Najperspektivnije zanimanje za prosečnog čoveka

Ljudi nikako ne mogu da shvate koje je najbolje zanimanje za jednog mediokriteta. Svi teže nekim zvučnim zanimanjma ne kapirajući šta se krije iza cele priče. Peca se na lažne osmehe, silna obećanja, navodne visoke honorare, inostrane kompanije… A kad se osnuje radni odnos ono sasvim druga situacija. Jbg-a advertajzing. Sva sreća da postoji blog eXperiment koji, između ostalog, postoji i da razbija predrasude. Ovom prilikom potrudiću se da utvrdimo koje je to najperspektivnije i najbolje zanimanje kojim može da se bavi jedan prosečan čovek koji živi na ovim prostorima.

Pa koje je to zanimanje ?

Možda će vam zvučati smešno, ali najperspektivnije zanimanje za jednog takvog čoveka je posao đubretara. Kako, bre, posao đubretara ? Tako  lepo ! SaKKK ću vam objasnim.

Prvo, đubretari imaju službeno vozilo. Vozikaju se po celom gradu. Svi ih prepoznaju. Znači firma sa renomeom i statusom. Niko im se ne meša u posao niti ih ometa u obavljanju istog. Stalno su u pokretu. Nisu vezani za dosadne kancelarijske poslove tako da ne moraju da po celi bogovetni dan da bleje u računar. Zato i nemaju deformisanu kičmu usled svakodnevnog višesatnog nepravilnog sedenja. Nemaju oslabljeni vid i ne nose naočare sa dioptrijom teleskopa. Nemaju ubledeli ten grofa drakule niti imaju problema sa viškom kilograma jer je njihov posao dinamičan.

Drugo, đubretari pored redovne plate, imaju mogućnost ka dodatnim primanjima. Ili kako bi to zapadnjaci rekli – bonus. Kakav sad bre bonus ? Pa ovako, opšte je poznato da ljudi svašta bacaju u smeće.  Mnogi bacaju i prave vrednosti, još uvek upotrebljive i funkcionalne stvari, a iskusan đubretar to dobro zna tako da mu niko neće zameriti ako prisvoji neku bačenu stvar. Često đubretari ostvaruju i lične odnose sa svojim klijentima pa im ovi iz znaka poštovanja i uvažanja svoje suvišne stvari klasifikuju, čuvaju i prvom prilikom poklanjaju. A to nije mala stvar u današnjim teškim vremenima.

Posmatrano iz drugog ugla, posao đubretara je jedan vrlo human i odgovoran posao. Oni se brinu o čistoći naše okoline i doprinose da naš grad, varošica, selo lepše izgleda. Đubretari su humanisti, patriote i čuvari životne okoline. A danas je malo takvih ljudi.

Dalje, đubretari imaju zagarantovano radno mesto. Državna je to firma. Prijavljeni su. Imaju plaćeno penziono, zdravstveno i socijalno osiguranje, godišnji odmor iz dva dela i još mnoge prednosti. Između ostalog, recite mi da li ste čuli da je neki đubretar dobio otkaz ? Tranzicija i demokratija nemaju uticaja na posao đubretara. Čak naprotiv. Od kada smo ušli u te procese transorfmacije i preobražaja mnogo je više đubra. Tržišta su se otvorila. Mnogo je veći protok robe. A samim tim povećanim protokom i kupoprodajom robe, konačni potrošači prave i više đubra, jer svaki proizvod, pre ili kasnije, dobije svoju poslednju formu postojanja – otpadak.

Iako u poslednje vreme sve više ljudi pretura po kontejnerima, oni ne predstavljaju nikakvu konkurenciju đubretarima što je samo još jedna prednost ovog zanimanja. Monopol na tržištu.

Na radnom mestu nema stresnih situacija jer je priroda posla takva. Kako god da se radi ne može se pogrešiti. A i da se pogreši kamion đubretar će za tili čas grešku smuljati u svoju unutrašnjost. Znači nema stresa, nema sekiracije i nema nervoze a to automatski znači duži i zdraviji život.

Jeste, da je to fizički naporan i prljav posao, da mnogo smrdi, ali činjenica je da je mnogo gore i teže raditi sa đubrem od ljudi, ljudskim otpadom i smradom nego sa smećem sa kojim rade đubretari. Zarđala konzerva, razbivena flaša piva, gomile opušaka od cigareta, upotrebljavani ulošci ili bajat hleb ne može nauditi… Takvo đubre samo smrdi, dok  đubre otelotvoreno u ljudskom obliku, iako ne iritira čulo mirisa, vrlo često je opasno po zdravlje i po život.  Takvi ljudi su spremni na sve. Zabadaju nož u leđa, poturaju klinove u točkove, konstantno rade o glavi, smišljaju razne smicale, nameštaljke, tračeve, mrze i preziru…

Jer vidite u kakvoj ste zabludi živeli. Đubretari su zakon. Nemojte smetnuti s uma i činjenicu da je u prirodi sve manje sirovina i ruda tako da je sveCCCki trend usmeren ka reciklaži otpada. A đubretari rade sa otpadom, znači em su u trendu em su na izvoru bogatstva.

