DemoNkratija

Inicijalna kapisla za ponovno objavljivanje ovog teksta beše blog post uvažene Mahlat »I taman kad sam počela da verujem… « jer  isti razmatra problematiku demokratije. Ja sam još daleke 2001. godine, kada smo tek počeli da kontamo šta nam se to dešava, napisao esej »DemoNkratija«, i isti objavio 2004. godine u istoimenoj knjizi. Naglašavam da sam tada bio 10 godina mlađi, mnoge stvari nisam kontao niti znao a demokratija je tek zakoračila u naše živote, tako da bih sada ovaj esej napisao mnogo drugačije. Međutim, hajde da vidimo kako sam tada razmišljao, da li sam bio u pravu, da li se nešto ustvari promenilo i ako jeste u kom smeru je otišlo.

.

DemoNkratija

.

U novije vreme, u vreme naše nove istorije, uvideo sam nešto, nešto što sam i pretpostavljao da će se desiti. To nije ništa strano nekom  normalnom čoveku, ali ima mnogo onih koji još uvek nisu ništa shvatili, niti će ikada shvatiti. Šta da se radi, takvi smo ti mi, prostaci, marva nekulturna, bez nacionalne svesti i nacionalnog integriteta. Ponosni na ko zna šta, kao jarčevi, hoćemo glavom kroz zid pa nema veze što će kao tikva pući. Bitno je da mi nikom nećemo dozvoliti da nama upravlja. Gle apsurda! Nisam znao da smo toliko nezavisni i samostalni. Najviše me nerviraju oni ljudi koji izigravaju neke mozgove a u stvari ispadaju samo glupi i smešni. Misle da ako koriste neke strane termine u svom izražavanju smatraće ih pametnijim. Sada i babu na pijaci, koja prodaje kiseo kupus i jaja, možeš čuti kako pominje tranziciju i demokratiju. A da li baba zna šta je tranzicija? I kada bi je pitali :     „Baba šta je to demokratija?” Ona bi odgovorila : „Ne znam ti ja sinko te stranjske reči, ali po meni ti je to da jaja koja sam do jučeraske prodavala po dva dinara sada gi prodajem po pet, ali opet si imam manje pare nego kad sam ih prodavala po dva. Ništa si ja bre ne razumem tu demokratiju”.

I sada ta baba treba da se pita o nečijoj sudbini i treba da glasa. Njoj je jedino stalo do njenih jaja i ništa joj drugo nije bitno. Samo da baba uvali dedina jaja i da glasa, zna se za koga. Zato se takvi ljudi i stimulišu sa dva kila šećera i deset posto povećanja penzije kad se za to ukaže prilika. Nego kada bi i nekog obrazovanog čoveka upitali šta je to demokratija, pitanje je da li bi ste dobili precizan odgovor. Zato ću ja da malo razjasnim taj pojam (ja kao znam šta znači?). Demokratija je kovanica od dve grčke reči:  dèmos što znači narod i kratéõ što znači vladavina. U slobodnom prevodu to znači vladavina naroda, ali da li vlada narod? Kako da vlada, kad se ni za šta ne pita,  a i za to što se pita, on se ne odlučuje. Pa kako to može da bude vladavina naroda. I u „odavno sahranjenom”  komunizmu je vladao narod. Da, vladao je neko u ime naroda. I sada se vlada u ime naroda. I bolje je tako, jer dati vlast narodu, bilo bi isuviše pogubno. Jer narod je i onaj čobanin, ona  sponzoruša, bivši režimac, baba sa jajima, hrpe penzusa, razni lezilebovići, ljudi vezisti, turbo folk populacija, đankići u krizi, doživotni studenti i još mnogi drugi. I oni treba da vladaju? Da, treba da vladaju. Jer to je demokratija. Kako u Americi mogu preCCCedniku da puše razne fufice, tako kod nas mogu vladati i babe sa jajima. Jer ako narod tako hoće, tako će biti. Ama, ja vas pitam, koji narod? Narod u kome ima 50 posto nepismenih. Narod sa najviše intelektualaca, koji su kupili diplome u novoosnovanim privatnim školama, gde se ispit polaže u zavisnosti koliko platiš.  Narod sa najviše nepismenih i neobrazovanih intelektualaca, akademika. Akademici koji ne znaju šta znači reč tranzicija.

I stvarno šta je to tranzicija ? Ne znam, to nije srpska reč. Da li neko zna neki strani jezik da mi prevede ovu reč ?   Svi pričaju tranzicija, tranzicija, šta moj tranzicija. Pustite nas na miru. Dosta nam je i nesvrstanih i izolovanih sada još da tranzitiramo. Dokle bre više da nas jebu a da ne znamo čiji nam je u guzici. Dokle te igre i igrarije nad našim životima? Šta smo mi nekom skrivili pa da nam se sve to dešava ? Glupi smo ! Kurčimo se ! Zato nam se to i dešava ! Mnogo smo stupidni. Našim glupostima nema kraja. Koliko smo se samo puta ponašali kao idioti da je teško utvrditi vrhunac tog idiotizma, ali ja ipak mislim da se  kulminacija našeg budalizama ispoljila za vreme Nato bombardovanja. To moram pomenuti, iako izbegavam tu temu, jer  se tad ispoljila naša prava narav. Bombe padaju a mi na mostovima pevamo u znak protesta. Šta bi bilo da su kovnuli par osiromašenih ? Da li bi se tada čula naša pesma ?  Sigurno bi bile pesme naricaljke. Pišamo uz vetar, iako znamo da ćemo se upišati.  I onda kada su se konačno smilovali, odnosno ostvarili svoje ciljeve, mi smo počeli sa parolama. Kao i 1941. Mi smo njima pokazali. Tako prolaze oni koji se kače sa nama. Svuda se moglo čuti :  „Nato u blato, nato u blato …” , a mi smo bili ti koji su bili, i još uvek taljigaju u tom blatu . Još uvek se nismo izmigoljili iz tog mulja. Još uvek smo u fazi gmizavaca. Evolucija još uvek traje. Dok postanemo ljudi proći će još mnogo miliona godina. Zato nema potrebe govoriti o vladavini naroda jer mi smo gušteri, žabe, punoglavci, gmizavci… Kakav narod, kakvi ljudi? Neandertalaci su za nas pojam. Mi možda izgledamo kao homo sapiensi ali smo ustvari homo anusi. I šta  jednom homo anusu pričati o demokratiji, nacionalnoj svesti i kolektivnoj odgovornosti? On ne zna šta se  zbiva dalje od njegovog dupeta. Nama demokratija stoji kao piletu sise.

Šta mi hoćemo? Da budemo kao Ameri? Ih. Teško ćemo to ostvariti. Jer stvarno treba biti degenerisana nacija pa legalizovati homoseksualizam, tolerisatii  pedofiliju, sodomiju, nekrofiliju, biti protagonist terorizma a navodno se boriti protiv toga, osnivati razne humane organizacije koje valjaju drogu i oružije, uvaljivati svoje nuklearno smeće zemljama u tranziciji, bacati osiromašne bombe svakom ko  protivreči, gurati svuda svoj veliki nos, ne dozvoljavati nikom da  nešto kaže… To bismo mi. Evo počeli smo i prve korake da sprovodimo. Pedera je sve više. Fiksamo se kao ludi. Pijemo coca colu. Pušimo marlboro (made in Kosovo).  Sve više prihvatamo »american way of life«, misleći da će to neko uzeti i obzir i oprostiti nam naše gluposti i kuraže. Ali nema oprosta. Videćemo svoga boga. Jebaće nam kevu. Ili su to već uradili, više puta.

Mladi hoće na zapad, tamo i pale. Matorci, još uvek negde u podrumu, kriju Titovu sliku. Žao im je da je bace. Samo pričaju kako je tada bilo super. I kako da gradimo demokratiju uz toliki egzodus mozgova i talenata? Kako tim fosilima objasniti nešto kada su oni kompjuter videli samo na TV-u. Oni su i rođeni kao demode. I mi smo rođeni kao demode, rođeni van svih zbivanja, obmanjeni i oskaćeni. Zato i treba mlada krv da prostruji ovim našim odavno ruiniranim državnim krvotokom. Krv, koja će uliti u naše srce na izdahu koju litru sveže, mlade krvi, pune kiseonika. Ali ti se još nisu rodili. A kako će da se i rode kada vlada bela kuga. Nema brakova. Nema love, zato nema ni ljubavi. Nema ni dece. A deca su nosioci svega. A mudžosi ih samo štancuju, iako žive deset puta gore od nas. Oni idu na brojnost. Spremaju se za džihad. Zato se tako i množe. Nisu vojno jaki, ali su zato brojniji. Dobra taktika. Polako se sprovodi u delo. Taktika potvrđena na Kosovu. Strategija koja nas je porazila. Deset na jedno, dobro smišljeno.

