Broj

Priča koju sam objavio u knjizi “Uvertira” 2001. godine u ediciji književnog društva “Sveti Sava” iz Beograda.

X : Da li si zadovoljan svojim životom ?

Y : Ko je danas zadovoljan svojim životom ?

X : Ne postavljaj pitanja nego odgovori !!! Da li zadovoljan svojim životom ?

Y : Da zadovoljan sam, zapravo i prezadovoljan.

X :  Šta bi te učinilo srećnijim ?

Y : Ne znam odakle pre da počnem da nabrajam…

X : Slušaj, moraš davati određenije i konkretnije odgovore zato dobro razmisli pa odgovori.

Posle pauze od nekoliko sekundi, koje su delovale kao čitava večnost osoba Y je odgovorila na postavljeno pitanje.

Y : Ustvari, i ovako sam dovoljno srećan.

X : Šta ti najviše smeta ?

Y : Pa ima toliko mnogo stvari koje mi smetaju.

X : Opet ti ne odgovaraš kako treba. Slušaj ako nisi spreman za ovo nemoj mi samo oduzimati vreme. Ponovo ti kažem, dobro razmisli i daj dobre odgovore.

Opet je usledila pauza, sada je osoba Y sve više pokazivala napetost i nervozu, znojila se i samo vrpoljila na stolici na kojoj je sedela i nakon kratke grobne tišine nesigurno odgovorila.

Y : Zapravo, zaključio sam da mi ništa ne smeta.

X : Kakvi su ti planovi za budućnost ?

Y : Pa najpre da otpočnem neki posao, da zaradim puno para …

X : Stani ! Zar nisi čuo šta sam te pitao ? Kakvi su ti planovi za budućnost ?

Y : Planovi ? Budućnost ? Ja, ja, ja nemam, nemam planova, nemam budućnost, ova neizvesnost me ubija, ja ne znam šta ću sa svojim životom.

X : Dobro, jasno mi je. Imam samo još dva pitanja da ti postavim, budi dobar i odgovori onako kako treba. Prvo pitanje : da li znaš ko sam ja i zašto te ovo ispitujem ?

Y : Ne znam ko ste VI.

X : I zadnje i najbtnije pitanje : kako se ti zapravo zoveš ?

Y : Moje ime je N……..  N……… .

X : Da li si siguran da se tako zoveš ?

Y : Glupost, kako da li sam siguran da se tako zovem, valjda znam kako se zovem.

X : Znam da znaš, ali nisi dobro protumačio ovo pitanje, pitanje : Kako se ti zoveš ?

Y : Slušajte VI, šta je ovo, ako je ovo neka šala ….

X : Prestani sa tim, ja ovde nemam vremena da se zajebavam sa tobom, moje vreme je i suviše dragoceno, imam i previše posla a ti me ove zavitlavaš. Zato da si mi odmah odgovorio : Kako se ti zoveš ?

Opet je usledila tišina, Y je sve više bio nervozan i sve više se znojio, ustao je sa stolice  i nervozno da šeta oko nje.

Y : Slušajte VI, šta mislite da to radite, šta ste mi to uradili, pa ja više ne znam ni kako se zovem. Ne znam kako se zovem ! NEEEE !!!!!!!!

X : Dobro, smiri se, kako ne znaš, hajde koncetriši se na pitanje i odgovori mi, videćeš da to nije tako teško.

Y : Moje ime je 29012000.

X : Vidiš da znaš, vidiš da nije bilo teško, dobar si ti BROJ.

X ustade iz fotelje u kojoj je sedeo, potapša Y po ramenu i izađe bez reči iz prostorije. Bio je zadovoljan jer je još jednom posao bio uspešno završen.

Da, da, da, kako da ne

Tekst sa starog bloga.

Prezentiranu priču objavio sam u knjizi “Uvertira” 2001. godine. S obzirom da je Zakon o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu izazvao prilično negodovanja, polemike, gneva, besa i nervoze, naročito kod pušača, rešio sam da je ponovo publikujem. Nekako mi je žao pušača kada ih gledam kako se nerviraju i lude dok se, negde napolju, van prostorija svog radnog mesta, kriju i puše!!! Neka ova priča bude moj znak podrške njima jer znam da im nije lako. To mu dođe kao neki vid diskriminacije. Ali šta da se radi. Izgleda da je državi najvažnije da zaštiti stanovništvo. I to od duvanskog dima. Drugi vidovi ugrožavanja i nisu toliko važni i bitni. Duvanski dim je mnogo štetan. Zato nas i štite. Zato se cigarete mogu kupiti na svakom ćošku. Nego da više ne kenjam, uživajte u priči.

.

DA, DA, DA, KAKO DA NE

Rešio sam da prestanem sa pušenjem. Suviše je štetno po mene. Pluća su mi najverovatnije izbušena kao švajcarski sir, prsti požuteli od nikotina smrdeli su sve više, a o kašljanju da i ne govorimo. Gruvao sam kao stari dotrajali auspuh. Piska koja se čula iz mojih pluća prilikom disanja naterala me je da o svemu dobro razmislim i stavim tačku jednom za svagda i odlučim se na tako hrabar potez. A uz to i nedostatak novca za neki normalan život imao je znatan uticaj u donošenju ove odluke.