Pa vi sad dobro razmislite kada sledeći put konkurišete za posao. Možete odmah početi sa pripremama. Počistite đubre u svojoj kući i svojoj okolini. Sigurno je da ga ima. Đubra je svuda. To je glavni dokaz da ljudi žive na planeti zemlji. Đubre !!!

Ko se krije iza avatara ?

Avatar. Svaki internet freak (da nas nazovem tako) prilikom prezentacije i promocije sebe i svog dela široj javnosti na mreži kao svoj prepoznatljiv simbol koristi avatar. Avatar je njegova digitalna lična karta u ovoj novoj dimenziji delovanja i na osnovu njega on(a) postaje prepoznatljiv(a), prihaćen(a) i manifestovan(a) kao tamo neki virtuelni lik i ličnost. Vremenom avatar postaje zaštitni znak, brend, renome… i vlasnik avatara, pre ili kasnije, i sam postaje svoj avatar. Guta ga Golem kojeg je sam stvorio.

Međutim, ima jedna stvar oko avatara koja je vrlo zanimljiva. Mnogi blogeri, twitteraši, facebookovci… kao avatar ne koriste sličice sa svojim likom već neke simbolične grafike, slike životinja, predmeta, simbole, ili bilo šta drugo što ljude može obmanuti  i dovesti do sticanja pogrešne predstave o samom korisniku avatara. Mnogi od nas na svojim internet stranicama ne publikuju svoje fotografije već se kriju iza vešto i mudro izabrane sličice tamo nečega, iz ko zna kojih razloga. Isto tako, u ovom eXperimentu, Vi nigde nećete moći da nađete moju fotografiju. Mislite da je to slučajno ? Mislite da dozvoljam da se slučajnosti dese ? Da bi smo razbili mrak u kome se nalazite, kada je u pitanju ovaj eXperiment, u ovom postu publikovaću tridesetak sličica sa mogućim izgledom Exxxa, odnosno, pretpostavku »ko bi mogao da se krije iza avatara  ?«

Očekujem da vaši komentari budu usmereni ka izboru fotki, da bih mogao da zaključim imate li uopšte predstavu kako izgledam. Možete izabrati i više fotografija i iskreno se nadam najgoroj mogućoj kombinaciji.

Nacionalna manjina

»Srbin sam tim se dičim«. Prošlo je vreme kada sam sa ponosom izgovarao ovu narodnu poslovicu jer to što sam Srbin, uglavnom mi samo šteti. Danas, Srbin u Srbiji, još uvek,  kao nacionalna većina, nema baš neka prava. Mnogo veća prava danas imaju nacionalne manjine. One su navodno konstantno ugrožene. I zato njih mnogo više štite zakoni, država, mediji, odbori za ljudska prava… Što je država tolerantnija prema manjinama to se smatra civilizovanijom i demokratičnijom. U svakom sporu sudovi su tolerantiji prema manjinama. Manjine se pozivaju na to da su manjine, da su ugrožene, diskriminisane, da su im uskraćena prava… Odmah se angažuju predstavnici medija, koji jedva čekaju tako neku priču. I to pali. Manjine bolje prolaze.

Ako neko treba da se zaposli, prednost će imati neko iz manjine jer država treba da dokaže da je demokratski orijentisana i da u njenom sistemu vladavine ne postoji nikakav vid diskriminacije. Ako ne treba da se plati struja, porez, telefon, sigurno neće platiti nacionalne manjine. Zamislite te jadničke okružene Srbima. Mislite da je njima lako da budu nacionalna manjina u Srbiji. I oni mnogobrojniji (Turska, Nemačka, NATO, Amerika,…) nisu uspeli da izađu na kraj sa Srbima a gde će tamo neka šaka ljudi.  I još pored svega toga treba da plaćaju struju. Pa to stvarno nije u redu. Ali pošto smo mi tolerantan narod mi razumemo probleme naših nacionalnih manjina. Zato one čak i školama imaju povlašćeniji status. Ako i u bezizlenoj dečijoj tuči učestvuje neki pripadnik nacionalne manjine, to odmah dobija drugi smisao. I zna se odmah ko je kriv a ko je žrtva i ko će da izvuče deblji kraj.

Manjine imaju svoja udruženja, kulturna društva, grupe, branioce, novčanu pomoć, ministrarstva, međunarodne humane organizacije, nevladine organizacije i ko zna još šta. Svi se oni brinu da nacinalnim manjinama bude dobro.

Zato sam rešio da se odreknem srpstva. Hoću i ja da budem nacionalna manjina. Nije bitno koja. Hoću da budem nacionalna manjina. Ne mogu da čekam da Srbi u Srbiji postanu nacionalna manjina. To je neminovnost, ali ja nemam vremena. Deca brzo rastu, brzo se stari. A hoću i ja da ućarim.