Nego, mnogo daleko smo otišli. Vratimo se na demokratiju. Šta treba uraditi pa da demokratija urodi plodom? U stvari, bolje da pitam da li ona može uspeti kod nas? Može, ali za jedno pedeset godina. Kada izumre i onaj poslednji koji je zadojen idejom socijalizma i komunizma. Kada umru svi nesvrstani i izolovani, tada se može popričati o napretku. Sada nam ostaje samo da ladimo jezike. Iovako ništa drugo i ne radimo. Prošlo vreme nam je pomutilo razum, uništilo moral i etiku, obezvredilo prave vrednosti, istaklo šljam i ološ, nateralo na kriminal i poroke, tako da je povratak sa  dna duše teži nego povratak sa dna lestvice. A mi smo na dnu lestvice i  vlastite i društvene duše. Tako da nema potrebe govoriti o demokratiji, još bar jedno pola veka. A šta li mi pa mislimo, da je demokratija nešto mnogo dobro? Mi se kao davljenici hvatamo  za svaku slamku koja nam je pružena. A da li će ona izdržati našu težinu i izvući nas iz bujice? Da nam izbor većine neće doneti  prosperitet? Ko kaže da je većina u pravu? Ko kaže da većina zna šta je dobro ? Da većina zna šta je dobro, ne bismo bili sada gde se nalazimo. Ne bismo bili u tranziciji. Bili bi smo Amerika. Zemlja demokratije. Zemlja demo(n)kratije. Da demo(n)kratije. Dobro ste pro-čitali i nije štamparska greška. Demokratija ne postoji. Postoji samo demo(n)kratija. Demonkratija. Vladavina demona. Vladavina đavola, satane.

Ali zašto ta igra reči? Zašto izostaviti jedno slovo? Zašto?

Zato jer  treba da se stvori konfuzija, zbrka, haos, iskrivljena slika stvarnosti,  jer  ne treba da se zna ko je zapravo tu glavni i sa kim se ima posla. Zato jer  u svakom magnovenju treba stvoriti neizvesnost koja će skretati pažnju sa glavnih stvari, neizvesnost koja će biti pokriće za mnoga dela, mnoga đavolja posla, mnoga dela koja su manifestacija demonkratije. Ako se reč napiše ovako kako sam je ja napisao ljudi će prozreti suštinu i plan neće uspeti. Ovako pod paravanom demokratije, demonkratija funkcioniše besprekorno.

U ulozi Boga

Čovek je oduvek težio ka savršenstvu. Oduvek je želeo da preuzme tron svevišnjeg. I bez obzira da li se u Boga veruje i bez obzira da li Bog postoji, čovek je od vajkada želeo da bude na njegovom mestu.

Možda sam ja našao način.

Prezentirana priča deo je knjige DemoNkratija. Takođe,  bila je i objavljena na mom prethodnom blogu.

.

U ULOZI BOGA

 

preuzeto sa: http://bolstablog.wordpress.com/

Zašto pišem? Zašto? Mislim da pitanje nije moglo biti gluplje.

Zašto? Zar je potreban neki razlog? Zašto cveće miriše? Zašto Sunce sija? Zašto pada kiša? Zar je i za to potreban neki razlog?

Pišem jer jedino to najbolje znam da radim. A znam li? Pišem jer me to čini srećnim, opušta me i relaksira. A možda pišem jer pisanjem želim da pobegnem od istine, pa zato i izmišljam priče, razvijam radnje, stvaram likove koji mi pogoduju i sadrže one kvalitete koje ja nikada nisam niti ću ikada posedovati. Pišem o onome kakav želim  ili ne želim da budem. Lečim sebe, svoje mane i komplekse, preko svojih  likova,  likova koji nisu stvarni, koji ne postoje, možda sa svrhom da bih upozorio sebe  na činjenicu da ništa nije trajno, da se sve menja, da i ja neću  zanavek postojati, pa da zato budem bar malo obazriviji i oprezniji jer  greške se skupo plaćaju. Stvaram nove imaginarne svetove, životnu sredinu mojih likova, ideal kome težim ili realnost koju želim da izmenim. Otkrivam tajne koje mi se jedino mogu kazati pisanjem. Otkrovenja koja spoznajem u zanosu pisanja, mi se gotovo sama  stvaraju na papiru i tu ostaju kao upozorenja i opomene, čekajući da ih pročitam i shvatim poruku  upućenu samom sebi. Ona će me odvesti ka isceljenju, pomoći će mi da dokučim svoju suštinu i shvatim svrhu svog bitisanja.

Pišem jer me to čini moćnim i uticajnim nad nepostojećim životima svojih malih imaginarnih likova koje kreiram. Superiornost nad onima koji zavise od mene, čiji će tok života i postojanja zavisiti samo od mene i moje volje, snaga koju osećam kao njihov tvorac, tera me da pišem.  Činjenica koja mi govori da oni postoje samo zahvaljujući meni (pa makar samo na papiru), da samo od mog raspoloženja zavisi to da li će oni produžiti svoje imaginarne živote u mojim pričama, tako što ću ja nastaviti sa pisanjem, ili će zauvek nestati, tako što ću  tim papirom potpaliti vatru, ili ga baciti u smeće, tera me da i dalje pišem. Saznanje da sam za njih alfa i omega, onaj od koga sve zavisi, onaj u čijoj su oni milosti, svestan činjenice da oni tu ništa ne mogu promeniti i da će sve biti onako kako ja želim, daje mi glavni podstrek za pisanje.

Da, prija mi taj osećaj, osećaj apsolutne moći nad nekim (iako on fizički i ne postoji), moć, na koju se ne može uticati a koja na sve utiče.  Da, prija mi taj osećaj, zato se i bavim pisanjem.

Ali kada se za trenuak vratim u realan svet, kada se, umoran od tolikog planiranja i kreiranja života svojih likova, osvrnem na sebe i svoj život, pitanja počnu sama da mi se nameću i na njih odgovore ne mogu  da pronađem.

Zar sve ovo što mi se dešava nije nečija  (ne) savršena kreacija? U kojoj sam se ja to priči našao i čiji sam ja to lik? Da li ću i ja završiti u kanti za smeće ili ćemo moja priča i ja  u njoj, kao glavni akter, biti kompletirana i završena, i ako to bude, onda sa kakvim krajem? Ko je taj ko ima toliku moć nad mojim životom kao ja nad životima svojih imaginarnih likova ?????????

Ko je taj ko kreira priču mog života? Ko je pisac moje priče? Ali ne samo moje. Ko je pisac naših priča???

 

preuzeto sa: http://brandstrategy.wordpress.com/

 

 

Ljubavnik

Ovim postom zahvaljujem se ljudima koji stoje iza projekta Blog Open jer su mi ukazali takvu čast i zadovoljstvo da moju priču Facebook #3 uvrste u ovogodišnje izdanje Blogopedije. To je značajno priznanje meni kao blogeru i veliki stimulans za ubuduće. Hvala vam zbog toga !

Priča »Ljubavnik« je bila uži izbor Blogopedije 2009.  S obzirom da sam je publikovao na svom blogu  koji je u međuvremenu ugašen, pomenute priče  trenutno nema na mreži. Iz tog razloga rešio sam da je ponovo objavim na ovom blogu jer je ipak to jedna dobra priča, koja će izmamiti mnoge osmehe. Zato je valjda i bila izabrana za Blogopediju. Pomenuta priča je deo knjige DemoNkratija koju sam objavio 2004. godine.

Onima koji je nisu čitali želim ugodno čitanje, a onima koji jesu, mislim da jedno kratko podsećanje ne bi loše „palo“. Uživajte !!!

LJUBAVNIK

.

Ispričaću vam jednu tužnu priču. Ona vama  možda neće delovati tužno, ali je mene i te kako pogodila i bacila u depresiju. Bio je to jedan mučki udarac. Nož zaboden u leđa. I to kada sam se najmanje nadao. Nož, čiji me ubod još uvek boli, i posle toliko  vremena. Da, pretpostavljam da naslućujete o čemu je reč. Moja žena ima drugog. Da, ima ljubavnika. Da li je toliko čudno ? Danas je to tako normalno.

Ali zašto je moralo baš meni da se desi ???