Eh, kad samo razmislim koliko sam para ispušio i bacio u nepovrat. Mogao sam kupiti neki auto i Bog da me vidi. Ne bih se više vucarao pešaka kao neki kokošar. Ali, ako. Tako mi i treba kad sam klipan. Baš ću sad da izračunam koliko sam para mogao da uštedim. Pa ovako, dnevno po 2 paklice, znači za mesec dana 60 paklica (6 boxa) pa puta 12 evra po boxu to je 72 evra mesečno, pa puta 12 meseci to mu dođe 864 evra godišnje, pa puta 20 godina mog aktivnog švajsovanja, to mu ispade 17280 eura. Čoveče, jedan extra auto sam ispušio. Jedan extra ili tri osrednja polovnjaka od par godina starosti. Koji sam ja krelac. I šta sam ja zapravo video u tome? Koja je to satisfakcija? Zapalim je. Ispušim je.  I nakon dva minuta, ništa, nikakav efekat. Pa posle 10 minuta,  sve iz početka, ponavlja se isti ritual. Kako smo mi pušači samo smešni – večito sa tim kurcem u ustima, sem kad spavamo. Pa uz kafu, pa posle dobrog jela, uz cirku, nakon dobre partije seksa, pa kada se iznerviramo, kada se uzbudimo, kad odemo da kenjamo… Čak i kad nemamo nekakvog određenog razloga, mi večito sa njom u ustima prolazimo kroz svoj život, a kako one polako gore, gori i naše zdravlje sa njima, a uz to i novac, koga, ako ćemo iskreno, nikad i nemamo dovoljno.

Zato sam ja i rešio da više ne može tako. Moraću da prestanem sa tim glupostima i to odmah. Sad!!! Ovog trena!!!  Stvarno mislim da to nema više nikakvog smisla i koristi, već mi samo šteti u svakom pogledu. Zašto bih više izigravao budalu i skakao sam sebi u stomak. Nema više glupiranja. Gotovo je sa pušenjem. Da, da, gotovo je sa pušenjem!

Nego, da ispušim samo još jednu cigaru za kraj. Da, da, da, samo još jednu. Da stavim tačku na sve. Mislim da je to mudra ideja.

Uh, ala mi prija. Kad malo bolje razmislim cigare i nisu tako loša stvar. Ali ja više ne pušim. Samo da popušim još ovu pljugu i nema više. Zbogom nikotinu. Zbogom katranu. Zbogom žutim prstima. Od danas za mene počinje novi život. Suviše sam se zapustio. Mislim da ću početi da trčim i nešto da treniram. Možda se učlanim i u teretanu. Čuo sam da tamo dolaze dobre ribe. Da, da, one će biti super zamena i sasvim dobar razlog da što pre prebrodim krizu za tim prokletinjama. Pored svega toga dosta sam i smršao. Moraću da nabacim koje kilce. Čuo sam da kad neko batali cigare obavezno nabaci koje kilo.

Kad samo razmislim o svom novom načinu života već vidim sebe kako dižem tegiće u nekoj teretani a dve dobre cupi mi maze moje razvijene mišiće i dive se mojoj izvajanoj figuri. Super! Kako ranije nisam zaključio da živim pogrešnim životom ? Kad malo bolje razmislim nisu samo cigarete loša strana u mom životu. Ima još toliko mnogo stvari koje moram da promenim kod sebe. Ne shvatam kako sam mogao biti tako slep. Gde su mi bile oči ? Da li ja imam mozak i ako ga imam za šta mi zapravo on služi ? Moram se promeniti iz korena. Ali, prvo da raskrstim sa cigarama, pa posle i sve ostalo.

Nego šta ću da radim sa ovom paklicom cigara? Tek što sam je otvorio a ja odlučih da prestanem sa pušenjem. Da li da ih bacim?  Da, da, baciću ih. Ali, čekaj ?!. Ja sam za njih dao pare. Kako da ih bacim kada sam se toliko mnogo stvari odrekao samo da bih mogao da ih kupim. Popušiću ovu paklicu što pre da bih što pre mogao da ostavim cigare. Mislim da sam stvarno stručnjak u donošenju pravih odluka. Nemam reči. Stvarno se divim samom sebi. Evo, sad ću da zapalim još jednu cigaretu, pa posle još jednu i ako tako nasatvim do večeri, paklica je prazna. Nema više cigara. Sva sreća što paklica ima samo 20 cigareta.

Nego, čekaj, čekaj, pa ja kući imam još pola boksa. Šta ću da radim sa njim? O ne. Baš mi se neda. Baš kada sam končno skupio snagu i volju da ih ostavim, one su počele da vrše atak na mene. Napadale su me sa svih strana. Samo su mi cigarete  pred očima. Lete kao mali aviončići oko  moje glave i ateriraju u pravcu mojih usta. Dime se i mame me. I kao da ih čujem kako  govore “uzmi me, uzmi me, zapali me, izgori me…” Čini mi se da sam čak osetio i miris tog dima. I džaba sam zatvarao oči, one su me i u tom mraku proganjale i prizivale me da ih uzmem i uživam u njima. Ni sam ne znam kako sam došao sebi, ali ipak sam uspeo da smislim šta ću da uradim sa preostalim paklicama iz boksa. Daću ih nekom prijatelju, prvom prolazniku koga budem sreo. Ali, zašto da ih dam? Da li je meni neko dao nešto u životu? Sve sam sam stekao, svojim trudom i zalaganjem. Nikad mi niko ništa nije pomogao. I zašto bih ja sada izigravao nekog humanistu. Sigurno bi me taj kome bih cigare dao smatrao za budalu i šarlatana. Zato nikom i neću da ih dam. Pa nisam ja sisao vesla. Nisam ja baš toliki kreten. Zar sam ja toliki slabić da ne mogu da se izborim sa par paklica cigareta? Kada sam ispušio tonu duvana šta će mi predstavljati još koji gram preko. I znam šta ću uraditi sa preostalim cigaretama. Ispušiću ih u što bržem roku. Švajsovaću cigaru za cigarom i za dan, dva ih nema više.  I tek onda konačno mogu da se posvetim sebi i svom zdravom životu. Još samo da izdržim par dana dok ne potrošim zalihu i onda krećem u POBEDU.

Ha, ha, ha, kako sam ja pametan. Šta su tri dana odlaganja u poređenju sa zadovoljstvom koje ću osetiti kada više ne budem bio rob tim prokletinjama. Evo ja sam ih već sad zamrzeo. U ovih par dana zamrzeću ih još više, a to će mi samo olakšati privikavanje na život bez njih.