Znači, deklarisaću se kao tamo neka nacinalna manjina koja živi u Srbiji. Mislim da to danas nije neki problem i da se da to na brzinu urediti. Imam i ja pravo da ne budem Srbin. Šta sam ja Bogu zgrešio ? Valjda i ja imam prava na normalan život. Kao Srbin to ne mogu da ostvarim. Kao manjina imam mnogo više mogućnosti. I neću gubiti vreme. Odmah ću početi sa delovanjem.  Pozvaću novinare i počeću da se žalim kako imam loš posao, kako mi žena još uvek nigde ne radi, kako mi prosvetni radnici maltertiraju decu i daju slabe ocene, kako vozim neku krntiju od kola, kako mi krov prokišnjava, kako nemam ADSL jer nemam ni kompjuter, kako sve što hoću da kupim moram da platim, kako nemam švalerku… I da je razlog svega toga to što sam pripadnik nacionale manjine i da Vlada neće da mi izađe u susret iako joj je to obaveza. Obratiću se i matičnoj državi čiji sam od skora državljanim da me zaštiti i pomogne mi. I pomoći će mi i moja matična država ali i majka Srbija.  I prosperiraću jer mi smo demokraCCCka država. Napredovaću na poslu i dobiti povišicu. Zaposliće mi ženu. Učiteljica će dobiti po nosu a moja deca shodno tom bolje ocene. Kupiću bolja kola. Postaću švaler. Dobiću kompjuter od neke nevladine organizacije na kome ću moći da kucam još ovakvih pametnih priča. Jupi !!!

Pa nisam ni ja od juče.

Manjine su zakon !

Popij tableticu

Buđenje je bilo naporno. Odlaganje ustajanja ne odlaže i obaveze.  Puca ti glava. Okreće želudac. Na pomolu je još jedan naporan dan.

Popij tableticu. Biće ti lakše.

Kuvaš kafu i mrzovoljno se pripremaš za posao. Sama ta pomisao u tebi izaziva jezu. Pališ cigaru i pitaš se ima li sve ovo smisla. Oblačiš se u trku jer već uveliko kasniš.

Popij tableticu. Biće ti lakše.

U gradskom prevozu nesnosna gužva. Ljudi se guraju, psuju i nerviraju. Svi, izgleda, negde, već odavno, kasne. Bolid iza tebe, non stop, te gazi i diše za vratom.

Popij tableticu. Biće ti lakše.

Dovlačiš se kao prebiveno pseto na svoje radno mesto. Šef od sabajle počinje da ti iritira, već uveliko načete, živce. Kolege otpočinju svakodnevni ritual ogovaranja i licemerja. Pitaju se dušebrižno šta ti se to dešava.

Popij tableticu. Biće ti lakše.

I izlaziš nekako na kraj sa tom mukom. Čudna je stvar ta jebena navika. Trudiš se da radiš jer tada ne misliš. Potiskuješ u sebe svu svoju nervozu.

Popij tableticu. Biće ti lakše.

Na kraju dana odvučeš se kući. Boli te svaka kost u telu. Bračna polovina nije još stigla.  Deca su po običaju napravila haos. Ručak od prekjuče u frižideru čeka.

Popij tableticu. Biće ti lakše.

Sa mukom gutaš bajati pasulj. Stvrdnuti hleb grebe ti grlo. U kuću ulazi tvoja „druga polovina“. Miriše na parfem  suprotnog pola. U grlu ti zastaje parče hleba.

Popij tableticu. Biće ti lakše.

Nervozno menjaš kanale na TV-u. Na svakom kanalu isto je sranje. Gomila programa a nikakva ponuda, izvodi te iz takta svako veče.

Popij tableticu. Biće ti lakše.

U goste ti dolazi veselo društvo. Ljudi bez obaveza i nikakvog respekta. Milion puta već ispričane priče. Lažni osmesi. Foliranje i glumatanje. Smejanje na silu.

Popij tableticu. Biće ti lakše.

Deca su već postala nemoguća. Rasturaju i skaču sa puno elana. Ne obaziru se na kritike, dranja i pretnje. Batine se sigurno smeše.

Popij tableticu. Biće ti lakše.

Deca spavaju silom prilike. Bračna polovina pred ogledalom se licka. Uvertira predostejećeg stereotipnog sexa. Još jedna naporna bračna obaveza. Miris parfema još uvek ti je u nosu.

Popij tableticu. Biće ti lakše.

Očajan seks jer je postao rutina. Par minuta drpanja i cela noć hrkanja. Priča ispričana mnogo, mnogo puta. Godinama unazad, jedan te isti scenario…

Popij tableticu. Biće ti lakše.

Ne možeš da zaspiš, iritira te hrkanje. Ustaješ iz kreveta i nervozno pališ cigaru. Sedaš za komp i surfuješ po netu. Nekako na kraju zalutaš na ovaj blog.

Popij tableticu. Biće ti lakše.

Održano obećanje

Kao što je bilo reči u prethodnom postu, objavljivanjem škakljivih fotografija i lascivnih sadržaja na svom blogu, automatski povećavate posećenost istom, izazivate pažnju i interesovanja a samim tim i popularnost raste.  Ja ću ovom prilikom održati dato obećanje i pokušati da potvrdim te činjenice. Međutim, neću postovati samo jednu fotku kao što sam Vam obećao, objaviću svoje dve škakljive sličice i sve to iz razloga što mnogi od Vas zaslužuju mnogo više i zbog toga što se kod mene uvek dobija više. Ujedno ove sličice su samo puki šlagvort celoj ovoj priči.

