Nije Google za svakog

Svi mi koji se bavimo blogovanjem manje-više znamo na kom principu funkcioniše jedan blog. Međutim, svakodnevno nastaju neke nove alatke, ili da se izrazim IT jezikom, vidžeti koji poboljšavaju i upotpunjuju samo blogovanje i samim tim ulepšavaju izgled i povećavaju funkcionalnost jednog bloga. Jedna od veoma korisnih stvari koju nudi WordPress je i mogućnost uvida korišćenih pojmova preko pretraživača koji su tamo nekog doveli do tvog bloga. To je veoma korisna informacija jer se od toga može napraviti profil „posetioca“ svakog bloga. Međutim, i svakojake gluposti tu možete da pročitate. Dokaz za to je glupi upit koju sam pročitao u svom vidžetu »Upiti sa pretraživača«. Povodom toga morao sam da napišem ovaj tekst.

“Kako naterati ne dokazano dete od 5 godina da ne mljacka kad jede ?”

Ovaj upit je tamo nekog doveo do mog bloga. Samo sam ga copy-pastovao jer ja takvu glupost i ne mogu da napišem. Ako ovakve budalaštine i ovakvi upiti šalju  ljude na ovaj blog, onda ja više ne treba da blogujem.

Ne mogu da verujem da postoje toliko ograničeni ljudi da postavljaju takva kretenska pitanja.

“Kako naterati ne dokazano dete od 5 godina da ne mljacka kad jede ?”

Kakav li je odgovor  očekivao da pronađe taj mudri postavljač ovog pitanja ? Sigurno odgovor koji bi njega kao roditelja glorifikovao. Pa hajde da odgovorimo na to pitanje.

“Po upitu koji ste postavili može se zaključiti da ste maran i pažljiv roditelj i da vam je do vašeg deteta stalo. Vidimo da ulažete maksimalan trud da vašem detetu pomognete, što je danas retkost i samo zbog toga smo rešili da odgovorimo na vaše pitanje. To što vaše dete od 5 godina mljacka dok jede je stvarno strašan hendikep i mi vas razumemo u kakvom ste vi problemu. Mi smo oformili grupu roditelja čija deca mljackaju dok jedu i sastajemo se dva puta nedeljno da o tome razgovaramo pritom pokušavajući da nađemo najbolje moguće rešenje i pomognemo našoj deci da postanu kao sva druga deca koja ne mljackaju dok jedu. Na obostranu korist nadamo se da ćete nam se pridružiti u ovom poduhvatu. Dok ne stupimo u kontakt možete preuzeti prvi korak u izlečenju vašeg deteta. Nemojte dati detetu da jede i ono neće mljackati. Međutim, to je trenutno rešenje. Za konačno rešenje problema moraćete nas kontaktirati. Članarina je prava sitnica.”

Google jeste izvor znanja i potrebnih informacija. Pomoću Googla mnogo lakše ćete pronaći ono što vas zanima i saznati željene informacije mnogo brže nego ikada pre, ali Google ne može nadomestiti nedostatak obrazovanja, kulture, kućnog i građanskog vaspitanja. Google ne može sakriti ljudsku glupost i ograničenost, niti  može načiniti glupake i budale mudracima.  Zato  i nije tačna moderna fraza koja se u poslednje vreme često koristi: “Ko nema u vuglu ima u guglu”. Jer, taj neko, ko Google koristi na prezentirani način sigurno ne zna da su deca odraz svojih roditelja i da dete od 5  godina oponaša ono što vidi. I da deca nisu nedokazana nego samo nisu shvaćena. Ta ili taj neko ne shvata i ne zna da samo svojim primerom, ponašanjem i razgovorom može dete usmeriti na pravi put. Taj neko ne shvata i ne zna šta je zapravo roditeljska ljubav, ne razume da vaspitanje ustvari nije samo dranje i kažnjavanje i da deca mnogo više znaju i osećaju nego što oni misle. Taj neko ne zna i ne može da zna da je jedino što je potrebno jeste voleti decu i slušati ih šta nam govore. Ona su mnogo pametnija od nas. Od njih možemo mnogo toga naučiti.

Na ovom blogu do sada nije postojao odgovor na prezentirano pitanje (upit). Ovaj post je odgovor na taj nonsens. Čak i više od toga. Ovaj post je upozorenje takvom soju ljudi da dobro razmisle pre nego što postave upite takvog tipa jer ih čika Google može poslati na ovaj blog a tu će dobiti jednu žešću  šamarčinu.

 

Srbija je farma

Još prilikom prikazivanja prošlog serijala »Farma« kružile su špekulacije da je srpska farma najbolja od svih farmi u regiji. Mnogi su to shvatili kao kompliment. A zapravo to je bila uvreda. Za normalne, naravno.