Da počnem od početka. Kako sam posumnjao u to da me žena vara ? Mislim da čovek to jednostavno zna. Neki crvić sumnje  u njemu se budi i grize ga, grize… Ne da mu mira. Čovek se peče  na tihoj vatri.  Izjeda ga ljubomora, razara bes i neizvesnost. Tada on prati i najmanji pokret svoje saputnice i kao kobac vreba svakog trena i najmanju grešku. Stalno vraća film unazad  i sve mu  biva  jasnije i kristalnije. Polako mu postaje jasno zašto u zadnje vreme njegova žena maksimalno izbegava svoje bračne dužnosti sa nekakvim glupavim izgovorima:  kao,  boli je glava ili nije njen dan. Bez veze. Zatim dolazi sve ređe spremanje ručkova i „gala” večera, već se dotična samo licka, parfimiše i sate provodi ispred ogledala. Da, to su prvi signali. A još kada odete na posao i odatle pozovote svoj kućni broj a ono linija stalno zauzeta, ili se, pak, niko ne javlja, odmah vam pada na pamet samo jedno. Vaša žena je namerno ostavila podignutu slušalicu da je niko ne uznemirava u  ljubavnim avanturama sa mladim ljubavnikom, ili je, pak, odskitala kod istog, pa se zato niko i ne javlja. Mislim da postoji hiljadu signala koju vam mogu reći i nagovestiti surovu istinu. Ali ponekad je bolje da istinu i ne znate. Bolje je da ne znate da ste najveći rogonja u kraju. Bolje je dok vam se iz potaje smeju komšije. Jer šta će biti kada saznate ? Ko vam garantuje da će te tada odreagovati smireno i staloženo. Možda će vam se za tren pomutiti razum pa će te pritom napraviti belaj. Možete u nastupu besa prebiti ženu, upucati ljubavnika, ili oboje, ili  sebe. Nikad se ne zna kako će čovek reagovati u takvim situacijama. Evo kako sam ja reagovao. To nije u skladu sa mojim karakterom. Ali šta ćeš, bio je to trenutak slabosti.

Kao što sam rekao, u meni se rodila sumnja. Pratio sam ženu, kao majka svoju malu bebu. Na svaki telefonski poziv čuljio sam uši kao satalitske antene da čujem sa kim to moja žena priča. Da, možda, nije sa druge strane slušalice muškarac ? Ali bezuspešno, moja žena bi se uvek našla na drugom kraju sobe. Lukava je bila ona. Redovno bih joj zavirivao u mobilni telefon da bih video ko je zvao i ko joj šalje poruke. Nepoznate brojeve bih  posle zvao i proveravao. Ali ništa. Ni traga od ljubavnika. Sigurno su imali drugi način sporazumevanja koji ja nisam mogao da dokučim. A znao sam da moja žena nekom drugom posvećuje pažnju jer ja sam za mnoge stvari bio uskraćen. Odela mi nisu bila opeglana, od obedovanja paštete i prženih jaja činilo mi se da ću da prokvocam,a seks je postao toliko redak da sam bukvalno zaboravio što to znači. Bes je u meni rastao zbog sumnje da sam sada na drugom mestu, da sam sada bedna zamena, da me je moja mila ženica zamenila nekim mnogo mlađim i lepšim „macanom” i da joj sada on  radi sve one lepe stvari. Bio sam kivan još više što nikako nisam mogao da saznam ko je to bio.

Onda sam rešio da bacim karte na sto. Izveo sam ženicu na večeru u najbolji restoran u gradu. Bila je iznenađena,  a to je bio moj cilj.  Međutim, šok je tek usledio kada sam joj saopštio da znam da ima drugog. U početku je vrdala a kasnije mi je i priznala. Da, priznala mi je da me je zbog njega zanemarila, da je njemu posvetila svu pažnju, da je njime opsednuta, da je on u svakom pogledu drugačiji od mene, da na nju ne viče, da je oraspoložuje, lišava dosade i čini je srećnom. Ja nisam mogao da verujem u to šta je ona pričala. Poželeo sam da je uhvatim za glavu i da  je udavim u tanjir sa telećim medaljonima, koje je konobar tek servirao, ali restoran je bio pun. Pitao sam je gde sam pogrešio i da li ga znam. Rekla mi je da ga znam i da sam joj ja, zapravo, omogućio prvi kontak sa njim. Ustao sam i otišao iz restorana.

Iako sam se pomirio sa činjenicom da sam sada samo zamena, povređeni fudbaler kome će mišići atrofirati od sedenja na klupi, bio sam besan što nisam mogao da otkrijem ko je taj tajanstveni žigolo. Hteo sam da ga uhvatim na delu pa da mu pokažem kako »Musa dere jarca«. Ali, ili sam ja bio isuviše prost u špijuniranju ili su njih dvoje bili isuviše lukavi za mene. Neizvesnost se nastavljala sve do…

Radio sam noćnu smenu. Pozvao sam kući da vidim šta moja ženica radi. Bilo je zauzeto. Pozvao sam nakon pet minuta. Isto. Nakon pet minuta ponovo. Ponovo zauzeto. To je to. Tu sam pukao. Sada ću im pokazati. Sada su gotovi. Istrčao sam iz kancelarije i pohitao ka kolima. Šef je istrčao za mnom i nešto mi govorio. Ništa ga nisam čuo. Ko zna kako sam izgledao kada je i on bio šokiran i zaprepašćen. Seo sam u kola i za nekoliko minuta već bio ispred kuće. U mojoj radnoj sobi bilo je upaljeno svetlo. Zar u njoj. E jebaću im kevu. Otišao sam do garaže i uzeo jednu poveću metalnu šipku. Sada ću im pokazati kako prolaze oni koji meni natačinju rogove. Pred očima su mi igrale slike moje razgolićene ženice u naručju nekog nabildovanog momčića koji se sladio njenim zabranjenim voćem. E presešće mu meze. Sada će da plati i za aperativ i za meze, ali i za glavno jelo. Neće taj više biti u stanju da koristi onu stvar čak ni za pišanje. Ulazna vrata su bila otključana. Drznica ih čak nije ni zaključala, pomislih. Iz moje radne sobe čuo se njen kikot. Ja sam naglo otvorio vrata i zamahnuo šipkom. Ona je vrisnula, šipka je pogodila pravo u metu. On je tresnuo o pod. Ja sam nastavio da ga udaram. Praštalo je na sve strane. Ona je vrištala, zgrabila me je za ruke, šamarala, ali ja sam se oslobodio njenog stiska i nastavio sa udaranjem. On je ispušato čudne zvuke, ali ja sam ga i dalje udarao iz sve snage nesvestan onog šta činim. U trenutku kada mi je žena udarila tako jak šamar da mi je cela glava počela da zuji,  postadoh svestan šta činim. Bacio sam šipku i pogledao svoju ženicu koja je ridala, slinila i rukama me udarala. Razumeo sam je. Pogledao sam kršinu na podu. Sada je bio neupotrebljiv. Više nije mogao biti ni zamena, a ja, ja sam ispao takva budala. Koji sam ja mamlaz. Sve vreme se moja žena sa mnom šegačila. Kako nisam shvatio da je ono u restoranu bila samo šala. Nije bilo nikakvog ljubavnika. Ona je htela da vidi kako ću ja da reagujem. A koga sam ja to onda mlatio. Nećete mi verovati. Svoj novi pentium IV. Moja ženica se „navukla“ na čatovanje, blogovanje na razne on-line igrice tako da je skoro sve vreme provodila na internetu. Zato je veza i bila stalno zauzeta, zato i nije stizala da spremi klopu, da opegla odelo, da sa mnom vodi ljubav. Postala je ovisna o računaru. Kada sam joj ja ispričao o čemu se radi ona je počela da se smeje. Otišli smo u sobu i celu noć vodili ljubav. Sutradan me je probudio prijatan miris. Ženica mi je spremala doručak. Ja sam bio srećan. Suparnik, bio od krvi i mesa ili plastike i čipova, bio je mrtav. Ponovo je bila samo moja,  ali  morao sam da „puknem“ i par stotina evra za popravku PC-a.

Sektaška propaganda

Tekst je malo obimniji, ali šta sad da se radi… Takva tematika i zahteva obimnost…  Moj Vam je savet da pažljivo pročitate ovaj tekst… Strpljivima i upornima se zahvaljujem na utrošenom vremenu i pažnji. Objavljeno 2004. godine u knjizi DemoNkratija.

SEKTAŠKA PROPAGANDA

Sekte su danas jedno veliko društveno zlo koje svakim danom sve više ekspanzira i širi svoje granice u svim mogućim društvenim institucijama i udruženjima. Način vrbovanja novih članova u sektu je  mudro isplaniran, strateški prilično uspešan i metodski vrlo različit jer na tome radi znatni broj stručnjaka iz različitih naučnh  oblasti  (psihologije, psihijatrije, sociologije, pedagogije, teologije …) koji primenom svojih znanja utiču na potencijalne sledbenike, kako na njihovu svest tako i na njihovu podsvest.

U sledećim redovima prikazaću vam jedan od metoda sektaške propagande koja se može pojaviti u bilo kojoj vrsti medija.