Na prvoj fotografiji sam ja sa svojim najboljim drugarom (vršnjakom) a na drugoj ja, kako, kao po običaju, pravim neko sranje.

 

Prva fotografija pod nazivom »Exxx dok nije znao što je sex« prikazuje me sa svim kvalitetima i manama i bez cenzure. Zar ste mislili da neću objaviti fotografiju na kojoj sam goooooooo kao od majke rođene ? Ja održavam svoja obećanja. Sad što ste Vi očekivali nešto drugo nisam kriv ja već Vaša mašta. Nadam se da me neće tamo neka „savest“ našeg društva proglasiti pedofilom. Objavio sam svoju sliku dok sam bio nudista i to bi bilo to. Nisam objavljivao slike neke druge dece. Nego pustimo te gluposti. Ima još nešto da Vam kažem u vezi ove fotke. U periodu kada je prezentirana fotografija nastala ja sam bio mnogo bolji građanin i čovek nego što sam sada. Bio sam mnogo mlađi, lepši i umiljatiji. Svi su me mazili i pazili jer nisu mogli da odole mojoj harizmi. Između ostalog, nisam pušio, pio, skitao i bančio do kasno. Nisam znao šta je sex, pa sam samim tim bio vrlo smiren. Zle, pogane i grešne misli mi nisu opsedale um. Nisam psovao, nekulturno se izražavao, bespotrebno svađao i bezraložno ljutio. Politika me nije interesovala. Jedino sam voleo da, razgaćen, landaram svog vršnjaka kao što se može videti na priloženoj slici.

 

Druga fotografija nazvana »Exxx ponovo pravi sranje« prikazuje mene u akciji. Pogledajte samo kako iz prikrajka sprovodim svoju malu pakost u delo. Još od tada se moglo naslutiti da ću biti zajeban građanin. A ta ljubav prema kenjanju nije se izgubila do današnjih dana. Valjda ste do sada shvatili da Exxx ponekad mnogo voli da kenja i da me nikada ne treba shvatiti ozbiljno, odnosno, da me uvek treba shvatiti ozbiljno. Međutim, ponekad je potrebno  čitati između redova.

Da više ne davim, ovim postom dokazao sam da sam čovek koji održava svoja obećanja i potvrdio činjenicu da mi povremeno “padaju” na pamet svakojake gluposti. Između ostalog, uspela mi je i prvoaprilska šala jer nisam uradio ništa od onoga što ste očekivali da uradim. Ja sam zadovoljan postignutim. A Vi ?

 

Kako napisati dobar post ?

Kako napisati dobar post? Mrzim pitanja i savete takvog tipa. Sad ja treba da se pravim pametan i da izmišljam toplu vodu. Kako ovo. Kako ono. Ja kao znam.  Ali hajde da se igramo. Ja ću da se pravim pametan a Vi se pretvarajte kao da čitate nešto dubokoumno i sve će biti ok.

Nego da se ne udaljavam od teme. Kako napisati dobar post? Kako napisati nešto što će privući pažnju, zaintrigirati umove, zagolicati maštu, pokrenuti lavinu i zadovoljiti kriterijume većine zahtevnih blogera i čitalaca uopšte? Kako? Nemam pojma!!! Da znam ne bih pisao ovakve gluposti. Napisao bih dobar post!!!

Mogu samo da Vam kažem kako da privučete pažnju. To je barem prosto. Objavite na blogu svoju fotografiju na kojoj ste goli kao od majke rođene ili porno video u kome ste glavni(a) akter(ka) i  šta će Vam veća pažnja… Ljudi to traže. Ko će da čita tamo neka proseravanja i mudrovanja. Ljudi su toga siti. Zato hoće samo pornografiju i sex.

Zato Vi prihvatite moje savete i ljudi će Vas čitati i čitati, tvitovati i tvitovati, lajkovati i lajkovati… Možda će o Vama izaći i članak u nekom trivijalom časopisu sa nekim bombastičnim naslovom. Možda Vas i angažuju u nekom narednom reality projektu,  a to je ono što želite, zar ne ? Popularnost i pažnja !!!

Hteo bih da naglasim da će u nekom od narednih postova biti objavljena jedna moja škakljiva fotografija samo da bih potvrdio da postupam onako kako propovedam i da sam u pravu. Čitamo se !!!

 

Proricanje sudbine

Evo texta sa mog ranijeg bloga koji, na žalost, više ne postoji. Mislim da nije loše da  se podsetimo kako sam razmišljao dok sam bio Reminder. Nisam bio loš ni kao takav, zar ne ?

Zanima vas kakva će vam biti budućnost? Hteli bi ste da znate šta vam donosi sutra? Da li će vam uskoro biti bolje? Da li ćete biti uspešni u životu? Da li ćete dobiti sedmicu na lotou? Da li vas vara? Da li vam se deca drogiraju?