»Srbija ima najbolju farmu«. Drugim rečima rečeno, u Srbiji je najveća stoka. To bi značilo to. Ko tvrdi suprotno ili nije pri sebi ili ne zna da čita između redova.

Navodne VIP osobe žive i rade pod „teškim“ životnim uslovima, na farmi, i pri tom se navodno dešavaju raznorazna „sranja“. »Ovaj je prdno, onaj češe jajca, onaj mljacka dok jede, ona ima celulit i ne zna da peva, ona se napila i ispala joj sisa, ona sa povatala sa onim, onaj psuje kao kočijaš…« A narod se loži do imbecilnosti. Zgrožen sam stepenom koletktivnog neukusa i primitivizma.

Ljudi danonoćno gledaju te nonsense, trivijalnosti i sva ta bezuspešna glumatanja, prenemaganja i foliranja propalih i nikad afirmisanih kvazi (VIP)ovaca kojima je to bio jedini način da se ponovo ili konačno pojave na TV-u, da privuku pažnju i na taj način iskobeljaju iz zaborava i sveta anonimnosti. Dok nije počela da se emituje Farma, mislio sam da su grand šoV i latinoameričke sapunice nešto najgrđe što može da se desi našoj kulturi. Ni sanjao nisam da će se sve  to, jednog dana, sjediniti i postati jedno. Farma. Povrh svega, dnevnica svakog tog „VIP-era“ je jednaka mesečnoj zaradi bilo kog zaluđenog gledaoca. Ogromne pare s obzirom na krizu, nemaštinu i bedu koja vlada. A zašto? Samo da bi bili dosadni, nezanimljivi i primitivni, kao što i jesu ! Kao najveći apsurd i oksimoron u celoj toj priči je da sve to plaćaju oni koji gledaju i koji grcaju u nemaštini i bedi.

Sa druge strane, ako se osvrnemo na celu našu Srbiju a ne samo na VIP obor koji se emituje na Pink-u, doćićemo do zaključka da je cela Srbija jedna velika farma. Mnogo je stoke. Goveda su na sve strane. Malo je ljudi a previše marve. Zato se ta ružičasta farma tako i primila. Došlo je do masovnog identifikovanja stoke ispred TV-a sa stokom na TV-u.

U sledećim redovima osvrnućemo se na Farmu Republiku Srbiju. Pre svega, moraćemo da klasifikujemo svu tu stoku da bismo dali šlagvort celoj ovoj priči.

Prošlonedeljna zbivanja pokazala su nam da u Srbiji ima mnogo mržnje,  nazadovoljstva i besa. Ima mnogo besnih, zaluđenih i izgladneli pasa koji su krenuli da ujedaju ruku koja bi trebalo da ih hrani i drži na povocu. »To su naša deca«. Tako su ih nazvali mediji. Besni, naivni psići koji su tukli, razbijali,  „žarili i palili“  i matore prefrigane džukele koje su njima teledirigovale i manipulisale. Pored njih postoji i druga vrsta pasa. Verni psi sistema koji besprekorno služe svoje gospodare i čuvaju od tih besnih pasa i drugih besnih životinja. Oni će podneti i najveću žrtvu ako treba jer to je njihov poziv. Oni za to primaju dobru platu i imaju dodatne privilegije koje im omogućavaju da rade šta hoće bez nekih ozbiljnijih posledica. Što se tiče „vladara i gospodara“, očigledno je da  životinjski pandan koji ih najbojje i najbliže identifikuje je zasigurno pandan svinje jer po svojoj halapljivosti i proždrljivosti oni najviše podsećaju na svinje. Zbog svog neobuzdanog megalomanskog apetita skloni su i kanibalizmu, čemu sve češće pribegavaju. Satiru svoju sopstvenu vrstu, izjedaju svoj vlastiti narod koji im je i dao tu moć. To dovodi do zaključka da narod može da bude samo to što jeste, jedno veliko stado ovaca koje samo bleji i ništa više. Stado ovcaca koje muze i šiša ko kako stigne.

To bi bile te tri velike kategorije na koje se može klasifikovati stanovništvo Srbije ili bilo koje druge države. Nijanse su u pitanju. Sigurno je da ima tu i drugih životinja, i to: konja, magaraca, volova, ćurki, kokošaka, cica maca, kukavica, tvorova, gmizavaca, punoglavaca, lešinara, hijena, krtica, lenjivaca, trutova, gnjida,  ali ako vas baš toliko zanima pročitajte Orvelovu „Životinjsku farmu“ ili pak poslušajte album Pink Floyda „Animals“. Sve je tamo lepo objašnjeno i opevano pre mnogo, mnogo godina… Ali džaba, govoriti marvi. Kakav Orvel i Pink Floyd. Oni samo znaju za grand šoV i latinoamerčke serije, jednom rečju Farmu.

