Sa druge strane ekrana

Možda bi najpre trebalo dati objašnjenje zašto sam zaključao blog i zašto me nije bilo par meseci, ali koga je za to još briga ? Neću da se zavaravam činjenicom da sam tamo nekom, tamo negde nedostajao, ali ako jesam onda mi je drago zbog toga. Možda sam nekog i razočarao svojim postupkom ali šta sad da radim? Mnogo je ali u ovim rečenicama. Izgleda da sam ispao iz forme.

Možda sam želeo sebi da dokažem da nisam postao zavisan od interneta, da dokažem da ta viruelna stvarnost nije preuzela primat nam stvarnim životom i da mi prioritet nije posato taj digitalni svet u kome sam imao mogućnost da predstavljam sebe onakvim kakvim bi hteo da me vide i dožive a ne onakvim kakav stvarno jesam. Teško je odoleti toj vrsti sociološkog zbližavanja. Lepo je biti društveno prihvaćen, u centru pažnje, okružen hrpom prijatelja… Primamljiva je to ponuda. Biti neko drugi. Predstavljati sebe u najboljem svetlu  što će imati za cilj, manje ili više, ljudi koji će vas pratiti i poštovati. Ali to je samo zavaravanje i sebe i drugih. Život u laži. Virtuelno pa još laž. Apsurdno da nema gde. Zato su te socijalne mreže i doživele toliki uspeh i masovnu primenu. Ali to je tema o kojoj se mnogo razglabalo. Nema potrebe da se i ja sad tu pravim pametan i da popujem. Svima je preko glave tog popovanja i držanja predavanja kako treba da se živi, kako da se ponaša i za koga da glasa. Mnogo je mudrosera. Svi znaju sve i svi vas savetuju kako šta treba. Zato ja to neću da činim.

Ako volite da blogojute, blogujte. Ako volite da surfujute, čatujete, surfujte, čatujte po ceo bogovetni dan. Ako volite da se jebete, jebite see… Radite ono što vas čini srećnim jer ako mislite da je nekog za to briga i da mu je stalo, onda ste, moram vam reći, u velikoj zabludi. Nikog nije briga i nikom nije stalo. Sem vaših najbližih. Niko drugi vas neće razumeti, saslušati i voleti. A najbliži su tu. Na dohvatu ruke ili sa druge strane ekrana ?

 

 

preuzeto sa: http://www.ipad-wallpapers.us

 

Stoti

Došlo je vreme za prvu retrospektivu i sumiranje utisaka. Razlog za to, 100-ti post . Međutim, neću sad da davim i da gnjavim. Stoti post, jaka stvar. Hoću samo da napomenem da se za ovih 232 dana koliko postoji blog eXXXperiment, svašta izdešavalo.

Upoznao sam mnoge divne, kreativne, duhovite, romantične, lucidne, realne, pozitivne, optimistične, iskrene,  šaljive, rečite,  pismene, sarkastične, besne, ljutite, cinične, popizdele…  likove odnosno blogere(ke)…

Mnogi od njih dali su mi podršku, podstrek i  inspiraciju za dalje pisanje.  Pisanje je za mene dobilo neku drugu dimenziju. Za skoro dve godine koliko blogujem (kao Remineder i kao Exxx) uznapredovao sam u svom pisanju mnogo više nego što sam to postigao za silne godine unazad. Ta interakcija, podrška i iskazivanje mišljenja drugih blogera kroz komentare omogućila mi je da poboljšam svoje pisanje, ukazala na greške koje pravim, dala je kritiku mom pisanom delu i samim tim usmerila u kom pravcu dalje treba da idem.

Međutim, bilo je i negativnih komentara, provokacija, lažnog predstavljanja, krađe tekstova, vređanja i pljuvanja od strane pojedinih blogera i anonimnih komentatora kojima se eXperiment očigledno nije dopao, ali kad se sve sabere i oduzme, očekivana reakcija u granicama normalnog…

Da više ne bih davio, hvala Vam, što me čitate, podržavate i komentarišete. Hvala Vam što mom pisanju dajte svrhu i smisao. Hvala Vam što me činite važnim.

Za kraj mogu samo da kažem:  »eXXXperiment je u svojoj početnoj fazi… svašta ćete još moći da vidite i pročitate ovde… u to budite sigurni. Do tad, budite mi pozitivni, nasmejani i veseli. Život je samo jedan. Dišimo punim plućima. I da, čitamo se !!!«

Apel blogerima

Jednom prilikom jedan priznati Srpski bloger mi reče: „Gledaj da svaki dan, ako možeš, objaviš po jedan post…Mora da postoji neki kontinuitet… Ako nemaš ideju šta da kažeš, postuj sliku, neki link, video klip…samo postuj… Bitno je da svaki dan bude makar po jedan post…“ Sada, kada je od tog razgovora prošlo prilično vreme i kada sam konačno ušao u svet bloga, mogu da kažem da se ne slažem sa savetom koji sam tamo nekad primio. Ako nemaš ideju šta da kažeš i preneseš onda nemoj ni da bloguješ. Čak i prilikom otvaranja naloga na WordPress-u sledi upozorenje da se bespotrebno ne zauzima User name ako ne postoji namera za ozbiljnim blogovanjem! Nije svrha što više postova. Svrha je što više kvalitenijih postova. Mogu ja svaki dan da objavljujem po nekoliko postova. Otvorim blog pod nazivom »Banalnosti« i onda po dva, tri posta dnevno… Ujutro pišem o tome kako sam ustao u deset, otišao da kenjam i tako to… U podne napišem kako se spremam da ručam, a uveče kako se oštrim da izbambusam ženče čim deca zaspu… I tako svaki božji dan. Postovi samo rastu a i komentari takođe jer je mnogo onih koji isto tako pišu. Hoće ljudi da svoj monoton život načine zanimljivim i uzbudljivim, svoju intimu iznose na izvolte celoj blogosferi… Sa druge strane ima i onih blogera koji postuju po neki članak u par meseci, nekoliko postova za godinu dana. Oni se ustvari teše geslom „kvalitet umesto kvantiteta“ jer ne žele da priznaju sebi da i nemaju šta da kažu i poruče i da zato i ne pišu…

