborav. Ali, pre nego što će nastupiti taj momenat zbog kojeg je i došla, najverovatnije da je želela da se malo poigra i isproba svoje ženske moći manipulacije. Želela je da oseti svoju moć. Da pokaže svoju dominaciju. Da me uveri da će na kraju biti ipak kako ona želi. Bez obzira da li ja to želim ili ne. Biće onako kako ona hoće.  I krenula je ta ženska igrarija obmane i nadmudrivanja. Ja iako svestan ko stoji nasuprot mene sve više sam joj se predavao. Nisam mogao da se oduprem. Bio sam zaveden. Sluđen. Obmanut. Ili sam možda bio  zaljubljen. Ne bih mogao da dam konkretan odgovor na to. Dao sam joj sebe ne misleći o posledicama. Nek bude šta bude. Neka sa mnom čini šta god joj je volja. Pa nek propadnem. Nek me nema. Nek me pojede mrak i zaborav. Ako je to cena. Plaćam je sa osmehom na licu. I dajem joj svoju ruku. Da me povede sa sobom.

Pružam joj ruku i govorim:

» Ja znam ko si ti. Mene nisi prevarila. Evo ti još jedan život. Svesno odlazim u propast zbog tebe. Dobro znam da si ti mrak koji kriješ iza svog tog glamura i sjaja. Da je sve to fasada i maska. Da ti nisi ona kojom se predstavljaš. Znam da si ti smrt. I da je došao moj red. I ja neću da bežim niti da te molim za milost. Neću da plačem i da cvilim da bar jednom ne budeš dosledna i da bar jednom načiniš izuzetak. Ne. Neću jer znam da ti nemaš dušu, da ne činiš ustupke i da si nepokolebljiva. Znam da te niko ne može prevariti i da pre ili kasnije svakom zakucaš na vrata. Ali, ja te se ne plašim zato ti i  dajem svoju ruku. Povedi me sa sobom. Zato si i došla. Reši me  ove agonije i neizvesnosti. Vodi me gde god želiš. Čini samnom što ti je drago. Ne verujem da će mi tamo biti gore. Ovaj svet je postojao mnogo duže pre mog dolaska i postoajće još mnogo dugo posle mog odlaska tako da jedan mali bedni život ne znači ništa«.

Zažmurio sam i pružio ruku ka njoj. Čekao sam da me povede na mesto na koje nikad ranije nisam bio. Žmurio sam i čekao. Jeza mi je strujala kroz telo. Srce je divlje udaralo. Znoj me je oblivao. Iščekivanje me je razaralo kako su minuti prolazili. Ali ništa se nije dešavalo. I na kraju nestrpljiv otvorih oči. Nje više nije bilo. Otišla je. Nije me uzela. Poštedela me je.?! Da li je to bio čin milosrđa? Ili je pak ustuknula što sam video pravu nju? Ili je shvatila da nisam ja na redu? Ne znam. Iz neznanja sam i napisao ovu priču. Zato nikad nisam razumeo žene. Pa čak ni nju. Uvek rade drugačije od onog što se od njih očekuje. Možda su zato i žene. Možda ih zato  i volim. Da je uradila kao što sam očekivao nikad ne bih napisao ovu priču. Obzirom da nije mogu samo da joj kažem »Hvala«.

 

Konačno jedna ljubavna

Prezentiranu pesmu napisao sam pre jedno 18,19 godina kada sam otprilke imao i toliko godina. Znači bio sam još mlad, neiskusan i neiskvaren. Pesma mi je prilično draga baš zbog priče koja je vezana za nju.

U našem gradu pojavila se jedna devojka koja je upisala Višu pedagošku školu. Ništa čudno s obzirom da je grad bio prepun devojaka koje su došle sa strane i upisale tu istu školu. Međutim, ona nije bila obična devojka. Bila je prelepa u svakom pogledu. Savršenstvo manifestovano u telu devojke. Plenila je gde god se pojavila. Muškarci su balavili kada bi je videli. Cela muška populacija grada je pričala i maštala samo o njoj. Napravila je revoluciju u muškim srcima i ljubomoru i mržnju u ženskim. Ali niko joj nije prilazio. Valjda je ljude bilo strah od te lepote.

Jednom prilikom dođe kod mene, na časicu razgovora, jedan prijatelj. I krenulo neobavezno ćaskanje.

Reče mi on da je video jednu mnogo lepu devojku. Da mu se mnogo sviđa, ali da mu je frka da joj priđe. Ne zna kako da počne priču. I reče mi da je čuo da imam lepe ljubavne pesme. Da bi mi bio zahvalan do neba kada bih mu dao neku da pročita i da barem tako dobije inspiraciju za udvaranje. Da probije led. Da je očara i šarmira. I ne samo to, hteo je i da joj posveti neku pesmu, da je obmane kako je istu napisao u njenu čast. Kao fora pesma se rodila čim je ugledao. Toliko je lepa da stvara poeziju.