 

Ovce

Pronašao sam rešenje. Ljudi, pronašao sam rešenje. Kako prevazići krizu u Srbiji ? Mislim da će me predložiti za Nobelovu nagradu iz oblasti ekonomije. Jeste da nije neki poduhvat pomoći tamo nekoj jadnoj državici sa nekoliko miliona ljudi da izađe iz krize, ali to može biti putokaz i zvezda vodilja za neke mnogo veće globalne poduhvate. Eksperimenti se i sprovode na određenom broju zamorčića pa se tek nakon rezimiranih analiza i dobijenih rezultata sprovode masovno, ako se za to ukaže prilika i potreba. Međutim, ovaj poduhvat i nije neka teška naučna fantastka niti neki tajanstveni laboratorijski opit koje smo navikli da viđamo po američkim filmovima. Ne, ovo je prosto sabiranje činjenica i čisto logično razmišljanje. U čemu je suština cele ove priče ? Pa, ljudi samo treba da se ugledaju na ovce. Prosto da prostije ne može da bude. Već sam ranije spominjao da se narod poistovećuje sa ovcama, ali da bi opstao i preživeo u ovim kriznim vremenima mora se u potpunosti na ovce i ugledati. Šta fali ovcama ? Srećne su i ne brinu za ništa. Čoban ih istera na pašnjak i one pasu, pasu, pasu, pasu, pasu, pasu, pasu, pasu, pasu sve dok čobanu ne dokurči to što pasu, pasu, pasu, pasu, pasu, pasu, pasu, pasu, pasu pa ih brže bolje potera u tor. I one su srećne. Nakon toga one krenu da vare to što su popasle i onda onako zadovoljne krenu da bleje, bleje, bleje, bleje, bleje, bleje… Sutradan ’ajmo sve ispočetka. Ponovo se pase i ponovo se bleji. I tako u beskonačnost. Odnosno do đurđevdana. Ali zato ovce nemaju holesterol i povišen pritisak. Ovce ne mora da brinu o tome da li će moći da izmire sve dažbine. Ovce ne mora da strepe o ekonomskoj krizi i raznoraznim boleštijama što su se pojavile. Ovce ne mora da idu na posao i rade za neku bednu platu. Ovce ne mora da glasaju i gutaju laži koje im serviraju političari. Ovce samo treba da pasu, pasu, pasu i bleje, bleje, bleje… i ništa drugo nije bitno.

Znači ljudi, ugledajte se na ovce, izađite na obližnju poljanu i pasite, pasite, pasite… To je najeftnije. Ekološka hrana. Neprskana. Šta fali ovcama ? Vidite kako su debele i srećne. Pasite ljudi dok još ima i dok je zelena. Dok ima trave nema krize. Ne treba vam posao. Ne treba vam para. Ne treba vam ništa više. Bitno je da stomak bude pun.

Međutim, najveći problem kod nas Srba je taj što svaka ovca hoće da bude čobanin a mnoge su to i postale. Tako da su sad i čobani počeli da bleje, bleje, bleje. Ali čobani ne pasu, pasu, pasu oni jedu one što pasu, pasu, pasu i bleje, bleje, bleje a to je već kanibalizam.

Priručnik za normalno ponašanje #1

Deo prvi

.

Danas, naročito na teritoriji na kojoj mi živimo, teško je definisati pojam »normalno«. Uopšte, teško je dati defeniciju ovog pojma  baš zbog toga što se teško može odrediti granica normalnog.  Kod nas još uvek važi slogan  »Onaj koji je ovde ostao normalan, taj nije normalan«, zato se ja neću zamarati definicijom ovog pojma. Ona nam nije potrebna. Jednostavno, ovom prilikom, izneću vam priručnik koji sam sačinio nakon dosta sati proučavnaja našeg mentaliteta, ponašanja, osobina, karaktera, psihologije… On će vam u mnogo čemu pomoći.

UVOD

Opšte je poznato da čovek, pored toga što je  duhovno, svesno, inteligentno, on je i društveno biće. On teži da bude deo društva i da bude prihvaćen kao jedinka i individua od strane istog koje će mu omogućiti samopotvrđivanje, samoizgrađivanje i napredovanje. Ovako na papiru ovo zvuči malo otrcano i naivno, ali da li je danas jednostavno biti podržan i prihvaćen ? Mnogi ljudi grabe, bez imalo ustručavanja, gaze preko leševa samo da bi sebi omogućili  status i napredak u društvu, ali većina od njih bude pregažena i strada od onih sposobnijih, ohololijih, beskrupuloznijih, koji imaju istu nameru. Zato ja, da bih vam što više olakšao taj put ka simbiozi sa većinom, napisao sam sledeće redove. Ovaj priručnik će vam omogućiti da budete prihvaćeni i podržani kao svaki zdrav i normalan čovek. Svi ostali, zdravi i normalni ljudi, biće ponosni na vas i tapšaće vas po ramenu, grliti i ljubiti vas, vas, vašu ženu (muža), vašu devojku (momka), zato ne brinite. Uvalite se u fotelju, ako je imate, i počnite sa proučavanjem ovog pravilnika, O D M A H.