Da, da, da, kako ja koristim dobru strategiju za odvikavanje od pušenja.

 

 

Žaba (biti in)

Mladost, ludost, provod, noć, sex, turbo-folk, dance, marlboro (original ?), ice caffe, coca cola, gala kafići, space garderoba, šljaštava šminka, mobilni telefoni, kratke tesne majce, patike sa vazdušnim đonovima, brza hrana… sve je to i još brdo stvari u trendu. Sve je to IN. Sve je to fuj.

»Videla žaba da se potkuju konji pa i ona digla nogu.«

Pa ja zato pitam žabu:

»Šta je žabo i ti želiš biti konj (kobila)? Nije ti dovoljno što si mala, zelena i krastava. Što se svima gadiš. Što te deca u igri gaze i pumpom za pumpanje guma, kroz dupe, pumpaju dok ne prsneš već hoćeš da kao neka četvoronožna raga, matoro kljuse, imaš moderne kopite. Da klepećeš dok hodaš. Da svako čuje bat tvojih koraka. A nema veze što si totalno ne usklađena. Bitno je da budeš in.«

Doterala se žaba, još samo fali da je neko poljubi pa da se pretvori u princa (princezu). Ali, žabo, to postoji samo u bajkama. Realnost je sasvim drugačija. A ti ćeš uvek biti žaba. I samo žaba.

Kada izađem u grad svuda oko sebe vidim samo žabe. Velike i male. Krastače i gatalinke. Samo krekeću i pokušavaju da ne budu žabe.

Žabe voze kola. Žabe piju kafu. Žabe šalju poruke mobilnim. Žabe šmrkaju koku. Žabe slušaju tursku muziku na srpskom …

Žabe, samo žabe su svuda oko mene, ali ne može svako, kao ja, da ih prepozna. Sakrivene ispod bofl garderobe kupljene na buvki i kineskim radnjama, premazane debelim slojem nekvalitetne šminke, zadimljene dimom ekstra original cigareta i izmenjenog izraza lica zbog unete prevelike doze alkohola i raznoraznih opijata dobro su se kamuflirale. Čak su i mene u jednom trenutku obmanule. Ni ja više nisam bio siguran da li su to još uvek one male krastače. Onda je samo kratak blesak svetla u kafiću bio dovoljan da ih zauvek razotkrije i sto postotno me uveri da sam bio u pravu. Da se u tom mraku ne mogu sakriti. Da, ma koliko se trudile da ne budu žabe, ma koliko se trudile da budu in, jedino su uspevale da budu glupe, proste i smešne. Ali, kao što rekoh, svuda oko mene bile su žabe. Ne videh nikog drugog sem žaba. I onda se upitah: da li ja njima, zato što sam u manjini, ne izgledam smešno? Da li im je smetala moja pojava? Da li su primećivale da sam drugačiji i da zapravo odudaram? Nisam znao, a nije me to ni zanimalo. Jedino u šta sam bio siguran je to da žabe uopšte nisu obraćale pažnju na mene jer ja zapravo nisam bio in. Za mojim stolom niko nije sedeo dok su se za drugim gurale po dve žabe na jednoj stolici. Na mom stolu nije bio izbačen privezak sa ključevima od kola, paklica cigareta (obično onih skupljih jer one se koriste za grad kao mamac, a preko dana dobra je i neka krdža), mobilni telefon koji bi stalno zvonio i koji bi non stop čačkao, slao poruke i pravio se važan. Nisam bio obučen in. Nisam nosio pantalone sa džepovima na nogavicama. Nisam nosio tesne majce pastelnih boja firmiranih marki. Nisam na očima imao naočare za sunce sa providim staklima (u mraku kafića?). Totalno sam bio bljak. Totalno sam bio van fazona. Što je najgore u svemu, nisam se ni trudio da uhvatim ritam muzike koja je odjekivala sa mega zvučnika. A napaljene žabice su se svakim trenutkom sve više uzbuđivale i sve češće poskakivale sa stolica i navodno igrale. Totalno sam bio neprivlačan, ali to mi nije nimalo smetalo.

Uživao sam gledajući žabice kako eksiraju neuspele pokušaje koktela, raznorazne kombinacije alkohola i sokova, mnogobrojne kafene napitke, kako srču iz širokih cevčica, kako svojim usnama kao usisivačem uvlače tečnost iz neopranih čaša i pritom sa samo smeše i prave da uživaju. Gledao sam ih kako se prenemažu i foliraju milseći da su stvarno in.

Međutim, u kafiću je zavladala totalna histerija. U tom trenutku bio sam siguran da su me svi primetili. Konobarica, ustvari, dobro utegnuta žaba, nosila mi je na posložavniku naručeno piće – ogromnu kriglu hladne vode sa još par kockica leda. Svi su ćutali i gledali me. Čak se i muzika stišala. Konobarica, sa neskrivenim gađenjem, bukvalno mi je bacila čašu na sto i u trenu nestala. Znao sam da su me tog trena u kafiću svi mrzeli. Tek sada nikako nisam mogao da budem in. Do malo pre sam, možda, i imao nekakvu šansu da vremenom postanem in, ali, sada je svaka šansa pala u vodu. Odnosno sa čašom vode. Jer one su znale. Čak su i njihovi preci, pra žabe, znale da voda nije dobra. Da je dobra one ne bi bile tako male i krastave. Ne bi morale da se kriju iza brdo šminke i garderobe samo da bi sakrile ono što im je voda učinila. One su mrzele vodu. Ujedno, mrzele su i mene dok su me gledale kako ispijam tu užasnu smrdljivu tekućinu. Voda nikako nije mogla biti in. A one, žabe, su i imale razloga da je mrze najviše. Time su se ponosile. Zato su i ispijale galone i galone raznih napitaka sa zakokuljenim imenima, obično sa pejzažima leta, mora, raja na etiketama flaša, ne znajući da pritom u svoj organizam, zapravo, unose i vodu, jer je voda, zna se, jedan od glavnih sastojaka tih cool pića. Da ne pominjem kockice leda koje su rashlađivale te napitke i tako ih još više činile modernim i u trendu.