Oglas koji će vam promeniti život

Oglas koji je pred vama je tu prevashodno radi vas. Mi smo tu da bi vam pomogli jer mi postojimo samo radi vas. Možda će vam sve ovo delovati kao šarena laža jer u ovom vremenu širenja zla kome verovati kad svi jedno govore, drugo misle a treće rade. Mi vam garantujemo da nama možete verovati jer mi smo ti koji govore istinu i samo istinu. Mi znamo šta vas muči i znamo na koji način vam možemo pomoći. Ali da bi smo to mogli da uradimo vi nam to prvo morate dozvoliti. Mi vam ne možemo pomoći ako vi to nećete ili ne želite. A ukoliko nam ukažete svoje poverenje mi ćemo promeniti vaš život iz korena, tako da će ono što vas trenutno muči, tišti i sekira postati daleka prošlost.

Ako nemate posla ili imate posao sa slabim primanjem, nema problema, mi smo tu da bi smo vam i materijalno pomogli i pronašli bolji posao. Ako vas pijani muž maltretira i zlostavlja, ako vas žena vara i pravu budalu od vas, ako vas deca (one koje ste vi stvorili) sve više razočaravaju, polako udaljavaju i neprestalno prave gluposti i probleme, mi smo tu samo radi vas. Zato verujte da vam možemo pomoći jer stvarno to i možemo. Nemojte biti tako rezervisani. Ukažite nam svoje poverenje i videćete da smo bili u pravu, jer mi vas razumemo, mi smo to već odavno prošli i prevazišli. Mi ćemo vam pomoći da i vi prebrodite tu krizu i formirate novu porodicu koja će živeti u normalnim uslovima punim harmonije i ljubavi.

Ako vas roditelji ne razumeju i nemaju vremena za vas i vaše probleme, ako vam ne daju novac zato što nemaju ili neće, ako vam u školi ide loše kao i u ljubavnom životu, a za pomoć i savet se nemate kome obratiti mi smo tu da bi vam pomogli jer samo mi to možemo uraditi najbolje.

Možda ćete kada pročitate ovo postaviti pitanja: Kako vam mi možemo  pomoći  ili koja je naša korist u svemu tome i kako će te  biti sigurni da to nisu neka nečista posla, odnosno đavolje rabote. Ali mi vas uveravamo da smo mi jedna jaka institucija koja je u sve većem razvoju i kojoj svakim danom pristižu nove pristalice. Svi mi zajedno funkcionišemo kao jedna velika srećna porodica, svako svakom pomaže i zalaže se za drugog i samo takav odnos dovodi do uspeha kako pojedinca tako i nas kao institucije.

Dokazi naše uspešnosti su da svako ko je postao naš član, vremenom je postao manje ili više uspešan (sigurno uspešniji u odnosu na raniji život dok nije bio deo nas) a veličina uspeha prevashodno zavisila je od svakog pojedinca i njegovih kvaliteta.

U našim redovima su poznati biznismeni, političari, glumci, pisci, estradne zvezde kao i mnoge druge uspešne ličnosti za čiji smo uspeh velikim delom i mi zaslužni. Zato i vi budite jedan od nas, uspite u životu.

Da bi smo vam ovo pojednostavili, navešćemo nekoliko anonimnih izjava pojedinaca koji predstavljaju samo mali broj onih kojima je naša institucija pomogla.

S.A.: „Ja sam srednjoškolac  koji iako je dobar učenik, koji iako poštuje svoje roditelje i sve starije, iako se trudi da bude kulturan i učtiv do skora u ljubavi nije imao sreće. Devojke su bežale od mene kao od đavola. Nikako nisam mogao sebi da nađem srodnu dušu koja bi me razumela, volela i sa kojom bih mogao svoju ljubav da podelim. Znao sam da je spas u ljubavi ali ja nikako nisam mogao da je pronađem. Zbog toga sam bio mnogo nesrećan i tužan. Nisam znao šta da radim. Devojka mi je očajnički bila potrebna jer me je samoća razarala. Ali svaka kojoj bih prišao odbijala me je i ismejavala tako da sam se ja sve više povlačio u samoću. Razmišljao sam  i o samoubistvu, ali sticajem okolnosti postao sam član ove organizacije i sve se preko noći preokrenulo. Među ostalim članovima naišao sam na podršku i razumevanje, ubrzo sam našao i sebi srodnu dušu (koja je bila član organizacije) sa kojom sam i dan danas zajedno, ljubav mi je ispunila dušu a sreća život!”

T.A. su inicijali jedne estradne zvezde koja je sledeće izjavila :

„Odrasla sam na selu i oduvek sam želela da iz njega pobegnem jer znala sam da tu ne pripadam. Oduvek sam želela da živim u nekom velegradu, a pošto sam posedovala, a  kao i  što se vidi još uvek posedujem dobar glas, ali i stas odlučila sam da okušam sreću i da probam da snimim CD. Otišla sam u Beograd u nameri to da uradim, ali to mi nikako nije polazilo za rukom. Jedini način da uspem bio je da prodam svoje mlado telo i tako počnem sa svojom karijerom.  Nisam želela da se na taj način probijam kroz život, ali drugačije nije moglo. Zbog toga  mi se u dušu uvukla tuga i razočarenje. Nisam znala šta da radim. Moj život je bio tako bedan. Trebalo mi je novca a svakom kome bih se obratila za pomoć od mene je tražio samo jedno. Znate već šta. Polako sam gubila nadu i odustajala od svojih ambicija, ali sreća je zakucala i na moja vrata. Ni sama ne znam kako sam postala član ovog  udruženja ali od tada, verujte mi, sve je krenulo na bolje. Snimila sam CD zahvaljujući pomoći uspešnog menadžera, takođe članu ove institucije, koji mi je maksimalno pomogao jer imao je obavezu kao i svi ostali članovi da pomažu svakom ko bi im se obratio za pomoć. Sada su na mojim koncertima hiljade fanova koji me obožavaju i pevaju moje pesme. Ja sam presrećna. Još uvek se ponekad upitam da li je ovo istina. Strah me je da se ne probudim i tako prekinem ovaj lep san, jer isplatilo se čekanje, odricanje, prolivene suze i patnja. Sve se  isplatilo. Uspeh je postao sastavni deo mog života I sve to zahvaljujući ovoj instituciji. Ovom prilikom želim se zahvaliti svima koji su mi pomogli. Srdačno preporučujem svakom ko ima bilo kakvih problema, a za njih nema rešenje, da se obrati ovoj instituciji jer će tu sigurno naići na razumevanje i podtšku. Garantovano će mu oni najbolje pomoći”.

N.A.: „Bio sam veoma nesrećan jer nikako nisam mogao da sebi i svojoj porodici obezbedim bolje uslove života. U svakom času zbog sve većeg siromaštva bio sam sve svesniji da konačno moram nešto učiniti i promeniti u našim životima. Naš tadašnji ekonomski položaj je bio loš. Iako mi cilj bio da zaradim pare,  nikako to  nisam mogao da ostvarim, jer nisam imao čime i nisam znao kako. Zbog toga je patnja postala sastavni deo mog života. Gledao sam kako  moja porodica polako propada, gledao sam totalno uništenje svega onoga što je moje i svega onog što mi znači. Gubio sam nadu i polako ludeo, ali onda kao da su čuli naše vapaje za pomoć utkane u molitvu, pokucali su na naša vrata i sve je počelo da se odvija drugim tokom. Sada uživam u ljubavi svojih najbližih koji su poprilično zadovoljni trenutnim životom jer su se svi uslovi, a ponajviše ekomomski, znatno poboljšljali. Svakim danom sve sigurnije smo grabili napred, renovirali smo kuću, kupili kola, otišli na letovanje i ostvarili sve ono o čemu smo ranije mogli samo da sanjamo i sve to zahvaljujući dotičnoj organizaciji koja nam je pomogla po kodeksu dobrote i poštenja.  Ja im se ovom prilikom zahvaljujem.

Ukoliko vas ovaj oglas zaintrigira može te se javiti radi podrobnijih informacija na telefone _________________________ ili lično doći na adresu ____________________. Verujte nam nećete se pokajati. DOĐITE, MI VAS ČEKAMO.

OBJAŠNJENJE U VEZI S TZV. OGLASOM:

Suština ovog teksta nije celokupni sadržaj koji ste pročitali već je samo u delu teksta, odnosno u skrivenim porukama koje sam ja, da bih vam ih što jednostavnije razotkrio, napisao crvenim slovima. Znači, ako želite da vidite šta, zapravo, prpopagira ovaj tekst pročitajte samo ono što je napisano crvenim slovima.  Naznačiću da cilj pisanja ovog teksta nije propaganda navedenih poruka, već je jedna vrsta upozorenja ljudima da povedu računa o onome šta čitaju, slušaju ili gledaju, jer  ovo je previše uprošćen i pojednostavljen metod prenošenja skrivenih poruka koje današnje sekte u svojim destruktivnim programima vrlo često primenjuju.

Susret degeneracije

Prezentirana priča objavljena je u knjizi DemoNkratija 2004. godine

.

.

SUSRET DEGENERACIJE

.