Verujte mi, nećete zažaliti.

BORBA ZA SVOJA PRAVA

Teško je definisati šta je najpre potrebno da čovek kod sebe i svog odnosa prema životu menja i poboljšava da bi socijalno bio što poželjniji. Trendovi i moda se rapidno menjaju i ono što je danas »in« sutradan je već »aut«. Ono što je danas normalno sutra je već imbecilno. Zato,  moj savet je da čovek treba da se prepustiti struji promena da ga nosi. Jedino će tako moći sebe da održava u normali. Evo, na primer nekada je, za vreme embarga, u doba drugog vladajućeg sistema, bilo normalno to da samo studenti sabotiraju i bojkotuju sistem koji im je uskraćivao osnovna prava. Uglavnom su se oni mogli videti na ulicama u jednoj brojnoj, dobro organizovanoj grupi, kako nose transparente, uzvikuju parole, duvaju u pištaljke, zahtevajući od vladajućih da pod hitno menjaju  politiku ili da ustanu iz fotelje i predaju vlast onima koji će njihovo nezadovoljstvo ili iskoreniti ili pak smanjiti na neke podnošljive granice. Pošto su svi ostali građani, širom naše zemlje, bili zadovoljni svojim statusom, materijalnom situacijom i svim ostalim, oni nisu imali potrebe da štrajkuju. Ili je pak bilo nešto drugo u pitanju.  DA, mišija srca i nedostatak nekih karakerističnih muških organa, nije im dozvoljavao da se bune i traže ono što im sleduje.  Strah je učinio svoje i oni su smatrali da krijući se u kućama, polako truleći među četri zida i prihvatajući sve što im se servira, zapravo odaju sliku normalnog čoveka. Ustvari, to je tad i bilo  normalno. Jer, samo je budala mogla da bojkotuje i pri tome rizikuje da stupi u bliski kontakt sa vernim psima sistema,  vojno dobro opremljenih i obučenih. A znalo se kako je bio nežan kontak sa njima. Zato su svi i sedeli šćućureni, uplašeni i zaluđeni u svojim tamnicama od domova, sa nametnutim ubeđenjima da njima zapravo i nije tako loše. Ali, danas to nije baš tako. Taj period mraka je davno prošlo vreme, iz naših umova odavno izbačeno i potisnuto u zaborav. Takvo  ponašanje i odnos prema životu, sada se smatra stupidnim, jer danas nema potrebe za strahom. Zato danas svi  štrajkuju i bojkotuju jer je to postalo tako bezopasno. Nekada si zbog toga mogao dobiti zatvor, dobre batine, smrt, doživotni invaliditet a danas dobijaš povišice i nagrade. Dojučerašnju mudoskvrčenaši su izašli iz svojih mišijih rupa i tražili svoje pravo glasa.

Zato da bi vas svi ostali, ljudi sa mišijim srcima, smatrali normalnim vi odmah počnite sa štrajkom, protestom, sabotiranjem. Razlog nije bitan. Neka razlog bude to što vam žena sinoć, ali ne samo sinoć, nije htela dati pičke. Nađite još desetine ili stotine sa istim problemom (lako ćete ih naći, ima ih u izobilju), pa izađite na ulice sa transparentima na kojima piše sledeće »daj pičku«, »hoćemo mindžu« ili  nešto slično i štrajkujte. Kada se pojave TV reporteri iznesite im svoje razloge štrajka i tražite od vlade da nagovori vaše žene da vam daju ribe. A ako one to neće, neka vam pronađu nove, bolje, koje to sigurno hoće, po mogućstvu od dvadesetak godina starosti. Vremenom, kako se štrajk razvija, broj buntovnika će se  povećavati i sigurno ćete se izboriti za svoje ciljve. Garant će vam se pridružiti i drugi sa raznim ciljevima i iz različitih razloga kao što su: ubijanje dosade, bekstvo od porodičnih problema, odsustvovanje sa posla, mesto gde se može psovati do mile volje bez nekih ozbiljnijih posledica.

Znači, moj savet vam je da štrajkujete i videćete kako će vas okolina i društvo prihvatiti i uvažiti vas kao personu i normalnog čoveka.

Priručnik za normalno ponašanje #2, #3, #4