Mržnja prema meni polako je jenjavala. Čak, mogu slobodno reći, da se potpuno ugasila ulaskom jedne žabe u kafić. Tog trena svi su zaboravili na mene i pogled uprtili prema njoj, jer ona je delovala tako drugačije. Dok je graciozno hodala, opojni parfem se širio svuda po kafiću. Preplanulog tena, vitkih bataka, sa silikonskim dobro oblikovanim krasticama i sa par polutrajnih tatua na zetegnutoj koži štrapacirala je žaba po kafiću i reklamirala se. Sve ostale žabe su samo blejale i gutale je očima. Ona je bila in svih inova. Ona je bila maksimalno u fazonu. Sve ostale žebe bile su očarane njenim look-om. Divile su joj se i htele da izgledaju kao ona. Ona je samo gledala gde može da sedne i popije koje cool piće. Pošto je jedino za mojim stolom bilo slobodnih mesta, ona bez pitanja sede preko puta mene. Ja sam samo ćutao, a one otpoče konverzaciju:

„Žabac, zašto si sam ? Zašto samuješ ? Da li ti je potrebno društvo ? Ja mislim da ti moje društvo može samo goditi. Zar ne vidiš kako me sve ostale žabe šmekaju. Gutaju očima moje telo i sve bi dale da mogu da budu na tvom mestu. A ja sam rešila da ovo veče posvetim samo tebi. A šta ti ima da kažeš na to? Zar to nije predivna vest? Zar nisam kao dar sa neba? Što si tako musav? Reci nešto. Nisi se valjda postideo. Da se nisi uplašio? A znam. Maca ti je pojela jezik. „

Rekavši to stavila je ruku na moju ruku i počela je da je mazi pritom se samo smešeći.

Ja na sav taj flert uopšte nisam obraćao pažnju. Jedino što sam od svog njenog izlaganja čuo bila je njena prva reč koja je svakog časa, sve jače i jače, zujala i brujala u mojoj glavi. Imao sam utisak da će mi lobanja prsnuti i mozak prosuti svuda po kafiću. Na zidovima. Po podu. U polupraznim čašama pića. Morao sam ustati dok se reč, sve brže i brže, sve glasnije i glasnije, ponavljala. »Žabac. Žabac. Žaaabaac! Ž A B A C !! ŽŽŽAAABBAAAACCC !!! Ž A B A C !!!«

Brzo sam krenuo ka toaletu. Brzo sam otvorio vrata, snažno ih zalupio i zaključao. Želeo sam da budem sam. Nagnuo sam se nad naprslom, izmazanom, smrdljivom wc šoljom i počeo da povraćam. Bilo je to isuviše za mene. Umio sam se nad odvaljenim lavaboom iz koga je voda kapljala i kapljala. Mislio sam da će mi od toga biti lakše. Ali nije. U glavi mi je sve jače i jače brujalo. Mislio sam da ću poludeti. Pogledao sam se u ogledalo. Sebi nisam ličio na žabu. Ali ipak ona žaba me je nazvala žapcem. Ona žaba. Najgora i najružnija od svih. Idol svih žaba. Obratila se samo meni. Zašto? Da li sam i ja bio žaba? Da li sam toliko dobro bio maskiran da i sam sebi nisam ličio na žabu?

Moje misli razbila je lupnjava na vratima propraćena pogrdnim rečima žaba koje su žurile u wc. Sav snužden otvorio sam vrata i polako izašao. Za mojim stolom više nije bilo slobodnih mesta. Brdo žabaca guralo se oko svoje nove žrtve. Ja sam ih samo tužno pogledao, izašao napolje i krenuo kući.

Godio mi je svež vazduh. Vetrić koji je pirkao polako mi je stišavao buku u glavi tako da nisam žurio kući.

Čim sam stigao kući, legao sam da spavam. Glava mi više nije zujala. Svežina letnje večeri bila je delotvorna. Sav taj dim cigareta i smrad znoja pomešan sa kamarom mirisa jeftinih dezodoransa učionio je svoje. Zaspao sam kao mala beba. San se polako razvijao.

»Sanjao sam kako sam ja zapravo prava žaba. Kako plivam po barici. Kako svojim lepljivim jezikom palacam i hvatam muve i pčele i uživam u obroku. I kada je opeklo Sunce zaronio sam duboko u mulj i tu uživao. Pa bih ponovo izronio na površinu. Skočio na suvi otpali list koji je plutato po površini vode i počeo da krekećem: kre, kreee, kreekre, kreee… «

Toliko sam kreketao da sam se probudio vrišteći. Ali, iako više nisam sanjao, iako sam bio budan, imao sam utisak da moj vrisak-odraz zgroženosti, užasa i straha, koji nije prestao odmah po otvaranju očiju, već je trajao još jedno dvadesetinu sekundi, zapravo podseća na glasno kreketanje. Pokušavao sam sebe da smirim tako što sam nastojao da sam sebi kažem neku reč utehe. Ali, čak mi je i sopstveni govor ličio na kreketanje. Ponovo je počelo da mi zuji u glavi. Uštinuo sam se da bih video da li još uvek sanjam. Bol prilikom štipanja naterala me je da skočim iz kreveta, otrčim do kupatila i stanem ispred ogledala. Shvatio sam da sam budan.

Želeo sam da vidim da li sam postao žaba pošto sam već počeo da krekećem, ili da sebe pak razuverim i smirim činjenicom da sam samo malo psihički rastrojen i da mi se sve to ne dešava. Da je sve to plod moje mašte usled premorenosti.