Bliži se deset godina mature. Polako ali sigurno starimo. Pojavile su se i prve sede. Nas zbog toga hvata frka. Naša deca rastu. Mi više ne razmišljamo o nama, ona su u prvom planu. Sve sigurnije koračamo u svet matoraca i fosila, hteli to mi ili ne.

Konačno, posle deset godina, ponovo ćemo biti svi na okupu, ako izuzmemeo one koje su riknuli od overdosa, zapalili preko, zaglavili u ćuzu, ludaru ili otišli u aut, pa ih je za to baš i briga. Skupićemo se tek toliko da nas bude dovoljno  za jednu ludu pijanku i dobru trač partiju.  Kad malo bolje razmislim, za pijanku ti nije potreban niko, dovoljan si sam sebi. Čak ti i za tračarenje  niko nije potreban, pod uslovom da   nisi sam u glavi. Već sada mogu da nas zamislim kako u nekoj najeftinijoj birtiji u gradu uništavamo poslednje zalihe već prokislog vina i odavno bajatog žilavog mesa, dajući gazdi tog ćumeza poslednji nadu da neće bankrotirati, jer će njegova kafana posle dužeg vremena ponovo biti puna. A neki ružni krezubi Cigani će duvati u očokljane i izlupane trube zamišljajući da znaju da sviraju. Bale će im se slivati niz plehane instrumente bakarne boje, dok će nastojati da nam izvuku još neku paricu, koje ćemo mi kvasiti u špricer i lepiti im na crne ružne face. Mi ćemo igrati i uživati jer će naša već odavo zakržljala čula sluha i dobrog ukusa milovati ta lakrdija od muzike, ili će igra i uživanje biti rezultat dejstva alkohola. To nije toliko ni bitno. Bitno je to da ćemo mi, opet posle toliko godina, svi zajedno, uživati, ili se praviti da uživamo. Mislim da će to pre biti  simuliranje uživanja, jer smo, zapravo, odavno i zaboravili šta  znači   pojam uživati . E, da nas neko pita šta znači pojam preživljavanje, oskudevanje, životarenje, nemanje. Bili bismo pravi eksperti u njihovom razjašnjavanju i tumačenju . A pojam uživanje, šta to beše, majku mu ?   Da li se to maže na hleba ?

Onda tu su i lažni osmesi i prividna ljubaznost i bliskost, foliranje i prenemaganje kao da se ne znamo već toliko godina i kao da ovo i nije isuviše mali grad, selendra u kome se o svakom sve već odavno zna.   Ali, sve te barijere i maske biće iza nas kada nas alkohol i lepe uspomene ponovo zbliže i uzburkaju krv i svest. Pa onda priče koje smo ispričali već hiljadu puta i koje će nas vraćatiti u školske dane i prisetiti onog divnog vremena kada smo bili mladi, ludi i radosni. Ustaljena šema. Uvek isto, samo druge face. Ritual je isti samo su drugi ljudi. I kako će veče polako odmicati, naručivaće se ture i ture, gazda će zadovoljno trljati ruke, ne znajući kakvi smo mi zapravo divljaci kada nas uhvati alkoholno ludilo. I onda nastupa euforija. Lom, rokanje, batinjanje, razbijanje, sečenje ruku, maltretiranje muzike i sve što ide uz abnormalne količine nekvalitetnog alkohola. Gazda će čupati kosu sa svoje već proćelave glave a mi ćemo konobaricu štipati za guzicu, koja će nam pritom, na neveštom srpskom sa rumunskim akcentom, nagoveštavati njenu cenu za jedan snošaj. Onda će oni upicanjeni foliranti, navodni poslovni ljudi, naši školski drugovi, zaključiti kako ovo nije za njih, kako oni nisu na tom nivou animalizma i pobećiće u naručja svojih podgojenih žena ili  u krevet pohotnih maloletnih sponzoruša, jer će za to veče imati dobar alibi. Naše školske drugarice stalno će zivkati  ljubomorni muževi pitajući ih kada će kući. A mi ćemo kao neki pokvareni džukci njuškati i mirisati novu kerušu nagoveštavajući joj da je vreme parenja u toku. Kritikovaćemo njihove muževe kako nisu fer što ih stalno zovu i kako one zaslužuju mnogo više pažnje, vremena, para, centimetara, što im mi normalno možemo pružiti pa makar samo večeras (uh ala volimo da lažemo). I onda onako, naivno, kao da stvarno nismo hteli, odaćemo im jednu tajnu koju smo toliko dugo čuvali: tajnu da smo oduvek baš prema  njima gajili emocije, koje se ne mogu nazvati prijateljstvom i koje su sada posle deset godina ponovo isplivale na površinu videvši ih kao zrele žene. Počećemo sa udvaranjem, nadajući se da će naš stalni ratni drug, alkohol, stati na našu stranu i pomutiti razum naših starih drugarica.  Stalno ćemo im dolivati u čašu sve sa jednim ciljem. A one će, dobro poznajući tu mušku strategiju udvaranja, uporno ispijati čaše i čaše, samo da bi se sa izrekom „Bila sam pijana, nisam znala šta radim”, opravdale u očima drugih za jednu dobru  partiju seksa.

I onda bi nastupio tajac.

Ponovo probuđenje romanse iz školskih klupa  polako će se  rasplamtavati na zadnjim sedištima auta. Alkohol će bacati svoje rivale u nokaut.  Samo oni koji treniraju uporno, svaki dan, uspeće da ostanu na nogama, ali njih će dotući depresija. Tek onda će skopčati da žive kao kerovi, kako ne znaju šta će sada, kako ne vide izlaz, kako bi se rado vratili u školske dane. Onda će naići na razumevanje svojih školskih drugova, možda zato što su i oni u istoj situaciji pa će to biti razlog za još veće utapanje i samoobmanjivanje u alkohol. Međutim to je samo zatišje pred buru.

U kafanu će upasti par  nervoznih muževa sa motkama, pištoljima i noževima u rukama tražeći svoje žene. Neki ljubomorni zlobnik među nama, bi, kao i uvek,  javio glupavim rogonjama da njihove drage uživaju u seksu sa starom ljubavlju iz škole. Zato će isti tako brzo i dojuriti u kafanu naoružavši se onim prvim što im je bilo pri ruci. I kada posle pola sata tumaranja po mraku i gvirenja po automobilima,  pronađu svoje mile ženice u tuđim kolima, razgolićene i u pozama koje sa njima nikad nisu upražnjavale, mrak bi im pao na oči i kazna bi bila sprovedena u delo. Nastala bi jurnjava, kuknjava, batinjanje. Neka bi nesrećnica uletela polugola u kafanu, a mi, uvek za to spremni, dobri školski drugari, pritekli bismo u pomoć našim drugaricama, tako što bismo, pikslama i flašama o glavu, zaustavljali njihove životinje od muževa prethodno ih ubedivši da nam daju pištolj ili nož.  Gazda bi se uplašio i zvao  muriju i onda tu bi bio kraj, ili bi bio blizu. I kada bi plavi došli, neko bi od pripitih, kao i uvek,  počeo da vređa pripadnike reda i zakona i taj red i zakon bi bio sproveden na nama. Mi bismo se silovito branili ali, pendreci bi bili isuviše tvrdi. I onda bi nas sve strapali u maricu i odveli na noćenje i na prevaspitavanje. U kafani u kojoj smo do malo pre boravili ostavili bi smo haos i lom, hrpu srče, krvi, sperme, upotrebljenih kondoma, dokaz da je veče bilo ludo i nezaboravno.

Nakon procedure i muriji i puštanja kući kada bi svanulo, polako bi smo se kao prebijeni   (što ne znači da nismo) odvukli kući. Žene bi nas dočekale sa doručkom na stolu. Probudili bismo našu dečicu za školu  i počeli bi smo sa predavanjem. Rekli bismo im da u školi budu dobri, da uče i marljivo rade, da slušaju nastavnike, da ne prave gluposti i da ne budu kao što smo mi, neobjašnjavajući modrice ispod očiju i razbijena usta i noseve. Onda bi smo otišli da spavamo, naredna dva dana, nesvesni da nam je napisana prijava za remećenje reda i mira već poslata  sudiji za prekršaje.

Buđenje

Priča iz knjige Demo(n)kratija

Sat je zvonio, zvonio, zvonio … Ja sam u mraku, po komodici pored kreveta, pipajući svojim grubim rukama i obarajući sve što bih dotakao, pokušavao  da ga pronađem  i zaustavim  užasnu buku koja se čula iz te male paklene mašine.

