DemoNkratija

Inicijalna kapisla za ponovno objavljivanje ovog teksta beše blog post uvažene Mahlat »I taman kad sam počela da verujem… « jer  isti razmatra problematiku demokratije. Ja sam još daleke 2001. godine, kada smo tek počeli da kontamo šta nam se to dešava, napisao esej »DemoNkratija«, i isti objavio 2004. godine u istoimenoj knjizi. Naglašavam da sam tada bio 10 godina mlađi, mnoge stvari nisam kontao niti znao a demokratija je tek zakoračila u naše živote, tako da bih sada ovaj esej napisao mnogo drugačije. Međutim, hajde da vidimo kako sam tada razmišljao, da li sam bio u pravu, da li se nešto ustvari promenilo i ako jeste u kom smeru je otišlo.

.

DemoNkratija

.

U novije vreme, u vreme naše nove istorije, uvideo sam nešto, nešto što sam i pretpostavljao da će se desiti. To nije ništa strano nekom  normalnom čoveku, ali ima mnogo onih koji još uvek nisu ništa shvatili, niti će ikada shvatiti. Šta da se radi, takvi smo ti mi, prostaci, marva nekulturna, bez nacionalne svesti i nacionalnog integriteta. Ponosni na ko zna šta, kao jarčevi, hoćemo glavom kroz zid pa nema veze što će kao tikva pući. Bitno je da mi nikom nećemo dozvoliti da nama upravlja. Gle apsurda! Nisam znao da smo toliko nezavisni i samostalni. Najviše me nerviraju oni ljudi koji izigravaju neke mozgove a u stvari ispadaju samo glupi i smešni. Misle da ako koriste neke strane termine u svom izražavanju smatraće ih pametnijim. Sada i babu na pijaci, koja prodaje kiseo kupus i jaja, možeš čuti kako pominje tranziciju i demokratiju. A da li baba zna šta je tranzicija? I kada bi je pitali :     „Baba šta je to demokratija?” Ona bi odgovorila : „Ne znam ti ja sinko te stranjske reči, ali po meni ti je to da jaja koja sam do jučeraske prodavala po dva dinara sada gi prodajem po pet, ali opet si imam manje pare nego kad sam ih prodavala po dva. Ništa si ja bre ne razumem tu demokratiju”.

I sada ta baba treba da se pita o nečijoj sudbini i treba da glasa. Njoj je jedino stalo do njenih jaja i ništa joj drugo nije bitno. Samo da baba uvali dedina jaja i da glasa, zna se za koga. Zato se takvi ljudi i stimulišu sa dva kila šećera i deset posto povećanja penzije kad se za to ukaže prilika. Nego kada bi i nekog obrazovanog čoveka upitali šta je to demokratija, pitanje je da li bi ste dobili precizan odgovor. Zato ću ja da malo razjasnim taj pojam (ja kao znam šta znači?). Demokratija je kovanica od dve grčke reči:  dèmos što znači narod i kratéõ što znači vladavina. U slobodnom prevodu to znači vladavina naroda, ali da li vlada narod? Kako da vlada, kad se ni za šta ne pita,  a i za to što se pita, on se ne odlučuje. Pa kako to može da bude vladavina naroda. I u „odavno sahranjenom”  komunizmu je vladao narod. Da, vladao je neko u ime naroda. I sada se vlada u ime naroda. I bolje je tako, jer dati vlast narodu, bilo bi isuviše pogubno. Jer narod je i onaj čobanin, ona  sponzoruša, bivši režimac, baba sa jajima, hrpe penzusa, razni lezilebovići, ljudi vezisti, turbo folk populacija, đankići u krizi, doživotni studenti i još mnogi drugi. I oni treba da vladaju? Da, treba da vladaju. Jer to je demokratija. Kako u Americi mogu preCCCedniku da puše razne fufice, tako kod nas mogu vladati i babe sa jajima. Jer ako narod tako hoće, tako će biti. Ama, ja vas pitam, koji narod? Narod u kome ima 50 posto nepismenih. Narod sa najviše intelektualaca, koji su kupili diplome u novoosnovanim privatnim školama, gde se ispit polaže u zavisnosti koliko platiš.  Narod sa najviše nepismenih i neobrazovanih intelektualaca, akademika. Akademici koji ne znaju šta znači reč tranzicija.