Da bih dilemu rešio pogledao sam u ogledalo i …

Moderni Vavilon

Ivana u svom postu dotače temu Boga, Sanja je pre jedno par meseci,  pisala o Bogu i shvatanju vere i pritom me podsetila na jedan esej koji sam napisao još davne 1999. godine i objavio u knjizi »Uvertira«. Iz tih razloga osetio sam  potrebu da i ja nešto kažem na tu temu iako je esej koju ću publikovati još uvek u fazi obrade.

.

MODERNI VAVILON

.

Počeo sam da čitam bibliju. Stigao sam do prve strane i odustao. Pročitao sam i deset božjih zapovesti. Nasmejao se i glasno zaključio : » sve je uzalud. Sve je to jedan običan mit, klasična utopija napisana rukom odavno mrtvih ljudi. Da li su oni bili sveci koji su spoznali konačnu istinu ili obični ljudi sa predrasudima ostaje na nama da prihvatimo kako nam odgovara.«

Ne kradi. Ne laži. Ne čini preljube. Ljubi bližnjeg svog. I bla, bla, bla …

Ne. Ne ljubi. Ubij bližnjeg svog. Kradi, laži i preljube čini i bićeš bolje kotiran u društvu. Što više grehova počiniš, to si poštovaniji. Što si bolesniji to si potrebniji. Danas su potrebni bolesni i zavisni ljudi inače kome prodati toliko droge, alkohola, lekova, bombi, coca cole ako ne njima ? Kome prodati toliko smrtonosnih stvari ako ne bolesnom čoveku u čijoj je glavi prethodno indoktrinirana ideja da mu je sve to potrebno, korisno i neophodno.

Počeo sam da čitam bibliju. Stigao do prve strane i odmah upitao: zašto smo mi ljudi zapravo i stvoreni ? Jer zato da bi smo ratovali ? Da bi smo uništavali ? Da bi smo se ubijali i tako nekom pravili veliki profit ? I ne shvatam zašto su se ljudi toliko vekova trudili, usavršavali i razvijali kada su postali samo ono što su danas – telesa bez trunke morala, osećanja i ljubavi. Usavršavali su se da bi stigli do samog vrha piramide opstanka i evolucije i sada kada su gotovo do njega i stigli zaslužili su da budu na njenom samom dnu.

I ko nam je prodao ideju o Bogu i time nas samo kontrolisao i nama manipulisao vekovima ?

Trpite robovi do sudnjeg dana i verujte u gospoda svoga. Tada će svi grešnici biti kažnjeni a vi verni paćenici nagrađeni. Zlo će biti iskorenjeno. Pravda će konačno trijumfovati. HA, HA, HA.

»Ne lipši magarče do zelene trave.« To je samo još jedna vrsta manipulativnih sredstva koja su se pokazala vrlo efikasnim.

Međutim, sve bi bilo idealno kada čovek ne bi ni postojao. Onda ne bi bilo onog koji bi uništavao, ubijao i istrebljivao. Priroda bi trijumfovala a ne bi kao sada bila na pragu sopstvene smrti. Da smo na primer životinje, hrana, potomstvo i opstanak bile bi nam jedine preokupacije. Jači jede slabije. I to je to. Da smo biljke, potrebe bi nam bile još suženije. Našom egzistenijom ne bismo ugrožavali ostali živi svet. A ovako, kao ljudi, previše uzimamo od prirode, a ne dajemo gotovo ništa.

I soba nam je prepuna nameštaja od prvoklanog drveta. Za obroke koristimo uglavnom sve oblike mesa. Na podu nam je krzno od lava. Na zidu kljove od slona. Nosimo gaće od nerca i bunde od vizona. Svakog dana uzimamo sve više segmenata iz prirode, uništimo ih, izmenimo im obilk i onda ih koristimo da bi smo podmirili našu  bolesnu ljudsku svest. A za uzvrat šta dajemo prirodi ? Pa, kako šta ? Pa dajemo đubre, izmet, otrove, prljavštinu … Zagađujemo i trujemo što više možemo i tako se odužujemo prirodi. Ali, zašto se ja zgražavam od tih stvari kada danas ima ekstremno gorih. Da li sam zaboravio da je sada novo doba, da je doba nevinosti odavno prošlo, ako je ikada i postojalo. Ljudi su oduvek bili zli, oholi i pohlepni. Međutim, sada su sve to u mnogo većim razmerama, jer kako su se usavršavali i napredovali, proporcionalno tome rasla je mržnja i zlo koju su gajili u svom biću. Ljudi su se otuđili, okrenuli leđa jedni drugima i gledali samo kako mogu da naude, napakoste i nanesu zlo.

Zato se ja pitam, zašto Bog, ako postoji, još uvek čeka ? Zašto već jednom ne kaže dosta i »svojim mačem ne iseče glave onima koji su ih drugima sekli ?« Zašto se već jednom, makar, ne pokaže i bar tako, ako već neće da sudi, malo uplaši te ponosne ljude koji više od ničega ne prezaju ? Možda se Bog već prikazao i možda smo ga i videli. Možda nismo bili svesni da smo videli Boga ? Možda sve pogrešno tumačimo. Možda smo sve pogrešno shvatili. Da bi smo pronašli odgovore ili pak samo sitne nagoveštaje na ova pitanja, moramo se osvrnuti na religiju i samu veru čoveka.