Pomalo me iznenadi njegova molba, ali ako on je smatrao da moje pesme mogu da mu završe posao, nisam imao ništa protiv.  I mene je zanimalo šta će se zbiti.

Dadoh mu svoju svesku sa ljubavnom poezijom i on krenu sa čitanjem. Od svih pesama on izabra prvu i najkraću. Najlakša za pamćenje. Naučio je napamet.  Pesma je dečačka a to znači pomalo naivna, ali ipak i kao takva ima svoju dubinu.

Nekoliko dana kasnije dok sam šetao gradom videh svog prijatelja kako vodi pod ruku onu devojku. Smuvao je. Sa mojom pesmom. Toliko je bio ponosan da me nije ni primetio dok je prošao pored mene. Bilo mi je krivo što nisam bio na njegovom mestu. Što ja ne odoh da recitujem ? Sa druge strane, bilo mi je i drago jer se ta devojka ustvari primila na mene. Bio sam moderni Sirano De Beržerak. Možda i nije tako. Možda je to samo sticaj okolnosti, ali ja i dan danas verujem da je bilo baš tako.  Zato mi je ta pesma toliko i draga.

.

PRAVA GREŠKA

Ti si mi uzela dane

danima mislim na tebe,

ti si uzela noći

noćima sanjam tebe,

ti si uzela osmeh

zato se i ne smešim,

evo dajem ti i dušu

mada znam da grešim.

slika preuzeta sa http://br.olhares.com/

Kako da ubijete svog muža

Skoro sam bio u biblioteci da iznajmim neku knjigu… Gde da pored toliko blogova još čitam i knjige, ali šta ću, to mi je dugogodišnja navika koje ne mogu tek tako da se oslobodim. Navika je strašna stvar… naročito ako je štetna po zdravlje i duh čoveka. A gde ćeš veću štetu po zdravlje od čitanja…

U biblioteci imam uvek isti problem. Ne znam šta da izaberem za čitanje… Vrpoljim se tamo amo, šmekam radnice, čavrljam sa njima, ali nikako da se odlučim šta da čitam… Međutim, ovaj put sam imao sreće, slučajno naleteh na knjigu pod nazivom „Kako da ubijete svog muža i ostali korisni saveti za domaćice“ i dilema oko čitanja beše konačno rešena. Upitah radnice biblioteke šta misle o ovoj knjizi a one se samo zlokobno nasmejaše, što je bio još jedan razlog više da iznajmim knjigu

Čim stigoh svome domu, izvalih se u fotelju, skuvah duplu kafu, uključih klimu, pustih neki chill i  počeh da čitam…

Totalno luda knjiga. Kao što se i očekuje od naslova. Luda i opasna po muževe. Opasna ako je pročitaju supruge. Britke, duhovite i prilično zajedljive rečenice. Prepuna inteligentih opaski i zaključaka. Bez dlake na jeziku Keti kritikuje mušku populaciju i upozorava savremene žene, poslovne majke i supruge, da dobro sagledeju celu situaciju i konačno shvate zbog čega su svakim danom sve nezadovoljnije svojim životom. Kao da je ovom knjigom sebi postavila misiju da ženama otvori oči i natera ih da konačno prihvate surovu istinu da su njihovi lelemudi od muževa ono što ih sputava, ograničava i čini nesrećnim… Razobličuje i razotkriva sve tajne i sve zablude koje se kriju pod velom svete institucije – brak. Postavlja stvari na svoje mesto. Knjiga koja bi trebalo da zabrine mnoge nesavršene supruge i partnere. Knjiga koja će mnoge žene naterati da se dobro zamisle i naterati da same sebi postave pitanje: Da li je ovaj njihov prdonja, zamlata i lenčuga od supruga zapravo dostojan svega toga? Da se nisu možda zajebale u svom odabiru…? Da li možda ne zaslužuju nešto mnogo bolje, u krajnju ruku razvod …?

Brzo sam pročitao knjigu  i evo već danas, sutra, vraćam je u biblioteku dok se moje ženče ne dočepa iste…

Šalu na stranu, svim srcem ovu veoma duhovitu, ciničnu i posve realnu knjigu preporučujem svoj ženskoj populaciji. Svim damama koje imaju supruge, a i onim koje su se ratosiljale te bede ili onim koje tek nameravaju da tu bedu navuku na vrat savetujem da obavezno pročitaju pomenutu knjigu jer ima šta da se pročita. Neće to biti neko otkrovenje, ali ipak zanimljivo štivo, u neku ruku vrlo feminističko, ali iskreno rečeno, vrlo lucidno, britko i istinuto.