Znam sva pitanja koja bi ste želeli da postavite. A što je još bitnije, znam i odgovore na ta pitanja. Možda ćete se upitati kako ja to mogu da znam, ali jednostavno ja to znam. I nije laž. Ne želim vas prevariti niti obmanuti. Nemam razloga za to. Nisam takav čovek. To samo može štetiti mom ugledu.  Zapravo smatram da ste spremni da vam otkrijem jednu malu tajnu. Ali to više i nije neka tajna. Sigurno ste već čuli. Ja sam vidovit ! Proričem sudbinu. Šta se čudite ? Mislite da u ovom modernom vremenu ne postoje proroci ?  Ako to stvarno milsite, onda ste u velikoj zabludi. Donekle vas i razumem što ste skeptični, ali dopustite mi da vas razuverim u vašem mišljenju i skepsi. Razumem da vam je dosta onih koji hoće da vam kroje budućnost. Dosta vam je političara koji vam predviđaju mračnu budućnost ako ne glasate za njih i svetlu ako ih izglasate.  Dosta vam je svetskih sila koje od vaše budućnosti nastoje da načine prošlost.

Dosta vam je medija koji vam čak i sadašnjost zagorčavaju navodeći vas na sumnju da vi zaprvo i nemate nekakvu perspektivu.

Čisto probe radi. Kao prvo, vi imate isuviše slobodnog vremena sa kojim ne znate šta da činite. Dosadno vam je. Da nije tako, sigurno ne bi gubili vreme na ovom blogu.  Utrošili bi svoje vreme mnogo racionalnije a ne blogojući i čitajući neke postove nekog tamo Exxx-a ex Remindera.  Eto vidite da sam prorok. Zato ću da nastavim sa svojim proricanjem vaše sudbine.

Znači, hoćete da znate budućnost ? Želite da upoznate sudbinu, da se lišite neizvesnosti i strepnje. To hoćete da saznate da bi ste to znanje mogli da iskoristite što bolje. Ali sve to ima svoju cenu, u zavisnosti šta vas zanima. Evo, daću vam broj svog tekućeg računa gde možete da uplatite skromnih 300 evra u dinarskoj protivuvrednosti. Jer vidite kako sam ja uviđajan. Ja naplaćujem u dinarima. Ostali proroci naplaćuju u evrima. A da budem iskren prema vama, jer smatram da to mogu biti, oni baš i nisu neki proroci. Vaša je sreća što ste naleteli baš na mene. Ja sam rešenje za sve vaše probleme. Za vaše probleme i vaš novac.

Pa da krenem sa vašom budućnošću…

Pravo da vam kažem, mediji su u pravu, vi i nemate neku budućnost, s obzirom da živite ovde. Stavite svoj levi dlan na monitor da bih mogao da vidim i osetim vašu sudbinu i budućnost.

Biću potpuno iskren prema vama. Neću vam se ulizivati i nastojati da vam ugađam i govorim vam ono što želite da čujete. Biću sasvim objektivan. Preneću vam sve ono što moja proročka čula vide i osete, najrealnije što je moguće.

Vaš(a) partner(ka) vas vara! Kako vara ? Lepo vara ? Znate, hopa cupa, ali ne sa vama. Zapravo, vara vas odavno. A što vas to čudi ? To je danas tako normalno. Ali da budemo iskreni pa i vi niste baš toliko verna osoba. Zar ste zaboravili onu sitnu preljubu od pre par meseci. Kako, kakvu preljubu ? Ne pravite se naivni i nevini. Mene ne možete slagati.  Onu, kada vam je posle dužeg vremena alkohol pomutio razum i dao vam sasvim dobro pokriće za divlji seks. Dobro, dobro i nije bio neki seks, ali to vas ne opravdava. Preljuba je preljuba trajala ona 2 minuta ili 5 sati. Možda ćete se upitati kako je sve to znam, ali kada ste položili svoj dlan na monitor ja sam istog trena video vašu sudbinu i dalje je vidim kao da gledam film. Video sam vašu budućnost, ali i vašu prošlost. Ali to će ostati naša tajna. Pod uslovom da uplatite 300 evra u dinarskoj protivrednosti na moj tekući. To je najniža moguća cena. Znate nije nimalo lako i bezizleno komunicirati sa višim silama i tražiti odgovore na pitanja koja vas zanimaju. Verujte mi da taj osećaj nije nimalo prijatan i da tih 300 evra zapravo nisu relna cena za bol koju ja proživljavam u tim trenucima.

Dobro nastaviću. U finasiskoj ste krizi. Nemate para. Znam, ali ko danas ima para ? Dobro, dobro. Bezdušne političare, gologuze pevaljke, ufurane mafijaše i krivonoge fudbalere nećemo da računamo. Znači nemate para. Ali, ništa zato. Uživajte, jer vi samo mislite da nemate para. Vi sada zapravo i imate para u poređenju  koliko ćete ih imati u bliskoj budućnosti. Šta ste mislili da su banke blesave pa su vam dale tako povoljne kredite. Bankari su nemilosrdi, što ćete uskoro osetiti. Uzeće vam i crno ispod noktiju.  Šta hoćete da kažete ? Ne sviđa vam se moje proricanje ? Pa nisam vam ja kriv što nemate pare. Sami ste krivi za to. Hteli ste demokratiju. Hteli ste da budete deo evropske unije. Eto vam sad. Šta hoćete da kažete da ljudi u EU imaju para. E sad gde me nađoste. Ja sam samo prorok nisam finasijski ili ekonomski stručnjak. Ta pitanja nisu u mojoj nadležnosti.  Ja vam samo kažem ono što vidim.