Ljudi su oduvek religiju i ljudsku veru u Boga koristili za svoje interese i manipulaciju. Zbog svega što nam se danas dešava (ratovi, razaranja, kriza na svim nivoima, nemoral …) ne možemo kriviti Boga idejom da nas je odbacio, niti veru zato što je pogrešna. Možemo kriviti samo sebe, svoju bolesnu prirodu. Za sve što nam se dešavalo i što će se u budućnosti dešavati možemo kriviti samo čovekovu težnju za totalnim gospodarstvom. Ustvari, vera nije štetna i zla. Zli su ljudi i pogrešno je tumače. Čak, slobodno mogu reći: da se ljudi zapravo ponašaju onako kako to jedna vera propoveda nikada ne bi bošlo do onoga do čega je i došlo. Zato se ja ne slažem sa tvrdnjom da su vera i Bog jedni od glavnih razloga zbog kojih su ljudi vodili i još uvek vode ratove. Istina je da su se mnogi ratovi, kako nekad tako i sad, vodili kao verski, međutim, mi zbog toga ne možemo kriviti Boga i religiju. Da se ne ratuje zbog vere, ljudi bi našli neki drugi razlog. Takva je ljudska narav. Vera je samo izgovor.

Ali ako malo bolje sagledamo ovo moderno društvo i religiju kao njegov sastavni deo, doći ćemo do zaključka da se i religija modernizovala i evoluirala. I ona se razvijala zajedno sa razvojem čoveka tako da je konačno postala ono što je danas. Evoluirala je na viši nivo. Promenila je suštinu i ime. Postala je POLITIKA. Zli pandan religije. Viši nivo religije. New Age religija. Politika. Međutim, u ovoj novoj religiji, Bog nije imaginarno biće u čije postojanje nismo sigurni. U ovoj religiji Bog je stvaran, od krvi i mesa. Sam čovek koji sebe proglašava i smatra za Boga. U njoj nema biblije, psalma, svetih knjiga i zapovesti da nas usmeravaju. Njihove funkcije sada mnogo bolje izvršava televizija, internet i svi drugi mediji (za poslušne) i pendreci, šmrkovi, suzavci (za neposlušne). I kao što su nekad vikari masi ljudi prodavali vizije sreće, pobede i večne slave da bi ih što lakše poveli u osvjajanje, to danas, na istom pincipu, rade politički lideri. Ništa se nije promenilo. Sve je ostalo isto. Jedino je čovek (taj politički lider) sebe proglasio za Boga, što je najverovatnije i dovelo da se jedna Vavilonska kula iz prošlosti otelotvori u svaki današnji neboder, odnosno svi zemaljski gradovi u moderne Sodome i Gomore jer kakav je Bog, takve su i tvorevine – pune grešnika, kriminalaca i ubica. Zbog toga, ljudske težnje za totalnom vlašću, moći i potpunom kontrolom, došli smo do ivice sopstvene egzistencije. Došli smo do ivice duhovnog opstanka. Još samo korak i više nemamo prava da sebe nazivamo svesnim duhovnim bićima. Još samo korak i više to nismo.

Zato, stanimo dok još možemo. Pogledajmo kako su završili žitelji nekada proklete kule i prokletog grada. Probudimo se dok još imamo vremena.  Biće isuviše velika tragedija ako se današnjem moderno-globalnom Vavilonu desi isto što i njegovom prethodniku. Sada neće biti onih koji će iz toga izvući neku pouku. Jer ako se to ponovo desi i novi Vavilon bude uništen, biće uništena cela ljudska civilizacija jer je svaki pojedinac odavno postao njegov sastavni deo.

Sa druge strane, ako prihvatimo činjenicu da će svet biti uništen, da će grešnici biti kažnjeni a Bogu odani nagrađani nameću mi se pitanja koja me bune:

Ko će zapravo biti spašen i ko je zaslužio spasenje ? Da li još uvek ima takvih ljudi ? I ako ih ima, gde se kriju ? Ustvari, niko neće biti spašen jer je svaki pojedinac manje ili više postao deo novog Vavilona. Zapravo cela zemaljska kugla sa svim ljudima na njoj je prokleti Vavilon. Svi su grešni. Nema nevinih. Ima samo onih koji mogu to da misle, da se zavaravaju i da još dublje ulaze u greh. Zato Bog nema više šta da traži ovde. Neka za sebe  pronađe neku drugu planetu. Ovde nema kog da spašava. Toliko smo zatrovani da je globalno uništenje zapravo JEDINI SPAS !!!

Oda

Hvala ti što si mi otvorila oči, što si upalila svetlo i na taj način odstranila mrak u kome sam se nalazio, što si mi pokazala put i usmerila u pravom smeru i tako me lišila lutanja i tumaranja po tami i neizvesnosti. Hvali ti, što si mi pomogla da shvatim svrhu življenja, što si mi otkrila mnoge tajne meni neznane i pokazala mi jedan novi svet za mene stran, koji koliko god se trudio da shvatim i doznam, nikad neću moći jer sam pred sobom imao jedno neiscrpno more.

Hvala ti, i znaj da si mi ti bila prva, da ću uvek pamtiti trenutak tebe u rukama svojim kada si mi se otvorila i gotovo me prosvetila. Znaj da iako su posle tebe mnoge druge prošle kroz moje ruke, da ćeš ti biti ta koja mi je probudila volju, stvorila želju i zagolicala znatiželju. Da si ti ta koja me je naterala da tragam i da težim savršenom, da je svaka nakon tebe bila još jedno iskustvo, ali da si u svakoj bila ti.

Hvala ti, hvala ti.

Mazio sam je i pričao joj –  njoj, svojoj prvoj pročitanoj knjizi.

Srećan rođendan ljubavi moja !!! Uživaj u svojoj omiljenoj pesmi !!!

.

.

Svašta ?!.

Objavljeno 2001. godine u knjizi »Uvertira«.