Tomice, za sve je kriv fudbal

Ako se žene zanemare, makar i zbog fudbala, i stave u drugi plan, na neki određeni vremenski period,  svašta može da se dogodi. Žene uvek treba da budu u prvom planu. Ne treba ih ispuštati iz vida. Mala nepažnja, neopreznost i gotovo. Biće belaja. Pogledajte, šta uradiše ove naše 3 blogerke, naše 3K odnosno KKK Blogerke (Kragujevac, Kraljevo i Kruševac). Mahlat, Čarolija i Šaputalica. Sva sreća što prvenstvo ne traje godinu dana inače ko zna šta bi njih tri sve napravile i izdejstvovale …

Šalu na stranu, ove tri, meni veoma drage, blogerke napisale su kamaru postova, otvorile namenski blog, pokrenule peticiju i apelovale na akciju samo sa jednim ciljem: Ostavka Ministra zdravlja Tomice Milosavljevića.

Da li će to uroditi plodom i da li će uspeti u svom poduhvatu? To više toliko ne zavisi od njih. One su uradile ono što je trebalo i ono što je u njihovoj moći. To sad zavisi od svih nas.

Sa druge strane, ako ceo ovaj pokušaj bude uspešan i dotični Ministar podnese ostavku ili bude smenjen, blog će dobiti jednu drugu dimenziju, postaće moćno političko sredstvo i politika će na velika vrata ući u blogosferu (čega se, iskreno rečeno, užasavam, plašim i gadim).

Iz tog razloga, hajde da uradimo jednu malu retrospektivu:

nekad smo se sa stisnutom pesnicom borili  protiv tiranije i kriminala, za svoja prava i bolje sutra,

danas u blogosferi, iz istih razloga, istupamo sa ispruženom šakom odnosno dlanom,

međutim, ispostavilo se da smo pesnicom dobili samo

I ova naša ispružena šaka lako može da postane isti takav šipak, ali, sa druge strane, može da bude i dobra šljaga, teška šamarčina, od koje će zujati glave onih koji upravljaju našim životima. Zato Vi dobro razmislite i odlučite da li ste za OSTAVKU ili ne.

Postavite sebi pitanje: Da li vam ovo stanje stvari odgovara ? Ako je odgovor NE onda ste vi ZA !!! A ako ste ZA, onda delujte!!!

Pitanje za iskusne domaćice

Pitanje za iskusne domaćice

Znam, bezobrazan sam, ali mora neko i takav da bude…

Juče sam bio na pijaci da kupim neko povrće. Rešio sam da kao svaki savremeni muž, uradim ono što mi je u opisu svojih bračnih obaveza i dužnosti, da dokažem da nisam tipičan balkanac, stereotip Srbende koji podriguje, prdi, sluša grand i gleda farmu. Rešio sam da spremim ručak. Ženče na poslu, deca u školi, a ja na odmoru. Šta drugo da radim? Da blogujem? Da odem u švaleraciju? Da izletim u neku kafanicu, kafić i opijem kao mladi majmun? Ma kakvi.  Ja sam ipak rešio da skuvam ručak. Koji sam ja papučar.

Na pijaci gužva, neviđena. Zaboravio sam da je bila sreda. Domaćice, mlade i stare, kupuju kao da će sutra biti smak sveta a još nije 2012-ta. Otimaju, biraju, guraju, raspravljaju i trpaju po torbama i korpama. Ja videvši tu pomamu za voćem i povrćem ugurah se međ’ te ženturače i krenoh u grabljenje za potrebnim namernicama. Svašta se tu dešavalo. Trebalo je da pored ostalih namernica kupim i šargarepu, ali trt. Ostali samo neki partljici od šargarepa. Iskusne domaćice pokupile najbolje, najveće i najdeblje komade šargarepe a za mene ostali neki prčvoljci. Popizdeo sam. Pa kako je da spremim ručak i ispadnem dobar suprug? Šta će im te king size šargarepe?

Iz tog razloga želeo bih da postavim jedno pitanje svim iskusnim domaćicama da bih rešio jednu dilemu koja me opseda već duže vreme: Zašto sve žene, devojke kada kupuju šargarepu biraju one najveće i najdeblje primerke? Zašto ne uzmu i one minijaturne i zakržljale?  Da li imaju one nameru da kuvaju ili nešto drugo?

Izvinite na ovakom banalnom pitanju, ali ako se sledeći put, kada kupujete šargapetu, setite ovog posta, moja namera je ostvarena.

Još jedna ljubavna

JA SAM TVOJ PAS

.

Veži me lancem,

napravi malu kućicu,

nadeni glupavo ime,

i baci mi kosku,

jer ja sam tvoj pas,

samo tvoj pas.

Jednom u godinu dana

daj mi vodu da pijem,

jednom u deset godina

prošetaj me gradom

jer ja sam tvoj pas,

samo tvoj pas.

I slobodno me možeš tući

i pokazivati drugaricama

i reći, ovo je moja smrdljiva džukela

samo laje i troši hranu,

jer ja sam tvoj pas,

samo tvoj pas.

I kad god ti se prohte

možeš pozvati šintere

koji će me negde na đubrištu

ubiti i baciti u smeće,

ali na kućici ostaće ime moje,

a lanac kojim si me vezala

držaćeš na zidu kao večnu uspomenu

na svog vernog psa.

.