Igrajte loto. Možda ćete dobiti nešto. Neku trojku. A ako i ne dobijete, država će vam taj novac vratiti kroz platu ili penziju. Igrajte loto jer se tako puni državni budžet. Bitno je to da budžet bude pun. A nebitno je što vam je novčanik, stomak prazan. Od vašeg praznog stomaka niko nema korist. A od praznog budžeta mnogi tj nekolicina imaju veliku štetu.

Još mnogo toga vas očekuje u budućnost, ali moram da vas posetim. Znate, 300 evra. U dinasrkoj protivuvrednosti. Znate, da uplatite na moj račun. Mislim da to nije mnogo. I mi proroci moramo da živimo od nečeg.

Platićete. U redu. Onda mogu da nastavim.

Ne brinite se 3. svetski rat neće uništiti svet (ili barem ne ceo). Ptičiji ili svinjski, grip je grip. Vanzemaljci ne postoje. Majkl Džekson je živ. Bog je na našoj strani. Pravda će pobediti. Kosovo je Srbija. Mi smo najpametniji na svetu. Istina je tamo negde. Nikola Tesla će vaskrsnuti i nekim svojim najnovijim pronalaskom  pomoći će nam da postanemo najjača sila na svetu.

Sve u svemu to je to. Kao zaključak mogu vam reći da ne treba uopšte da brinete. Iako mnoge stvari koje sam vam rekao nisu baš sjajne vi ne treba da brinete. Uvek vam može biti gore. Pogledajte kako su živeli vaši preci pre jedno par vekova. Oni nisu imali ni struju. Dobro i vi često nemate struju jer vem je isključuju zbog ne plaćanja, ali to nije isto. Vi je ponekad i imate. Zato uživajte u životu znajući jednu činjenicu. Pećinski ljudi su živeli mnogo gore nego vi.

A što se tiče onih trista evra. Primam i u kešu.

preuzeto sa http://jalbum.net/users/guitar1/albums

Nije li to početak kraja ?

Koliko god da se trudim da ne razmišljam o tome, ne mogu. Jače je od mene. Sigurno je da ste se i Vi možda to upitali dok ste gledali ili čitali vesti koji dolaze iz Japana. Nije li to početak kraja ? Apokalipsa.

Sada svi već znaju za 21.decembar 2012. kao dan mogućeg kraja sveta. Spekulacija i zaštrašivanje ili drevno proročanstvo. Međutim, to je već stara vest koja je nakon katastrofalnog zemljotresa, cunamija i eksplozija nuklearnih elektrana, ponovo postala aktuelna. Sada su svi već počeli da se pitaju. »Nije li nastupilo ono što nas vekovima u nazad upozoravaju sveštenici, proroci, drevne knjige, naučnici…« Božja kazna. Strašni sud. Odmazda prirode. Ljudi su počeli da osećaju uznemirenost i zebnju gledajući šta se dešava najrazvijenijoj i najnaprednijoj državi na svetu. Niko nije ni naslućivao koliko priroda može biti okrutna i surova a ljudi mali i nemoćni. Možda je to kazna za naš nonšalantni odnos prema njoj i našeg nepoštovanja prirodnih zakona. Možda je ovo samo opomena da se prizovemo pameti i konačno shvatimo da uništavajući planetu i prirodu uništavamo zapravo sebe.

Žao mi je Japana. Žao mi je tih ljudi. Svi znamo kako su bili disciplinovani, organizovani i radni. Kako su bili predani poslu i usavršavanju sebe pojedinaca i nacije. Da su u toj svojoj misiji bili posvećeni najviše što je moguće i da su u tom stremljenju uložili svoj maksimum i sav svoj potencijal. Sada sve to nema svoju svrhu. Ispada da je sve bilo uzalud.

Sa druge strane kad još malo razmislim možda nije čudo što se ovakva katastrofa biblijskih proporcija dogodila baš najrazvijenijoj državi i naciji. Možda su otkrili nešto što nije trebalo ? Znanja koja nisu suđenja ljudskim bićima da ih spoznaju. Kao analogiju celoj priči prisetite se Vavilonske kule.

Isto tako nameće mi se još jedna misao: »Da možda ovaj zemljotres i cunami nemaju nikakve veze sa Božjom kaznom, osvetom prirode, sudnjim danom već da je to možda delo ljudske ruke«. To mi je odmah palo na pamet, prisećajući se knjige Artura Klarka „Apokalipsa Amerike“ u kojoj se opisuje novo oružije, super podmornica koja iz velikih dobina okeana određenim snopovima zraka  izaziva zemljotrese i cunamije jasno usmeravajući njihovo delovanje na tačno određenu teritoriju.