Pored ove dve vrste blogera, postoje i oni takozvani PR i IT blogovi sa raznoraznim nebuloznim savetima i prepisanim informacijama, čiji autori samo mudruju i pametuju. „Kako da povećate popularnost svog bloga, kako da ostavljate komentare, kako da napišete dobar post, kako da se samoreklamirate, kako da zaradite blogojući (u Srbiji ???)…“ Slažem se da su saveti preko potrebni naročito ako se neko prvi put sreće sa nekom materijom, ali da me neko uči kako se piše, koliko tekstualno dug post treba da bude (blog nije twitter),  kako treba da komentarišem i kako da na komentare odgovaram, onda je to, brate, proseravanje. Par puta sam se obratio tim stručnim blogerima za savet u vezi blogovanja usled nedoumica koje su me mučile… Odgovor nikad nisam dobio, ali me zato oni savetuju kako da budem popularan i kako da privučem sledbenike.

Pre samog početka blogovanja, danima sam razmišljao kako da nazovem svoj blog. Koja je svrha, poenta, ideja vodilja celog bloga i mog pisanja uopšte? Celu priču sam shvatio isuviše ozbiljno. Blogovanju sam prišao kao i svemu što radim u životu, sa punom pažnjom, posvećenošću, voljom i velikim očekivanjima… I onda kada sam video kakvih sve blogova ima, šta se piše, šta se komentariše, blago je reći da sam se razočarao… Šta li sam ja pa mislio da je blogosfera? Trice i kučine. Preslikana slika Srbije…

Pojava koja me je najviše iznenadila i koja me i dalje iznenađuje je sledća: dobri blogovi, sa kvalitetnim tekstovima, zanimljivim sadržajem, koji vode blogeri sa izgrađenim stilom pisanja i nadprosečnim vokabularom izražavanja, koji imaju svoj cilj, misiju, plan i ideju, koji su celoj toj priči prišli profesionalno i stručno, su slabo posećeni i sa malim brojem komentara, dok su oni blogovi tipa „tračarije i svakodnevne trivijalnosti“ prilično posećeni i komentarisani… Da li to samo potvrđuje činjenicu da u i ovoj virtuelnoj Srbiji pamet, originalnost, nesvakidašnjost i univerzalnost, nema šta da traži…

Neću nikog da prozivam i imenjujem jer mi to nije ni bila namera, ali apelovao bih na sve blogere, velike i male, samoproglašene i priznate, da nikad ne zaborave sledeće: titula, zvanje, profesija »BLOGER«, tek treba da se dokaže. Još uvek se blogovanje smatra gubljenjem vremena, glupošću, zamlaćivanjem… Jedino mi, koji se bavimo time, možemo da dokažemo suprotno… A kako? Pa svojim postovima. Ako se ovako nastavi, uništićemo blogosferu… ako blogosfera uopšte i postoji… Zato pre svakog narednog posta koji želite da objavite dobro razmislite da li ćete time uzdići ili srozati zvanje BLOGERA, pa ako nemate šta da kažete ili ste to već rekli po ko zna koji put, nemojte ni da objavljujete post. Poštedite i sebe i nas. Hvala na pažnji !!!

Internet zavisnost

Neću sad da filozofiram i pravim se pametan i davim bilo koga od Vas nekim gnjav definicijama i rezultatima tamo nekih istraživanja, ali opšte je poznato da je internet zavisnost nova vrsta bolesti i ovisnosti urbanog  homo sapiensa. Neću pisati o toj vrsti ovisnosti jer su već mnogi o tome pisali, objavljene su čitave studije i snimljene mnoge emisije na tu temu tako da ja nemam šta novo da kažem.

Šta je onda svrha ovog posta? S obzirom da ja naziv ovog bloga exxxperiment, red je da u skladu sa nazivom samog bloga, pokrenem jedan mali experiment. Naime, moj predlog je da pokušate da na neki određeni vremenski period batalite kompjuter i internet. Isključite kompjuter iz struje i zaboravite na njega na primer 10 dana, da ne kažem 30. Neće propasti svet za to vreme. Batalite blog, twitter, facebook, chat, on-line igrice, kojekakve forume,  surfovanje… Batalite internet. Setite se kako ste živeli pre jedno desetinu godina kada niste ni znali šta su to društvene mreže.

Ne želim da me pogrešno razumete i shvatite kao da Vas teram da radite nešto što ne želite. Ko sam ja da Vam bilo šta kažem i teram da bilo šta radite? To mi i nije namera. Međutim, ako se samo zapitate i zamislite nakon ovog teksta, moj cilj je ostvaren,  a ako se ipak odlučite da se diskonektujete iz tog sajber sveta na samo 10 dana, eksperiment će biti više nego uspešan. Između ostalog na taj način ćete proveriti da li ste inernet ovisnik i da li imate jaku volju i karakter. Testiraćete sami sebe. Najbitnija je samokontrola i samoispitivanje. Najbitnija je istina i samospoznaja. Ko ne poznaje sebe, ne poznaje ni druge. Zato, diskonektujte se čim pročitate ovaj post, ako možete…

Ja sigurno hoću !!! Čitamo se za deset dana… ako izdržim i toliko Pozdrav.

preuzeto sa: www.freedigitalphotos.net