I stvarno šta je to tranzicija ? Ne znam, to nije srpska reč. Da li neko zna neki strani jezik da mi prevede ovu reč ?   Svi pričaju tranzicija, tranzicija, šta moj tranzicija. Pustite nas na miru. Dosta nam je i nesvrstanih i izolovanih sada još da tranzitiramo. Dokle bre više da nas jebu a da ne znamo čiji nam je u guzici. Dokle te igre i igrarije nad našim životima? Šta smo mi nekom skrivili pa da nam se sve to dešava ? Glupi smo ! Kurčimo se ! Zato nam se to i dešava ! Mnogo smo stupidni. Našim glupostima nema kraja. Koliko smo se samo puta ponašali kao idioti da je teško utvrditi vrhunac tog idiotizma, ali ja ipak mislim da se  kulminacija našeg budalizama ispoljila za vreme Nato bombardovanja. To moram pomenuti, iako izbegavam tu temu, jer  se tad ispoljila naša prava narav. Bombe padaju a mi na mostovima pevamo u znak protesta. Šta bi bilo da su kovnuli par osiromašenih ? Da li bi se tada čula naša pesma ?  Sigurno bi bile pesme naricaljke. Pišamo uz vetar, iako znamo da ćemo se upišati.  I onda kada su se konačno smilovali, odnosno ostvarili svoje ciljeve, mi smo počeli sa parolama. Kao i 1941. Mi smo njima pokazali. Tako prolaze oni koji se kače sa nama. Svuda se moglo čuti :  „Nato u blato, nato u blato …” , a mi smo bili ti koji su bili, i još uvek taljigaju u tom blatu . Još uvek se nismo izmigoljili iz tog mulja. Još uvek smo u fazi gmizavaca. Evolucija još uvek traje. Dok postanemo ljudi proći će još mnogo miliona godina. Zato nema potrebe govoriti o vladavini naroda jer mi smo gušteri, žabe, punoglavci, gmizavci… Kakav narod, kakvi ljudi? Neandertalaci su za nas pojam. Mi možda izgledamo kao homo sapiensi ali smo ustvari homo anusi. I šta  jednom homo anusu pričati o demokratiji, nacionalnoj svesti i kolektivnoj odgovornosti? On ne zna šta se  zbiva dalje od njegovog dupeta. Nama demokratija stoji kao piletu sise.

Šta mi hoćemo? Da budemo kao Ameri? Ih. Teško ćemo to ostvariti. Jer stvarno treba biti degenerisana nacija pa legalizovati homoseksualizam, tolerisatii  pedofiliju, sodomiju, nekrofiliju, biti protagonist terorizma a navodno se boriti protiv toga, osnivati razne humane organizacije koje valjaju drogu i oružije, uvaljivati svoje nuklearno smeće zemljama u tranziciji, bacati osiromašne bombe svakom ko  protivreči, gurati svuda svoj veliki nos, ne dozvoljavati nikom da  nešto kaže… To bismo mi. Evo počeli smo i prve korake da sprovodimo. Pedera je sve više. Fiksamo se kao ludi. Pijemo coca colu. Pušimo marlboro (made in Kosovo).  Sve više prihvatamo »american way of life«, misleći da će to neko uzeti i obzir i oprostiti nam naše gluposti i kuraže. Ali nema oprosta. Videćemo svoga boga. Jebaće nam kevu. Ili su to već uradili, više puta.

Mladi hoće na zapad, tamo i pale. Matorci, još uvek negde u podrumu, kriju Titovu sliku. Žao im je da je bace. Samo pričaju kako je tada bilo super. I kako da gradimo demokratiju uz toliki egzodus mozgova i talenata? Kako tim fosilima objasniti nešto kada su oni kompjuter videli samo na TV-u. Oni su i rođeni kao demode. I mi smo rođeni kao demode, rođeni van svih zbivanja, obmanjeni i oskaćeni. Zato i treba mlada krv da prostruji ovim našim odavno ruiniranim državnim krvotokom. Krv, koja će uliti u naše srce na izdahu koju litru sveže, mlade krvi, pune kiseonika. Ali ti se još nisu rodili. A kako će da se i rode kada vlada bela kuga. Nema brakova. Nema love, zato nema ni ljubavi. Nema ni dece. A deca su nosioci svega. A mudžosi ih samo štancuju, iako žive deset puta gore od nas. Oni idu na brojnost. Spremaju se za džihad. Zato se tako i množe. Nisu vojno jaki, ali su zato brojniji. Dobra taktika. Polako se sprovodi u delo. Taktika potvrđena na Kosovu. Strategija koja nas je porazila. Deset na jedno, dobro smišljeno.