Izašao sam iz parfimerije sa osmehom na licu. U ruci sam držao sićušnu kutijicu umotanu u ukrasni papir, sa mašnicom na sredini. Bio je to poklon za moju devojku. Rešio sam da joj pokažem koliko je volim. Kupio sam joj parfem i platio ga čak 60 evra. Ali ako, ona je zaslužila i mnogo skuplji. Iako  je to bilo preskupo, jer zapravo nisam imao para, nije mi bilo žao. S obzirom da  je moja plata bila oko 150 evra mesečno, trebalo je  štedeti nekoliko meseci i odreći se mnogo čega da bih uštedeo tih 60 evra, ali nisam se zbog toga kajao. Naprotiv . Hteo sam da joj pokažem koliko mi je do nje stalo. Poklončić je ujedno trebalo da predstavlja i neku vrstu izvinjenja za moje nedolično ponašanje u poslednje vreme. Shvatio sam da sam je u zadnje vreme poprilično zapostavio, da sam vikao na nju sve više, da sam samo pijančio i dangubio sa društvom, da sa njom nisam porazgovaro niti je mazio dosta dugo… Zato sam joj i kupio parfem, da joj samo naznačim da mi još uvek znači i da joj se zahvalim što je uvek imala strpljenje za mene, što me je razumela i što me je volela. Tako sam bio srećan zbog toga da sam  trčao želeći da što pre stignem do nje. Zamišljao sam kako joj dajem poklon govoreći : »Volim te, srno moja, živote moj. Bez tebe moj život ne bi imao smisla. Ne znam šta bih radio kada bih te izgubio. Mislim da bih se ubio.« I onda bih počeo da je grlim i ljubim i taj srećni trenutak okončali bi vođenjem ljubavi  na ulaznim vratima. Ne znam kako sam u takvom zanosu ljubavi primetio baku koju sam upravo pretekao a koja se, tegleći dve ogromne torbetine, prepune ko zna čime, vukla trotoarom. Zastao sam i samo je posmatrao. Činilo mi se da će joj srce prepući od prevelikog napora koji je ulagala da pomeri makar još centimetar te ogromne torbe. Imao sam utisak da su torbe i bile teže od tog malog krhkog bića naborane kože koje se borilo sa tim brdom stvari upakovanim u nekvalitetan poliester. Polako sam joj prišao i ponudio se da joj pomognem uzevši torbe iz njenih ruku. Da ona ne bi bila baš toliko nezaposlena, dao sam joj poklon da ga pridrži neko vreme dok se ja budem kilavio sa njenim torbetinama. Želeo sam da pomognem toj slatkoj bakici jer je bila  tako bespomoćna a ujedno podsećala me je i na moju dragu baku. I nema veze što je stanovala na sasvim suprotnom kraju grada, što su torbe bile teške kao tuč. Meni je bila čast da pomognem tako umiljatoj bakici a ujedno imao sam kome i da ispričam kako volim svoju devojku, kako sam joj kupio poklon i na brzinu prepričam  istoriju našeg zabavljanja.  Bakica se samo smeškala da li zato što joj je priča bila zanimljiva ili zato što nije morala da nosi te preteške torbe. U svakom slučaju, bio sam presećan što sam bio od koristi.

Nakon što sam otpratio bakicu do kuće, otrčao sam do devojke i nju prijatno iznenadio i obradovao. A nakon nekoliko sati provedenih u ćaskanju sa njenim roditeljima o našoj budućnosti, srećan sam pošao kući. Na putu do kuće, rešio sam da prođem kroz centar grada i malo se prošetam jer dan je bio divan. U stvari sve je bilo predivno, tako da mi je šetnja mogla samo goditi. U euforiji sam skakutao sa jedne noge na drugu, sviruckao neku melodiju, poznatu samo meni, i uživao. Ali moju happy atmosferu pokvario je prizor koji sam video. Mali musavi dečkić u iscepanim kratkim pantalonicama, isflekanoj majci iz koje su virile ručice tanke kao prutići sa oguljenim laktovima, nabio je svoje prljavo lice u izlog poslastičare i bukvalno lizao staklo zamišljajući da jede poslastice sa druge strane izloga. Ja se sažalih na mališana jer me podseti na mene. I meni su dok sam bio mali stalno bili očoktani laktovi i kolena. Upitao sam se da li njegovi roditelji nisu imali para da mu ih daju ili ih za dete uopšte nije ni bilo briga, ili možda on nije ni imao roditelje. Ta misao bi presudna. Uhvatih mališana za ruku, i uvedoh ga u poslastičaru iako se  protivio, otimao, šutirao me i psovao. Kupio sam mu tri najveća kolača koja je on izabrao i najveću moguću kriglu limunade. Mališan jedva dočekavši da konobar spusti na sto tanjir pun kolača otpoče, grabećim svojim rukama, kao lopatama, da uništava kolače tako da nije ni primetio kada sam ja izašao.

Usput, dok sam polako koračao prema kući, razmišljao sam o mališanu i njegovim roditeljima i setih se svojih roditelja. Tad shvatih kako su oni bili marljivi i dobri roditelji, kako oni to nikada ne bi dozvolili, kako sam ja bio, i još uvek sam, njihov univerzum i Sunce, kako su se zalagali i trudili se samo da mi udovolje i ispune svaku želju. A ja, ja sam bio tako nezahvalan. Uopšte in nisam poštovao. Samo  sam se svađao sa njima i svemu nalazio mane. Kako sam mogao da budem takav ? Bilo me je sramota. Želeo sam da što pre dođem kući i da ocu stegnem ruku, potapšem ga po ramenu i kažem mu da je laf, a majci da skuvam kafu, ispričam koji vic i obradujem je vešću da ću uskoro da se ženim …. i probudio sam se vrišteći !!!

10 dinara

Prezentirana priča publikovana je u knjizi »Uvertira« koju sam objavio 2001. godine. Razlog za postovanje ove priče je taj što ista govori o dešavanjima za vreme Božićnih praznika. Priča možda nije napisana u duhu i raspoloženju uobičajenom za Božić, ali ljudi su različiti, vladaju različita raspoloženja…

Danas je važan samo puki formalizam i sve deluje isuviše patetično a to je nešto što mi smeta i zbog toga o tome pišem. Bitna je forma, ko još mari za suštinu.

