Mnogo teška ova škola

Nova školska godina je u zamahu. Stariji klinac krenuo u peti razred. Malo se uprpao. Kaže strogi nastavnici, teško gradivo, samo viču, brzo predaju i prebrzo diktiraju… Ja želeći da klincu olakšam svu tu muku, čim dođem sa posla, na brzinu klopam, malo iskuliram i odmah se bacam  na obučavanje i pomaganje. Mislim da sada učim mnogo više nego što sam to činio kada sam bio đak… Brate mnogo teško to učenje… Kako li je tek tim jadničićima? Krenula je i mene da muči istorija, geografija, matematika, biologija, srpski… Zabole me glava od tolikih informacija, podataka i činjenica. Mene koji imam konstantu naviku da filujem svoj mozak novim saznanjima. Kako li  je tek deci, pitam se? Šta li se dešava u njihovim glavama kada ih sa svih strana bombarduju nekim nepotrebnim, i u većini slučajeva, suvišnim i nepraktičnim informacijama?

Pobogu ljudi to je samo osnovna škola. To su još samo deca. Čemu tolika presija nad njima? Ima vremena kada će mnoge stvari naučiti. Nema potrebe za tolikim obimnim knjigama i tolikim iscrpljivanjem i mučenjem. Zašto postoje srednje škole, fakulteti, postdiplomske studije, doktorati, postdoktorati…? Osnovna škola treba da omogući deci da steknu neka OSNOVNA znanja o životu a ne da postanu pokretne enciklopedije. To je nepotrebno i suvišno znanje jer se jedino može primeniti u nekom kvizu. To ih samo zbunjuje, frustrira, troši njihovu energiju i elan i uskraćuje užitak u najboljem periodu života.

preuzeto sa: debbiebrandt.com

Kao najveći apsurd u celoj toj priči je činjenica da danas, u mnogim osnovnim školama, treba mnogo više učiti i zalagati se nego što je to potrebno na pojedinim privatnim fakultetima. Na tim fakultetima velika većina studenata završava u roku. Postaju intelektualci našeg društva, ljudi koji se nešto pitaju i odlučuju o našim životima, a jadni su jedva završili osnovnu školu i to uz pomoć privatnih nastavnika i profesora, podmićivanja, rodbinskih i političkih veza. Nešto tu ne štima. Nešto je tu pogrešno. Nešto ili sve?

Ne bih hteo da me pogrešno razumete, nisam protivnik učenja i sticanju znanja. Nisam. To je jedini ispravan i prosperitetan način za uspeh. Znanje treba da bude moć. Znanje treba ba bude merilo vrednovanja. Znanje treba da bude primenjivo i korisno.  Na žalost, kod nas do izražaja dolaze neke druge vrednosti. A škola, institucija koja u deci treba da rodi i neguje žeđ za znanjem, da ih vaspitava i usmerava za dalji život i budućnost, radi sve pogrešno. Nije to ništa čudno. Mnogi roditelji se ponašaju isto. Pa kad roditelji ne brinu o svojoj deci zašto bi brinula škola? A svi se kriju iza izanđalih fraza, stereotipnog ponašanja i paravana demokratije. Prosvetni radnici samo drže do svojih predmeta i zarada i ništa drugo im nije bitno.

preuzeto sa: thecollaboratory.wikidot.com

Da bi potvrdio ono što sam napisao, da ni bih ispao samo pas koji laje, postaviću Vam par nasumice izabranih pitanja iz udžbenika za 5. razred osnovne škole. Par pitanja koja  će možda neki od nastavnika postaviti našoj deci. Pa Vi sad vidte da li znate odgovore na sva ta pitanja i da li ćete nakon toga kritikovati i kažnjavati decu kada dobiju slabe ocene.

PS Nemojte da virite na Google-u ili da listate udžbenike da bi pronašli odgovore !!! Testirajte svoje znanje.

Ovo deca treba da znaju u petom razredu osnovne škole. Ovo i mnog oviše od toga.

ISTORIJA

Šta je hronologija? Koliko je trajao srednj vek? Šta su polisi? Koja su sedam čuda Starog sveta? Šta je principat a šta dominat?