Nego, mnogo daleko smo otišli. Vratimo se na demokratiju. Šta treba uraditi pa da demokratija urodi plodom? U stvari, bolje da pitam da li ona može uspeti kod nas? Može, ali za jedno pedeset godina. Kada izumre i onaj poslednji koji je zadojen idejom socijalizma i komunizma. Kada umru svi nesvrstani i izolovani, tada se može popričati o napretku. Sada nam ostaje samo da ladimo jezike. Iovako ništa drugo i ne radimo. Prošlo vreme nam je pomutilo razum, uništilo moral i etiku, obezvredilo prave vrednosti, istaklo šljam i ološ, nateralo na kriminal i poroke, tako da je povratak sa  dna duše teži nego povratak sa dna lestvice. A mi smo na dnu lestvice i  vlastite i društvene duše. Tako da nema potrebe govoriti o demokratiji, još bar jedno pola veka. A šta li mi pa mislimo, da je demokratija nešto mnogo dobro? Mi se kao davljenici hvatamo  za svaku slamku koja nam je pružena. A da li će ona izdržati našu težinu i izvući nas iz bujice? Da nam izbor većine neće doneti  prosperitet? Ko kaže da je većina u pravu? Ko kaže da većina zna šta je dobro ? Da većina zna šta je dobro, ne bismo bili sada gde se nalazimo. Ne bismo bili u tranziciji. Bili bi smo Amerika. Zemlja demokratije. Zemlja demo(n)kratije. Da demo(n)kratije. Dobro ste pro-čitali i nije štamparska greška. Demokratija ne postoji. Postoji samo demo(n)kratija. Demonkratija. Vladavina demona. Vladavina đavola, satane.

Ali zašto ta igra reči? Zašto izostaviti jedno slovo? Zašto?

Zato jer  treba da se stvori konfuzija, zbrka, haos, iskrivljena slika stvarnosti,  jer  ne treba da se zna ko je zapravo tu glavni i sa kim se ima posla. Zato jer  u svakom magnovenju treba stvoriti neizvesnost koja će skretati pažnju sa glavnih stvari, neizvesnost koja će biti pokriće za mnoga dela, mnoga đavolja posla, mnoga dela koja su manifestacija demonkratije. Ako se reč napiše ovako kako sam je ja napisao ljudi će prozreti suštinu i plan neće uspeti. Ovako pod paravanom demokratije, demonkratija funkcioniše besprekorno.

Sad i nekad

slika preuzeta sa: www.deviantart.com

Slušam neke političare kako ne dozvoljavaju da se prošli režim (na koji prošli misle,  đavo bi ga znao, valjda na Miloševićev) poređuje sa vladajućim jer to nikako ne može da bude isto. “To bi isto bilo kao kad bi se poredile babe i žabe. Zato se to prošlo vreme i ne može porediti sa sadašnjim. Ljudi treba da budu malo realniji i iskreniji prema sebi.”

Tako kažu oni, i ne samo da kažu, već i ljutito apeluju i strogo zabranjuju da se iznosi tvrdnja da je sad gore nego što je tada bilo jer to nikako nije istina. “To vreme mraka je odavno iza nas.” Kako narod samo zaboravlja uspehe i dostignuća ove Vlade, pitaju se oni… “Zar je narod zaboravio kako se nekad teško živelo?”

Kad malo bolje razmislim, u pravu su ti političari. Nije isto ! Nije gore ! Bolje je sada ! Njima  sigurno !  Tad su bili opozicija.

Tomice, za sve je kriv fudbal

Ako se žene zanemare, makar i zbog fudbala, i stave u drugi plan, na neki određeni vremenski period,  svašta može da se dogodi. Žene uvek treba da budu u prvom planu. Ne treba ih ispuštati iz vida. Mala nepažnja, neopreznost i gotovo. Biće belaja. Pogledajte, šta uradiše ove naše 3 blogerke, naše 3K odnosno KKK Blogerke (Kragujevac, Kraljevo i Kruševac). Mahlat, Čarolija i Šaputalica. Sva sreća što prvenstvo ne traje godinu dana inače ko zna šta bi njih tri sve napravile i izdejstvovale …

Šalu na stranu, ove tri, meni veoma drage, blogerke napisale su kamaru postova, otvorile namenski blog, pokrenule peticiju i apelovale na akciju samo sa jednim ciljem: Ostavka Ministra zdravlja Tomice Milosavljevića.