Konačno sam ga pronašao i svom snagom bacio o pod, ali sat je i dalje zvonio. Bio je to kvalitetan budilnik, kupljen na buvljaku  za 100 dinara, pa mi je zato i bilo čudno kako je i dalje bio u funkciji posle takvog treska o pod. Njegovi prethodnici, bilo ih je pet, nisu se pokazali tako otporni pri susretu sa zidom ili podom, dobijajući početno ubrzanje snažnim izbačajem iz moje desne ruke. Ustao sam preko volje, pre buđenja Sunca, sada već u polumraku, tumarao  po sobi i tražio čarape,  bačene u neki ugao. Gunđao sam i psovao, jer nisam mogao da upalim svetlo da ne bih probudio suprugu. Nije mi bilo jasno kako se dosad nije probudila, kako je nije probudila zvonjava sata i njegov snažan tresak pri mom nastupu besa, već je i dalje „testerisala”, od čega je brujala cela soba. Ponekad sam mislio da će se ugušiti, da će od tolikog hrkanja zaboravti da diše, da će hrkanje odjednom prestati kao i njen život zajedno sa njim. Ali ništa, već godinama. Buka bez koje više nisam mogao ni da zaspim, sada mi je tako smetala. Povremeno sam, u takvim trenucima,  bio ljubomoran na nju, verovatno zbog toga što će ona još uvek spavati, a ja ću morati na posao, gde ću crnčiti i dirinčiti za neku bednu platu, koju ću potrošiti za dva dana. Sve češće sam joj  zavideo jer ona je u kući ostajala sa decom a ja sam morao na posao, koji sam toliko mrzeo. Mrzeo sam svoj posao. Mrzeo sam sebe što sam bio običan radnik u fabrici, koji je u prljavom, poluiscepanom kombineznu stajao za proizvodnom trakom i proizvodio nešto, nije bitno šta, od čega baš i nije imao nekakvu korist. Zimi hladnije nego u zamrzivaču, leti kao u rerni, a ja stojim na svom radnom mestu i tapkam po zemljanom podu u želji da se zagrejem ili rashladim, u zavisnosti od situacije. A ulagao sam sav svoj trud. Svom snagom sam se trudio da pokažem da mi je do posla stalo. želeo sam da napredujem, da pobegnem sa te trake, zbog čega sam  radio i prekovremeno. Mislio sam da će to neko primetiti, da će mi zbog toga dodeliti neko bolje radno mesto, ali ništa. Niti sam napredovao, niti sam dobijao tu bednu povišicu, samo sam još više nazadovao. Uvek sam ja bio taj koji je morao prekovremeno da radi, jer sam se pokazao kao  radnik koji voli svoj posao, kome je do svog posla stalo i koji će najbolje odraditi taj posao, uz smanjen kapacitet radnika. A mrzeo sam ga. Isuviše sam ga mrzeo. Radio sam kao crnac, želeći da uspem. Bio sam pošten. Nisam „hvatao krivine”, niti sam pokušavao nešto da „dignem” sa radnog mesta, bilo šta, nije bitno, da smuvam u džep, naguram u torbu i odnesem kući. Ne, ja nisam želeo da kradem. Bio sam pravedan. Bio sam budala. Hteo sam da uspem svojim trudom i zalaganjem. Radio sam i za druge. Dok su oni pili kafe, smrdljive brlje i tračarili, ja sam radio, misleći da ću za to biti nagrađen, a u stvari sam samo  ispadao veliki idiot.

Evo i sada, ovog jutra, ustao sam 45 minuta ranije od uobičajenog vremena za ustajanje iz straha da ne  zakasnim na posao. Prvi sam ušao u radnički voz koji je prevozio radnike, a u kome smo svi izgledali isto, pokislo, kiselo se smešeći čim bi nam se pogledi ukrstili, u želji da sakrijemo brige i probleme koji su nas morili i istovremeno se ocrtavali na našim licima. Svi smo mi imali različite probleme ali i jedan zajednički, besparicu, koja je svakim danom bivala sve veća. U potaji svi smo se nadali da će danas sve biti drugačije, da će se Bog konačno okrenuti, pogledati svojim milostivim očima i pomilovati svojim nežnim rukama. Ali bi se iluzija spasenja, kao i svakog dana, raspršivala kao magla sa pojavom sunca, već sa dolaskom na radna mesta.

Videvši da je Bog konačno digao ruke od nas, gledali smo kako možemo sami sebi da pomognemo. Ja ni sada ne znam zašto,ali  učlanio sam se u vladajuću stranku. Možda je razlog tome bila i moja težnja za ulizivanjem kod  pretpostavljenih kako bi mi ukazali poverenje i pomogli mi da se iskobeljam iz mulja u kome sam se davio. Zbog toga sam čak završio i ubrzanu višu školu. Ali nisam ja bio jedini. Bilo je mnogo onih koji su mislili da će politika pomoći njihovim bednim životima. Ali isto kao i ja i oni su se malo preračunali. Svi su oni, uključujući i mene, u partiju bili primani samo da bi bili mali pijuni, odnosno, da bi imao ko da tapše za vreme mitinga, da nosi transparente i uzvikuje parole. Sve je bilo kao i ranije. Ništa se nije promenilo. Sada smo  imali još jednu obavezu više: odlazak na partijske sastanke samo radi broja i dekoracije.

San o mom napredovanju pukao je  kao mehur od sapunice. Konačno sam se probudio i shvatio kakva je java. Napredovali su oni za koje sam se najmanje nadao, oni koji su najviše lenstvovali i odsustvovali sa posla. Napredovali su oni koji su imali kintu a koji, zapravo, za taj položaj nisu imali odgovarajuće škole. I džaba sam ja radio, zalagao se, završio školu, učlanio u partiju, ništa time nisam postigao. I dalje sam bio niko i ništa. Uzaludno sam gubio vreme i živce, prolivao krv i znoj,  kada sve to nije imalo svoju svrhu. I dalje sam živeo bedno i jedva spajao kraj sa krajem, s tim što sam sada gledao druge nove ljude na radnim mestima o kojima sam  ja samo sanjao.

Jedina uteha u svemu tome bila su mi  moja deca, koja su se bezbrižno igrala, ne shvatajući složenost situacije, i moja žena, čije me je hrkanje uspavljivalo i koja je uvek imala razumevanje za mene i moje probleme. I najviše radi njih sam želeo da uspem, da naplatim svoj proliveni znoj, da dokažem da i ja nešto vredim, da zapušim usta onima koji me sa prezirom ogovaraju i iz potaje mi se smeju, da omogućim da i mi osetimo tu vedriju stranu života, samo što nisam znao kako to da izvedem.

Često sam razmišljao da uzmem pištolj, koji skrivam ispod kreveta, pa da odem na posao i pobijem sve svoje šefove i pretpostvaljene. Pomisao da bacim bombu na fabriku, delovala mi je kao odlično rešenje. Ali ne običnu, već atomsku. Ali zašto jednu? Bacio bih hiljade atomskih bombi. Uništio bih ceo  svet, i ovako je isuviše zatrovan i bolestan. Dosta je čovek uništavao. Vreme ja da i on bude uništen. Samo gde da pronađem tolike atomske bombe?

Ubrzo posle toga, kada bih se malo smirio i još jednom o tome razmislio, sve bi me ubrzo prošlo, i te zle misli bi nestale. Međutim, prilikom jednog takvog razmišljanja u cilju pronalaženja rešenja i izlaza iz ove bezizlazne situacije, došao sam do zaključka koji ranije nikako nisam mogao da uočim i shvatim. Shvatio sam da ja uopšte ne treba da brinem, da je sve ovo jedan veliki test, da danas opstaju samo oni koji se ne predaju,da je život jedna velika borba, da preživljavaju samo najjači i najuporniji borci.  Shvatio sam da sam sve vreme bio u zabludi.  Mislio sam da ne znam šta je sreća i da ću je dobiti ako napredujem u društvu i na poslu. Smatrao sam da će mi,  ako postanem neki šef, ako zategnem kravatom svoj ugojeni zadebljali vrat i pritom se, šepureći se kao ćuran, šetam po preduzeću, ako se vozim u luksuznim  službenim kolima, svi  zavideti i misliće da sam srećan jer imam moć, vlast i novac, ali nije baš uvek tako. Sve to ima svoju cenu. Pitanje je da li bih tada bio tako dobar roditelj kao što sam sada. Jeste da bi moja porodica imala novca u izobilju i da bi  njime  prebrodili mnoge nevolje  koje nas  sada muče. Ali da li bih od tolikih političkih sastanaka, luksuznih poslovnih večera i bančenja do kasno imao vremena za svoju porodicu? Sigurno je da bih se kao i svaki “budža” vremenom iskvario, da bih ženu počeo da varam sa svojom mladom pohotnom sekretaricom a decu da zanemarujem jer bih bio zatrpan poslom, koji ne bi smeo da čeka. Mogućno je da bih počeo da posećujem javne kuće i bordele, jer gde bih trošio lovu sa svojim poslovnim  partnerima ? Jer, da li bih tako uspešno sklapao poslove, da pored mojih poslovnih partnera nema obezbeđenih nagih tela požudnih maloletnica koje će ih, za određenu nadoknadu, ubediti da je sklapanje posla sa mnom prava stvar? Može se desiti da baš zbog toga  i  izgubim porodicu, jer kada čoveku udari novac u glavu, on poludi. A danas je sve tako jeftino. Ako imaš para, svaki porok ti je dostupan. Neću da kažem da ne bih voleo da sam bogat i uspešan, ali ja nigde ne žurim znajući da nije bogat onaj ko ima mnogo već onaj kome treba malo. Shvatio sam da za sve ima vremena i da sam dovoljno srećan srdačnim dočekom  žene i dece po povratku sa posla. Bitna je sreća i zdravlje, sve ostalo će doći samo po sebi. Ja ću se i dalje truditi i verovati u bolje sutra i sigurno ću zbog toga jednog dana biti nagrađen. A ako i ne budem, biće moja deca ili njihova deca. Svačija je sudbina zacrtana i sa time se moramo pomiriti. Pustiću da stvari teku spontano. Trudiću se da ne izazivam sudbinu i znam da ću uspeti.