 

Sve u svemu, šta god da je u pitanju, strašno je šta se tamo dešava. Egzistencija čitave nacije je dovedena u pitanje. Sad, da li će im svet izaći u pomoć ili samo reći NEKA IM JE BOG U POMOĆI i pritiskom na daljinski promeniti kanal. Vreme će pokazati.

Bog & Rock’n'roll

Sinoć, posle duže vremena, izađoh sa ortacima u noćni život. Prilikom izlaska nismo se nimalo dvoumili gde ćemo otići. U gradu postoji samo jedan kafić u kojem se pušta muzika po našem ukusu. Alternativa, R’n’R, punk, grundge… A to je CINEMA. Tek kada smo otišli tamo saznali smo da je to veče bilo namenjeno za živu svirku. Bend  je prašio muziku naše mladosti: The doors, Peral Jam, Alice in chains, Radiohead zatim EKV, Partibrejkers, Plejboj…

U jednom trenutku obratih pažnju na omladinu oko sebe. I odmah mi kroz glavu prostrujaše misli: »To sve pijano.To sve ludo. To sve bez pameti«. U tom trenutku, spoznaji opšte poznate istine, sam sebe podsetih na neku prestrašenu babu koja se zgražavajući krsti  gledajući današnju omladinu šta radi i kako se ponaša. To me neminovno natera da sam sebi postavim nekoliko pitanja: »Nije li to vreme krenulo da me gazi ? Da nisam možda polako, ali sigurno zakoračio u svet matoraca čim mi je bilo tako čudno da se tu, odmah do mene, dvoje srednjoškolaca žvakaju i vaćare ne obazirajući se na svet oko sebe ? A da me šutka klinaca na drugom kraju kafića činila poprilično nespokojinim ?  Zar sam zaboravio  da smo i mi kao klinci bili takvi ?«

Međutim, kada bend krenu sa izvođenjem pesme Partibrejkersa: »Hoću da znam« i nakon stihova »Marijo majko božja da li vidiš šta rade sa tvojom decom?« rodi se ideja za pisanje ovog posta. Bog & Rock’n’roll. Blog & Rock’n’roll.

A propo, hteo bih kao napomenu da spomenem da sam 2000 i neke (zaboravio sam tačno koje godine beše) u Beogradu, na mašinskom fakultetu, prisustvovao tribini »Bog & Rock’n’roll«. Ujedno je to bila i promocija istoimene knjige koju je napisao jedan monah o svom pokojnom prijatelju, talantovananom slikaru, koji je živeo R’n’R životom. Odnosno, obojica su živeli tim životom. Jedan od njih je pronašao Boga i pritom svoj spas a drugi smrt. Monah je sve to u svojoj knjizi i opisao. Ali vratimo se na tribinu.  Svrha i namera te tribine bila je da, između ostalog, pokuša da pronađe zajedničku nit između religije i muzike to jest da odgovori na pitanje: »Da li je moguće širiti veru kroz rock’n’roll odnosno bilo koju drugu muziku mladih ?«

Da li se smatra bogohuljenjem i skrnavljenjem vere da tamo neka rock grupa, (a zna se kako žive rokeri) propoveda bibliju ? Da li se treba napraviti kompromis i jednu religiju transormisati i prilagoditi današnjem modernom čoveku i na taj sprečiti zastranjvanje čovekovo ili ostati tvrdokoran po tom pitanju jer bilokakva adaptacija i modifikacija je zapravo udaljavanje od istine i skretanje sa pravog puta ? U Grčkoj su, možda pronašli rešenje za te nedoumice. Monasi su osnovali svoj rock band koji propoveda pravoslavlje kroz rock rifove i to je omladina prilično dobro prihvatila. I kod nas je, pre jednog izvesnog vremena, pokrenut sličan projekat crkve i rock muzike: »Sagradimo Stupove« ali mislim da to baš i nije urodilo plodom.

I neću više da mudrujem i filozofiram, ostaviću Vama da o tim pitanjima razmislite ako Vas to uopšte i zanima.  Zato se vraćam na sinoćno veče. Na repertoar su došli i EKV  i njihova pesma  »par godina za nas«. Gledao sam ljude oko sebe kako pevaju i bio neizmerno sretan zbog toga, ali ipak debelo sam se  zamislio. Da li je ovo ipak zemlja za nas ili je ostalo još samo par godina za nas ?

ili

Ova 2 pitanja postavljam sam sebi godinama unazad gledajući svoju decu kako rastu. Ipak je EKV bio vanvremenski bend. A gde je tu Bog ? Kako gde ? Pa valjda nas neko posmatra?

PS Ukoliko vas zanima knjiga Bog & Rock’n'roll kao i mnoge druge knjige, možete ih downloadovati ovde.

Ima nešto u tom Boru

Možda malo kasnim, ali rekao bih reč dve o gradu Boru i filmu »Tilva Roš«. Međutim, ovaj post neće biti klasična recenzija u kojoj ću opisivati i prepričavati film. Imate kamaru recenzija i raznoraznih komentara na netu. Pa koga zanima… Razlog za pisanje ovog posta videćete u sledećim redovima.