Da li će to uroditi plodom i da li će uspeti u svom poduhvatu? To više toliko ne zavisi od njih. One su uradile ono što je trebalo i ono što je u njihovoj moći. To sad zavisi od svih nas.

Sa druge strane, ako ceo ovaj pokušaj bude uspešan i dotični Ministar podnese ostavku ili bude smenjen, blog će dobiti jednu drugu dimenziju, postaće moćno političko sredstvo i politika će na velika vrata ući u blogosferu (čega se, iskreno rečeno, užasavam, plašim i gadim).

Iz tog razloga, hajde da uradimo jednu malu retrospektivu:

nekad smo se sa stisnutom pesnicom borili  protiv tiranije i kriminala, za svoja prava i bolje sutra,

danas u blogosferi, iz istih razloga, istupamo sa ispruženom šakom odnosno dlanom,

međutim, ispostavilo se da smo pesnicom dobili samo

I ova naša ispružena šaka lako može da postane isti takav šipak, ali, sa druge strane, može da bude i dobra šljaga, teška šamarčina, od koje će zujati glave onih koji upravljaju našim životima. Zato Vi dobro razmislite i odlučite da li ste za OSTAVKU ili ne.

Postavite sebi pitanje: Da li vam ovo stanje stvari odgovara ? Ako je odgovor NE onda ste vi ZA !!! A ako ste ZA, onda delujte!!!

Jebe* te Srbijo

S.A.R.S. 2009 – Sindrom lidera male stranke

.
Nekad bio boranija, nem’o prebijenu banku
naprasno odlučio da osnujem stranku
preko politike do love, to je priča stara
najbolji način da se ovde uzme para
Učlanio ženu, decu i par ortaka
svastiku, taštu, zeta, frizerku, šuraka
ime, povelju i statut registrov’o potom
napravio i bedževe sa stranačkim motom.
Ne ide mi lose, ne mora da se rinta
ali samo kad si vlast – tu je prava kinta.

Raspisani izbori i trka se sprema
bez pet posto glasova ništa od skupštine nema
a zna se da glasovi ne padaju s neba
zato bez blama ljubim dupe tamo gde treba,
sa svakakvim strankama uš’o u koaliciju
sa željom da u stvarnost pretvorim fikciju
s punim ustima Srbije ja tu priču guram
a tamo gde treba – na manjine se furam
Na ‘žandar palace’ furam, na radnike pomalo
a i do seljaka meni je baš stalo.

Posle pobede ja dobio resor u Vladi
sada ja naređujem ko će šta da radi
i nema više hladnih klima, uredjaj me hladi
pored stare kuće, nova se gradi
imam službeni auto i ličnog šofera
imam jače obezbeđenje i od Tonija Blera
sada tompuse pušim, pijem samo viskozu
svakog dana kokainom pucam se po nosu.
Ministarska fotelja ima značenje jako
zato preko veze rodbinu zapošljavam lako
jakim poslovnim ljudima usluge vršim
i puca mi baš što zakone ja kršim
Jedni me vole, drugi nazivaju skotom
treći finansiraju pozamašnom svotom
ako odem, ispunicu mnogima želju
ali ne mogu, dupe mi je sraslo za fotelju

.

još bolje poslušajte pesmu :

Moderni Vavilon

Ivana u svom postu dotače temu Boga, Sanja je pre jedno par meseci,  pisala o Bogu i shvatanju vere i pritom me podsetila na jedan esej koji sam napisao još davne 1999. godine i objavio u knjizi »Uvertira«. Iz tih razloga osetio sam  potrebu da i ja nešto kažem na tu temu iako je esej koju ću publikovati još uvek u fazi obrade.

.

MODERNI VAVILON

.