Sat je zvonio i zvonio, zvonio… Ja sam u mraku, po komodici pored kreveta pipajući svojim grubim rukama, i obarajući sve što bih dotakao, pokušavao  da ga pronađem  i zaustavim  bunt koji je zvonjavom iskazivala poluprazna kutija sa brojevima i skazaljkama. Ustao sam, obukao se, pogledao ženu koja je hrkala, nasmejao se njenom tvrdom snu, poljubio je i polako krenuo na posao.

Nisam žurio na voz iako sam danas ustao 45 minuta kasnije nego obično, znao sam da ću stići na vreme.

Pas

Rešio sam da u novoj godini krenem sa ispunjavanjem datih obećanja. Breskvici sam još odavno, na nekom drugom blogu, obećao da ću objaviti priču Pas. Sada je došlo vreme da ispunim svoje obećanje.  Priča je deo knjige DemoNkratija koju sam izdao 2004. godine. Malo je duža, ali šta je tu je. Uživajte u čitanju. Nadam se da hoćete

.

PAS

.

.

Ja sam samo jedan običan pas, tipična seoska džukela koja provodi svoj jednolični život u okviru jednog dvorišta. S obzirom da sam bio zavistan od svog gospodara, glodao bih ukusne smrdljive koske koje bi mi on bacao, samo kada bi se setio. Ponekad gladujući i po nekoliko dana, jurio bih pčele i muve u vazduhu skačući i klepćući svojom nezgrapnom vilicom u želji da ih uhvatim i tako bar malo utolim glad. U retkim slučajevima kada bi se moj milostivi gospodar konačno setio da i ja postojim i bacio mi po koje parče već ubuđalog hleba, veselo bih skakutao oko njega, mahao repom kao sumanut i od radosti lizao mu ruku, znajući da ću ponovo jesti. Ponekad sam bio ubeđen da ću umreti od gladi misleći  da je moj gospodar zaboravio na mene, da mi neće dati ništa da pojedem … Izgladnjen, čekao bih ga satima, danima … čekao bih… ali kada bi glad počela da biva sve jača, kada bi počela da mi „čupa i uvrće” creva, otpočeo bih sa svojim traganjem po bašti za zakopanim kostima, nadajući se da sam neku smetnuo sa uma i zaboravio da upotrebim u čestim trenucima  krize. Međutim, posle upornog kopanja i rovanja po zemlji, sav prljav i umoran, još više bih ogladneo i konačno shvatio da više nemam nikakve zakopane rezervne hrane. Tužan, legao bih u ćošak dvorišta i čekao da umrem od gladi. Ali u trenutku, kada bih izgubio svaku nadu, kada bi me glad toliko oslabila da nisam mogao ni glavu podići, moj gospodar bi mi bacio po koju koricu hleba, neku ukusnu splačinu, ostatak od njegovog obroka, star nekoliko dana, koji se već pokvario i koji je on morao izbaciti jer je počeo širiti smrad po celoj prostoriji i na taj način me spasio sigurne smrti. Više puta mi se činilo da mi je gospodar koji trenutak kasnije dao hranu, ja ne bih izdržao, samo bi mi klonula glava, kao da sam zaspao i moje muke gladovanja bi zauvek prestale. Međutim, gotovo uvek, u zadnjem trenutku, začuo bi se zvižduk i izgovaranje mog glupavog imena, koje mi je gospodar nadenuo iz sprdnje, i samo bi kroz vazduh proletela neka od namernica u pravcu mojih već razjapljenih gladnih usta. U takvim situacijama pomišljao sam da me moj gazda to u stvari samo testira, da me kroz prozor sobe posmatra kako gubim snagu i posustajem, i kada bi video da je smrt na pomolu, bacio bi mi malo hrane i spasio me zaborava.

Često sam bio besan na njega i sve češće dolazio u iskušenje da ga napadnem. Želeo sam da ga rastrgnem, na hiljade komadića, da ga više ne bude, da ga kaznim za sve što mi je učinio … Ali on je bio moj gospodar. Ja sam zavisio od njega. Umro bih od gladi kada bih ga ubio, a ujedno on je bio veći i jači od mene. Zapravo mnogo je bilo bolje da mu sve opraštam.

I uvek nanovo opraštao sam mu što me je je izgladnjivao, što me je tukao i maltretirao, što me je sve češće vezivao lancem i sužavao moj svet na samo nekoliko koraka… I džaba sam ja vukao i cimao, lanac je bio isuviše jak. Pri svakom uzaludnom trzaju i pokušaju da se oslobodim stiska tih čeličnih alki ropstva, završio bih njuškom u prašinu i ništa više. Opraštao sam mu, iako su me ti okovi oko vrata gušili i stezali čineći me još nesrećnijim. Opraštrao sam mu, iz straha ali i zbog toga što sam bio gladan. Ponekad bih mu čak i bio zahvalan jer me nije vezivao stalno već samo kada bi bio mrzovoljan i kada bi taj svoj bes i nezadovoljstvo hteo da nekom iskali.

Najgore u svemu tome bilo je to što sam morao izigravati srećnu kucu koja je bila zadovoljna svojim gospodarom, što sam morao mahati repom, veselo lajati i vrteti mu se oko nogu da bih mu pokazao koliko ga volim. A da li sam ga voleo ili mrzeo, to ni sam nisam znao.

Jedini užitak u celom mom životu bio je leškarenje u hladu ispod drveta i posmatranje života sa druge strane žice. Bio sam u stanju da satima posmatram život koji se odigravao tamo, život koji mi je bio na dohvat ruke, a zapravo tako daleko. Razmišljao sam i o bekstvu, ali taj svet sa druge strane ograde bio je stran i suviše strašan za mene. Pitao sam se kako bih se ja uklopio u njega i to me je primoravalo da vrlo brzo odustanem od takvih misli. I  dok sam posmatrao te džukce, sa druge strane ograde, kako idu glavom bez obzira sve redom njuškajući, kako se njuše ispod repova,  kako sve rednom popišavaju, kako se otimaju oko hrane i ginu pod točkovima automobila, žalio sam ih što  žive takvim životom. Žalio sam, jer su oni jadnici bili prepušteni sami sebi. Oni nisu imali takvu sreću da imaju gospodara kakvog sam imao ja. Oni su morali sami da se staraju o sebi, da se bore za hranu, da se čuvaju automobila, da beže od šintera, da se bore za opstanak. Žalio sam ih zbog toga. Ja nisam morao da radim sve to. Mene je moj gospodar od toga zaštitio. Žalio sam ih ili sam samo tešio sebe ?

Jednog dana dok sam odmarao u senci svog drveta, jedan pas prišao je ogradi i upitao me : „Kako ti je tu iza žice?”  U početku nisam razumeo šta on želi od mene, ali on je nastavio da priča: „Zar ti se nije smučilo to ropstvo? Ograničen si ogradom u tom malom dvorištu, znaš već svaki njegov pedalj. Onaj čovek se iživljava na tebi, tuče te, izgaldnjuje, a ti sve to trpiš. A da se samo vidiš  kako skačeš od sreće kada  ti baci neku koricu hleba. Da se samo možeš videti, sve bi ti bilo jasnije. A ono najglavnije sadržano je u sledećem pitanju koje ću ti postaviti. Moram ovo da te pitam a ti ne moraš da odgororiš ako nećeš. Kada si zadnji put jebao? Kada? Reci mi. Ha, ha, ha … šta si te tako zbunio? Da si mogao samo da se vidiš. Šta li te pa ja pitam kada ti nikad ništa nisi povalio. Hajde priznaj. Hajde! Ha, ha, ha! Koji si ti kreten”.