.

.

10 dinara

.

Na badnje veče, mi, narod pravoslavne vere postimo, jedemo ribu, posan pasulj, tikvenik, suve šljive… Čistimo svoj organizam od holesterola, da bi smo ga, odmah sutradan, iscprpljeni od nekoliko sati bez masti, ponovo napunili čvarcima, slaninom, pršutom. Takav smo mi narod. Nama je dovoljno nekoliko dana posta u godini da bi smo svoj organizam očistili od otrova koji unosimo svaki dan, odnosno, nekoliko odlazaka u crkvu i to obično kada je to neki neizbežan razlog ( Božić, Uskrs, venčanje, krštenje, sahrana ) da bi smo sebe nazivali vernicima, pravoslavcima. I nema veze što smo u srcu još uvek ateisti, dojučerašanji bogomrsci, bitno je to da smo shvatili istinu i da smo sada bogomili.  Nevažno je to što ne znamo ni da nabrojimo deset božjih zapovesti, a da ne govorimo o nečem širem i dubljem. Neću da tvrdim da kod nas nema pravih vernika. Ima ih, ali u  malom broju. Oni ostali, koji misle da su to, jedino to i mogu – da misle i da se zavaravaju.

Po običaju, za badnje veče se  ne odlazi nigde iz kuće, provodi se  dan sa porodicom koji se okončava zajedničkom večerom. Sobe i kuća su, za tu priliku, ukrašene badnjakom koji je donesen iz crkve, u kojoj ambijent nije svakidašnji. Stotine ljudi se oko velike buktinje  u dvorištu crkve otima za grančice badnjaka koje deli pop. Red pred kazanom, iz koga se toči kuvana rakija, svakim časom je sve veći. Nervozni i promrzli ljudi guraju se da što pre napune svoje čaše vrelom brljom, jer mogu piti koliko hoće i to za džabe. Sa zvučnika odjekuju zvuci starih ortodoksnih srpskih pesama. Svi se smeju, piju i smrzavaju. Pravi praznik za crkvu.

A kako je samo bilo pre dve, tri decenije ?  U  veliko dvorište crkve, dolazili su i to uglavnom noću, zaljubljeni parovi da na miru vode ljubav, klinci da bezbrižno ispuše po koju cigaretu, popiju malo alkohola i izduvaju po koji džoint ili neka zalutala baba koja bi šćućurena u nekom žbunu, iza velike bogomolje vršila nuždu, koja  ju je pritisla i primorala  da se što pre isprazni. Došao bi  i tada  po neki pravi vernik, poštovalac vere i tradicije, ali skriveno i u tajnosti, jer tada je Bog bio proglašen mrtvim (nepostojećim), i svako ko bi mu se klanjao i  celivao ga bio bi žigosan i tretiran kao kao neprijatelj i podrivač sistema a samim tim već osuđen i brutalno kažnjen (robija, smrt…). Takav sistem sa ateističkom politikom vladanja, uterao je ljudima strah u kosti i primorao ih, da se vremenom odreknu i zaborave na Boga. Pa nije ni bilo  čudo što je crkva tada bila prava pustinja dok se  danas  tuce vernika guraju oko badnjaka i tako žele da dokažu da poštuju veru i tradiciju ili pokušavaju da okaju grehe učinjene u periodu bezbožništva. Hrpe vernika koje su do juče srale iza crkve i pljuvale po Bogu.

Danas svako domaćinstvo javno slavi Božić  i Badnje veče. Stare bake  peku slavski kolač i u njega stavljaju novčić. Članovi domaćinstva  zajedno lome pogaču i nakon toga traže paru. Veruje se da onaj koji  pronađe novčić neće imati problema sa novcem. Međutim, u ovom običaju kao i običajima vezanim za druge verske praznike, mogu se uočiti smešne situacije..Kao prvo, ritual koji se održava pre obroka, u svakom domaćinstvu je drugačiji, jer je za sprovođenje običaja uglavnom zadužena  neka baba, gotovo uvek nepismena, koja  izmišlja običaje onako kako joj se prohte i najviše  odgovara. Pa čas okreći kolač u levo, pa čas u desno, kadi, krsti, polivaj vinom, uhvati za uši, prdi … Svaka je izmišljala po nešto novo. Najsmešnija a ujedno i najpatetičnija situacija u svemu tome  je rasprava, a ponekad i svađa, između dveju ili triju baba koje bi se zatekle na istom skupu, zbog nemogućnosti dogovora čija će se verzija običaja prihvatiti, jer je svaka od njih držala da je njen običaj ispravniji.

I mi smo slavili Badnje veče. Svi smo ustali, prekrstili se, zajedno okretali pogaču, polili crnom vinom i počeli da je lomimo. Vukli smo, otimali jedni od drugih, da bi dograbili što veći deo kolača i u njemu, možda, skriveni novčić. Svako je čeprkao po svom parčetu hleba tražeći ga. Ja sam imao najviše sreće i pronašao ga. Očistio sam ga od brašna i ulepljenog testa i podigao iznad glave da bi svi mogli da ga vide. Bio je to novčić od  10 dinara.

Baka mi je rekla da ga stavim u novčanik, da bi mi on uvek bio pun para, da stalno pristiže novac, jer je gvozdenac od Boga blagosloven.

Danas, nakon nekoliko godina od te Badnje večeri, ja još uvek čuvam tih 10 dinara u novčaniku. Shvatio sam da je moja baka bila u pravu, mada je malo pogrešila u izražavanju. Nije trebalo da kaže »da će novčanik uvek da mi bude pun«, jer do sada to nikad nije ni bio. Trebalo je da kaže da »nikada neći biti prazan« što je ustvari i istina, jer se u njemu uvek nalazilo tih 10 dinara.