Počeo sam da čitam bibliju. Stigao sam do prve strane i odustao. Pročitao sam i deset božjih zapovesti. Nasmejao se i glasno zaključio : » sve je uzalud. Sve je to jedan običan mit, klasična utopija napisana rukom odavno mrtvih ljudi. Da li su oni bili sveci koji su spoznali konačnu istinu ili obični ljudi sa predrasudima ostaje na nama da prihvatimo kako nam odgovara.«

Ne kradi. Ne laži. Ne čini preljube. Ljubi bližnjeg svog. I bla, bla, bla …

Ne. Ne ljubi. Ubij bližnjeg svog. Kradi, laži i preljube čini i bićeš bolje kotiran u društvu. Što više grehova počiniš, to si poštovaniji. Što si bolesniji to si potrebniji. Danas su potrebni bolesni i zavisni ljudi inače kome prodati toliko droge, alkohola, lekova, bombi, coca cole ako ne njima ? Kome prodati toliko smrtonosnih stvari ako ne bolesnom čoveku u čijoj je glavi prethodno indoktrinirana ideja da mu je sve to potrebno, korisno i neophodno.

Počeo sam da čitam bibliju. Stigao do prve strane i odmah upitao: zašto smo mi ljudi zapravo i stvoreni ? Jer zato da bi smo ratovali ? Da bi smo uništavali ? Da bi smo se ubijali i tako nekom pravili veliki profit ? I ne shvatam zašto su se ljudi toliko vekova trudili, usavršavali i razvijali kada su postali samo ono što su danas – telesa bez trunke morala, osećanja i ljubavi. Usavršavali su se da bi stigli do samog vrha piramide opstanka i evolucije i sada kada su gotovo do njega i stigli zaslužili su da budu na njenom samom dnu.

I ko nam je prodao ideju o Bogu i time nas samo kontrolisao i nama manipulisao vekovima ?

Trpite robovi do sudnjeg dana i verujte u gospoda svoga. Tada će svi grešnici biti kažnjeni a vi verni paćenici nagrađeni. Zlo će biti iskorenjeno. Pravda će konačno trijumfovati. HA, HA, HA.

»Ne lipši magarče do zelene trave.« To je samo još jedna vrsta manipulativnih sredstva koja su se pokazala vrlo efikasnim.

Međutim, sve bi bilo idealno kada čovek ne bi ni postojao. Onda ne bi bilo onog koji bi uništavao, ubijao i istrebljivao. Priroda bi trijumfovala a ne bi kao sada bila na pragu sopstvene smrti. Da smo na primer životinje, hrana, potomstvo i opstanak bile bi nam jedine preokupacije. Jači jede slabije. I to je to. Da smo biljke, potrebe bi nam bile još suženije. Našom egzistenijom ne bismo ugrožavali ostali živi svet. A ovako, kao ljudi, previše uzimamo od prirode, a ne dajemo gotovo ništa.

I soba nam je prepuna nameštaja od prvoklanog drveta. Za obroke koristimo uglavnom sve oblike mesa. Na podu nam je krzno od lava. Na zidu kljove od slona. Nosimo gaće od nerca i bunde od vizona. Svakog dana uzimamo sve više segmenata iz prirode, uništimo ih, izmenimo im obilk i onda ih koristimo da bi smo podmirili našu  bolesnu ljudsku svest. A za uzvrat šta dajemo prirodi ? Pa, kako šta ? Pa dajemo đubre, izmet, otrove, prljavštinu … Zagađujemo i trujemo što više možemo i tako se odužujemo prirodi. Ali, zašto se ja zgražavam od tih stvari kada danas ima ekstremno gorih. Da li sam zaboravio da je sada novo doba, da je doba nevinosti odavno prošlo, ako je ikada i postojalo. Ljudi su oduvek bili zli, oholi i pohlepni. Međutim, sada su sve to u mnogo većim razmerama, jer kako su se usavršavali i napredovali, proporcionalno tome rasla je mržnja i zlo koju su gajili u svom biću. Ljudi su se otuđili, okrenuli leđa jedni drugima i gledali samo kako mogu da naude, napakoste i nanesu zlo.

Zato se ja pitam, zašto Bog, ako postoji, još uvek čeka ? Zašto već jednom ne kaže dosta i »svojim mačem ne iseče glave onima koji su ih drugima sekli ?« Zašto se već jednom, makar, ne pokaže i bar tako, ako već neće da sudi, malo uplaši te ponosne ljude koji više od ničega ne prezaju ? Možda se Bog već prikazao i možda smo ga i videli. Možda nismo bili svesni da smo videli Boga ? Možda sve pogrešno tumačimo. Možda smo sve pogrešno shvatili. Da bi smo pronašli odgovore ili pak samo sitne nagoveštaje na ova pitanja, moramo se osvrnuti na religiju i samu veru čoveka.