Drago mi je da je konačno stvoreno neko umetničko delo, izvan kruga prestonice, koje je izazvalo prilična interesovanja, razne reakcije, osvojilo gomilu međunarodnih nagrada, oduševilo publiku i kritiku unutar i izvan ove naše male napaćene države i konačno bacilo malo pozitivnog svetla na ovu našu jadnu istočnu Srbiju.

 

Šta reći o filmu a ne prepričati ga ?

Film je snimljen u gradu Boru i govori o životu tinejdžera u Boru, gradu na istoku Srbije čiji je opstanak vezan za rad rudnika koji je u fazi izumiranja. Ljudi koji tu žive dobro znaju da je istočna Srbija uvek bila najmanje bitna kao region u Srbiji. Uvek je bila na samom dnu skale vrednovanja i važnosti. Zato je uvek i zanemarivana. Zato se nije ni ulagalo, obnavljalo i gradilo. A rudnik je godinama radio punom parom  i bilo je para.  Međutim, pare su uvek bile potrebnije negde drugde. Taj odnos države i vlasti da je provincija manje bitna, da u njoj žive ljudi manje vredni je ono što me najviše nervira u celoj toj priči. Beograd je uvek bio prioritet. Ljudi iz gradića, varošica i sela su smatrani i tretirani kao građani drugog reda. Vremenom su oni tako i počeli da se osećaju. A kako i ne bi kada je mogućnosti bilo sve manje a kriza i besparica bila sve veća. Istočna Srbija, je brzo zamirala. Oni koji nešto vrede su bežali preko grane ili u veće gradove jer su shvatili da nema nade…

Međutim, pojavio se taj film »Tilva Roš « i dokazao baš suprotno, da u provinciji još uvek ima ljudi koji vrede i koji mogu da naprave nešto stvarno vredno pažnje, izvan klišea, nešto što može izazvati interesovanje, zatalasati učmalu površinu mrtvog mora zvanog »život u Srbiji«. Ne možete da pojmite koliko sam ponosan zbog toga. Taj film me je učinio ponosnim  što živim u istočnoj Srbiji mada 60 km od Bora. A najviše mi je drago zbog ljudi iz Bora. Ipak su to moje komšije.

U filmu glume naturščici i to uglavnom sami sebe, klinci koji nemaju nikakvih glumačkih iskustva, ali su i kao takvi uspeli da pridobiju i publiku i kritiku. Jackass klinci iz Bora koji su preko noći postali popularni. Mnogi zavidni i pakosni ljudi (neprovincijalci) su film prilično loše ocenili i kritikovali govoreći da su ti klinci baš to što i pokušavaju da predstave – budale i magarčine (jackasses) zaboravljajući činjenicu da oni kao kritičari svakodnevno gledaju emisije tipa jackass: farme, dvorove, parove, lude kuće, trenutke istine… i da se pritom lože do imbecilnosti. A te što gledaju, te koji, na žalost, predstavljaju i brendiraju Srbiju, nisu magarčine i budalatine ? Ne, one su VIP !!! Jedna  bitna razlika između tih klinaca i (VIP)ovaca je ta što su ti klinci iskreni, ne foliraju se i ne precenjenju sebe.

Sa raznoraznim  špekulacijama ko je i kako film finansirao i promovisao jer se u medijima spominje neka cifra od oko 400.000 evra, neću da se zamaram.To nije cilj i namera ovog posta. Isto tako neću ovaj film shvatiti kao marketinški trik radi što bolje prodaje rudnika. Shvatiću ga onako kako i treba da bude shvaćen. Kao poruku i viziju mladog čoveka o životu mladih u Srbiji. A ono što je izvesno i što je najvažnije u celoj toj priči  je da mnogi ljudi, što u našoj zemlji što u Evropi, sada znaju za grad Bor. Grad u istočnoj Srbiji. I to je jedino i bitno jer sada svi znaju da: Bor is not dead, Bor is not hill red !!!

 

Po čemu je Bor još poznat ?

Bor – grad koji je nekad proizvodio zlato danas je samo crveno blato. To bi možda rekli neki zlobnici i pakosnici, međutim, ja ne mogu sa time da se složim jer još uvek ima mnogo onih koji ne znaju neke bitne činjenice u vezi Bora. Jedna od najjačih blog zajednica na Balkanu je Borska blog zajednica. Ne preterujem jer stvarno je tako. Borani su među prvima u na prostoru ex SFRJ krenuli sa blogovanjem, godinama unazad. I dok u Srbiji i na Balkanu većina nije ni znala šta je to facebook, dobra grupa Borana je krenula sa blogom. Bili su nekoliko koraka ispred svih. Postavili su dobru osnovu, pokazali pravac mnogima i krčili put u tom novom digitalnom univerzumu za buduća pokolenja blogera, tviteraša… Mnogo kasnije, blog i twitter se masovno počeo koristiti na našim prostorima. Međutim Borani su prvi krenuli. Oni su bili blog protagonisti. A to je veoma bitna činjenica.  Zahvaljujući njima i ja sam krenuo sa blogovanjem. Zato hvala BOR-u !!!

I kad malo bolje razmislim, ima nešto u tom Boru .?! Možda u vazduhu Pod zemljom sigurno !!!