Nije mi bilo jasno šta je taj ludi pas pričao ali bilo mi je krivo što je govorio takve stvari o meni i mom gospodaru. Možda  moj gospodar nije bio savršen, ali je ipak bio moj gospodar. On se o meni brinuo i ja sam njemu pripadao. Nisam smeo da dozvolim da tamo neki pas vređa mene i mog gazdu.  Želeo sam da preskočim ogradu i pokažem tom psu da ne može tako da se ponaša, ali sa druge strane bio je neki drugi svet, meni stran a on, ta sveznalica, bio je na svom terenu. Eh kada bi on ušao ovde, onda bih mu ja pokazao.

„Živiš pasjim životom! Prava si pičkica. Nemaš muda. Hajde sa pravim kucanima, pa da vidiš šta je život. Pobegni iz tog zatvora, upoznaću te sa  dobrim kučkicama koje ćete dovesti do ludila i koje će ti pokazati šta sve propuštaš. Mani se tog čoveka. Ljudi su naši najveći neprijatelji. Doći ću večeras po tebe. Budalo jedna, ja sam tek sada video ovu rupu u žici, pa šta ti još uvek radiš ovde? Ona su vrata tvoje slobode a ti još uvek tu džonjaš kao neki slepac. Baš si čudan. Onda, da više ne odugovlačim, vidimo se večeras. Veruj mi, pamtićeš  veče koje je pred nama do kraja svog života”.

Pas mi je sve to na brzinu izdeklamovao, okrenuo se i otišao. Ja sam još uvek stajao u mestu ne verujući u ono što sam čuo. Nisam mogao da verujem da sam tako izgledao u očima drugih džukaca. Da li sam stvarno tako jadno delovao? Da li su oni stvarno živeli bolje od mene? Da li je moguće da je moj gospodar zapravo moj najveći neprijatelj i da sam ja sve vreme bio u zabludi? Kako sam mogao da budem tako glup i ne shvatim da sam samo njegov rob, mala igračka, stvar. Kad malo bolje razmislim, ne sećam se kada me je zadnji put pomilovao, igrao se sa mnom, već samo batine i dranje. Što je najvažnije u svemu, ja još uvek nisam jebao.

Zauzet  sukobljavanjem sa samim sobom, nisam ni primetio da je veče već palo i da sam postajao sve nervozniji. Kada je zavladao  mrak, došao je pas sa kojim sam razgovarao. Sa njim su bila još dva psa. Ja nisam želeo da pođem sa njima prevashodno iz straha od neizvesnosti, ali uz uporno nagovarnje sve trojice, ja pođoh sa njima, provukavši se kroz rupu na žici. U prvom svom susretu sa spoljnim svetom, sve mi je delovalo tako strano. Taj ogromni prostor obuhvaćen samo nebom delovao mi je tako nestvarno. Nigde nije bilo ograde koja mi je branila prolaz i kretanje. Nigde nije bilo gospodara koji bi me vezivao i tukao. Bio sam konačno slobodan. Konačno sam shvatio šta znači reč sloboda. Napokon sam se mogao kretati gde god sam želeo. Bez ograničenja! Bez žice! Bez lanca!  Konačno sav taj prostor bio je samo moj!

Od radosti trčao sam brže od ostalih. Srce mi je udaralo kao ludo. Imao sam utisak da će mi iskočiti iz grudi. Umor me je polako sustizao, ali sam se trudio da ne posustanem i da  dalje ostanem na čelu četvoročlane grupe . Želeo sam da pokažem tim džukcima da sam brži i bolji od njih. Bio sam ubeđen da me više ništa nije moglo zaustaviti. Ništa me više nije moglo vratiti u ono ropstvo, jer već tada, u prvih nekoliko minuta slobode, ja sam bio  neizmerno srećan. Po prvi put u svom bednom životu. Prvi put u svom životu, plakao sam od sreće.

Povremeno usmeravan od džukaca iza sebe, hrlio sam kroz noć. Ali u svom tom elanu i euforiji koju sam doživljavao, nisam obraćao pažnju na put kojim smo trčali, tako da nisam znao gde smo se nalazili. A i da sam vodio računa o svom kretanju, time opet ništa ne bih postigao, jer sve mi je bilo tako strano. Pretrčavali smo ulice pritom izbegavajući okrugla svetla autmobila koji su nam stalno svrirali. Trčali smo kroz njive sve dok nismo stigli do jednog mesta udaljenog od grada, na uzvišici, tako da smo mogli videti čitav grad u vidu miliona svetlosnih tačkica. Ubrzo potom došlo je još nekoliko pasa. Pas koji je u toku dana razgovarao sa mnom, bio je njihov vođa. Do tog zaključka sam došao slušajući razgovor koji se između njih vodio. Polako, dok su oni pričali,  shvatao sam o čemu se radi i zašto sam ja zapravo bio tu gde sam se nalazio. Mesto na kome sam se nalazio bilo je namenjeno za čoporativni obračun pasa, jedno obično bojno polje na kome su se vodile borbe za teritoriju, za neku dobru kučkicu ili bilo šta drugo bitno što dva čopora pasa nisu mogla međusobno da podele. Pobednik bi dobijao sve. Poraženi, ako bi preživeo, ništa. Ja sam bio sam slepo navučen jer sam bio potreban za boj. Grupa, čiji sam sada član bio i ja, bila je znatno brojno slabija tako da je njihov lider na svaki mogući način gledao da pridobije još članova, to jest boraca. Bio sam nasankan, prevaren lažima o boljem i lepšem životu, uvučen u nešto što me se ne tiče i od čega neću imati nikakve koristi. Shvatio sam da će uskoro doći do krvoprolića i da ću ja, pošto nemam nikakvaog borbenog iskustva, prvi nastradati. Želeo sam da pobegnem i razmišljao sam kako to da izvedem, ali režanje koje se čulo svuda oko nas prekinulo me je u razmišljanju. Druga grupa pasa bila je znatno brojnija što sam  zaključio slušajući režanje. Činilo mi se, da je od te rike pasa, koja je iskazivala mržnju i bes koji će uskoro biti iskaljeni na nama,  podrhtavala zemlja. Prestravljen, nisam se mogao maći. Krv u žilama mi se ledila. Opet je moje srce divlje udaralo u grudima ali ovog puta iz abnormalnog straha.

Napraviviši krug oko nas, koji se sve više sužavao, protivnički čopor nas je držao u šaci. Ja sam se još više tresao od straha. Mislio sam da neću dočekati boj, da će mi srce prepući ili sam se samo molio tome, jer tako bi bilo bezbolnije.

Ali boj, kako to obično biva, bez upozorenja, počeo je. Režanje je postajalo sve glasnije, sada još upotpunjeno jaukanjem i skvičanjem. Čulo se kidanje mesa i kože, a ja sam i dalje stajao u mestu ne želeći da se borim. Iz mraka, jedan pas je skočio na mene, oborio me i zario vilicu oštrih zuba u moju prednju levu nogu. Bol me je pogodila kao munja. Krv je počela da šiklja prskajući me svuda po telu. Pas koji je bio iznad mene grizao je sve jače, cimajući čas u jednu čas u drugu stranu i tako kidao parčiće mesa. Bol je postala nepodnošljiva. Pred očima mi je sevalo. Jedino što sam video u tom mraku bile su cakleće oči pune mržnje, koje su mi govorile da će me ubiti. I u tom trenutku se desilo. Da li je to samo bila borba za goli život, urođeni instikt preži-vljavanja ili nešto drugo ? Ne znam. Znam samo, da  sam u trenutku, kada sam ugledao te cakleće oči, zapravo video slabu tačku svog neprijatelja.. Zamahnuo sam drugom, zdravom, nogom i svom svojom snagom, šapom udario psa po očima. I još jednom. I još jednom. I još jednom. Stisak ugriza je popustio i ja kao sumanut počeh sve jače i jače da udaram psa po očima sve dok nisam oslobodo svoju, gotovo smrvljenu, nogu iz čeličnih čeljusti psa. Pas je samo cvileo i ja ga odgurnuh sa sebe. On pade na tlo, malo se teturao i opet pridigao. Želeo je da me pronađe, ali počeo je da baulja po mraku, posrčući i padajući. Nije video ništa. Oslepeo sam ga.  Shvativši da sam u ovoj borbi pobedio, brzo sam se osvrnuo oko sebe da me neki drugi besni pas ne bi iznenadio i ponovo skočio na mene,  ali tada sam video da na mene neko ne obraća pažnju. Ovu prilku za beg nisam želeo da propustim, polako sam se, hramljajući, udaljavao od centra borbe. Kada sam se malo udaljio i video da niko nije primetio da me nema, počeo sam da trčim.  Bol u nozi me je usporavala. Osećao sam malaksalost. Ali ipak nisam usporavao. Želeo sam da što pre i što dalje pobegnem od njih, iako nisam znao kuda bežim.

Bežao sam prema svetlima, prema gradu, prema svom dvorištu, prema svom gospodaru, iako nisam znao kako da do tamo stignem i šta me na tom putu sve još čeka. BEŽAO SAM !