Ljudi su oduvek religiju i ljudsku veru u Boga koristili za svoje interese i manipulaciju. Zbog svega što nam se danas dešava (ratovi, razaranja, kriza na svim nivoima, nemoral …) ne možemo kriviti Boga idejom da nas je odbacio, niti veru zato što je pogrešna. Možemo kriviti samo sebe, svoju bolesnu prirodu. Za sve što nam se dešavalo i što će se u budućnosti dešavati možemo kriviti samo čovekovu težnju za totalnim gospodarstvom. Ustvari, vera nije štetna i zla. Zli su ljudi i pogrešno je tumače. Čak, slobodno mogu reći: da se ljudi zapravo ponašaju onako kako to jedna vera propoveda nikada ne bi bošlo do onoga do čega je i došlo. Zato se ja ne slažem sa tvrdnjom da su vera i Bog jedni od glavnih razloga zbog kojih su ljudi vodili i još uvek vode ratove. Istina je da su se mnogi ratovi, kako nekad tako i sad, vodili kao verski, međutim, mi zbog toga ne možemo kriviti Boga i religiju. Da se ne ratuje zbog vere, ljudi bi našli neki drugi razlog. Takva je ljudska narav. Vera je samo izgovor.

Ali ako malo bolje sagledamo ovo moderno društvo i religiju kao njegov sastavni deo, doći ćemo do zaključka da se i religija modernizovala i evoluirala. I ona se razvijala zajedno sa razvojem čoveka tako da je konačno postala ono što je danas. Evoluirala je na viši nivo. Promenila je suštinu i ime. Postala je POLITIKA. Zli pandan religije. Viši nivo religije. New Age religija. Politika. Međutim, u ovoj novoj religiji, Bog nije imaginarno biće u čije postojanje nismo sigurni. U ovoj religiji Bog je stvaran, od krvi i mesa. Sam čovek koji sebe proglašava i smatra za Boga. U njoj nema biblije, psalma, svetih knjiga i zapovesti da nas usmeravaju. Njihove funkcije sada mnogo bolje izvršava televizija, internet i svi drugi mediji (za poslušne) i pendreci, šmrkovi, suzavci (za neposlušne). I kao što su nekad vikari masi ljudi prodavali vizije sreće, pobede i večne slave da bi ih što lakše poveli u osvjajanje, to danas, na istom pincipu, rade politički lideri. Ništa se nije promenilo. Sve je ostalo isto. Jedino je čovek (taj politički lider) sebe proglasio za Boga, što je najverovatnije i dovelo da se jedna Vavilonska kula iz prošlosti otelotvori u svaki današnji neboder, odnosno svi zemaljski gradovi u moderne Sodome i Gomore jer kakav je Bog, takve su i tvorevine – pune grešnika, kriminalaca i ubica. Zbog toga, ljudske težnje za totalnom vlašću, moći i potpunom kontrolom, došli smo do ivice sopstvene egzistencije. Došli smo do ivice duhovnog opstanka. Još samo korak i više nemamo prava da sebe nazivamo svesnim duhovnim bićima. Još samo korak i više to nismo.

Zato, stanimo dok još možemo. Pogledajmo kako su završili žitelji nekada proklete kule i prokletog grada. Probudimo se dok još imamo vremena.  Biće isuviše velika tragedija ako se današnjem moderno-globalnom Vavilonu desi isto što i njegovom prethodniku. Sada neće biti onih koji će iz toga izvući neku pouku. Jer ako se to ponovo desi i novi Vavilon bude uništen, biće uništena cela ljudska civilizacija jer je svaki pojedinac odavno postao njegov sastavni deo.

Sa druge strane, ako prihvatimo činjenicu da će svet biti uništen, da će grešnici biti kažnjeni a Bogu odani nagrađani nameću mi se pitanja koja me bune:

Ko će zapravo biti spašen i ko je zaslužio spasenje ? Da li još uvek ima takvih ljudi ? I ako ih ima, gde se kriju ? Ustvari, niko neće biti spašen jer je svaki pojedinac manje ili više postao deo novog Vavilona. Zapravo cela zemaljska kugla sa svim ljudima na njoj je prokleti Vavilon. Svi su grešni. Nema nevinih. Ima samo onih koji mogu to da misle, da se zavaravaju i da još dublje ulaze u greh. Zato Bog nema više šta da traži ovde. Neka za sebe  pronađe neku drugu planetu. Ovde nema kog da spašava. Toliko smo zatrovani da je globalno uništenje zapravo JEDINI SPAS !!!