GEOGRAFIJA

1.Ko je Aleksandar Hubolt? 2.Koliki su poluprečnik i obim Zemljine lopte? 3.Gde ćete stići ako iz Južnog geografskog pola stalno idete prema severu? 4.Kako nastaju klifovi, a kako dine? 5.Za koliko se snizi temperatura vazduha posle uspona od 500 m?

BIOLOGIJA

1.Šta je to transpiracija? 2.Šta je to carstvo Monera? 3.Za koji organizam se kaže da je autotrofan? 4.Da li postoje zeljaste golosemenice? 5.Šta su antibiotici? (namerno sam postavio, tj prepisao iz udžbenika, ovo lako pitanje).

MATEMATIKA

1.Šta je Venov dijagram? 2.Da li je {M,A,M,A} = {A,M}? 3.Nađi pravilo po kojem se nalazi član n-tom mestu niza parnih prirodnih brojeva? 4.Ako sva temena mnogougla pripadaju dvema paralelnim pravama, koliko stranica ima taj mnogougao? 5.Nada, Jagoda i Bojana kreću istovremeno sa pozicije P u obilazak jezera kružnom stazom. Nadi za jedan obilazak treba 18 minuta, Jagodi 12 minuta a Bojani 16 minuta. Koliko krugova će preći svaka od njih do trenutka kada se sve tri ponovo nađu na poziciji P?

Hoćete možda pitanja iz Srpskog, Likovnog, Muzičkog, Tehničkog ? Isto Vam se hvata. Samo ćete shvatiti koliko ništa ne znate.  Ako hoćete nešto da naučite, radite sa vašom decom ili ih jednostavno pitajte. Oni će vam to najbolje objasniti. Oni to sigurno znaju jer u protivnom će dobiti slabe ocene.

Marko i škola

Počela je školska godina. Ja bih jednom pesmom poželeo svih školarcima (velikim i malim) puno uspeha, dobrih ocena i lepih trenutaka . Publikovana pesma objavljena je u knjizi »Extra nemirci« i posvećena je mom starijem sinu Marku koji je sad krenuo u peti razred osnovne škole. Ovom prilikom ovu pesmu posvećujem svakom đaku jer to je đačka pesma. A svi đaci su, u većini slučejeva, slični. Ne vole da uče.  Kamo sreće kada bi je neko od njih pročitao i shvatio ono što im poručujem.

.

MARKO I ŠKOLA

Marka škola mnogo muči

nikako ne voli on da uči,

za sve drugo vremena ima

i sve ga drugo baš zanima

za učenje nikako vreme da nađe

da se zeza mnogo mu je slađe,

ne može Marko nikako da razume

da više vredi što više ume

da život je jedan i vrlo je težak

da je najlepše doba dok si đak,

jer što čovek više stari,

on uviđa mnoge nove stvari,

svet mu nije tako vedar i mio

kao u mladosti što je bio.

.

Zato, sine, uživaj u školi i mladosti,

to je period prepun sreće i radosti,

posveti se brojevima, posveti slovima,

uživaj u svojim dečijim snovima,

jer „od kolekve pa do groba

najlepše je đačko doba„,

u njemu ćeš doživeti prva razočarenja

prve ljubavi i prva uzbuđenja,

šta je život polako ćeš shvatati

i zato je, sine, potrebno učiti,

jer dok učiš ti se usavršavaš

tok  daljeg života usmeravaš,

sam sudbinu stvaraš i kreiraš

šta ćeš u životu biti sada biraš,

zato budi mudar i budi pametan

život je, sine, težak i okrutan.

Zamena uloga

Text sa starog bloga

S obzirom da počinje nova školska godina, ova priča će biti na tu temu…

preuzeto sa: http://www.vintagerock.com/

Dogodilo se to daleke 1992. godine u zemlji Srbiji koja se tada zvala Jugoslavija. U nekoj drugoj državi, u nekom drugom vremenu, u nekom drugom veku, u nekom drugom milenijumu. Bližio se kraj još jedne školske godine. Ja sam bio treća godina srednje škole. Svi đaci su se radovali predstojećem raspustu, leškarenju od 3 meseca, ludom provodu i letnjim avanturama. Svi sem mene. Imao sam zaključenog jednog keca, iz tamo nekog stručnog predmeta. Zaključen kec, jaka stvar. Nisam bio prvi a sigurno ni poslednji sa zaključenim kendžurom, ali šta beše čudno u toj situaciji? Čudno beše što su sve moje ostale ocene bile samo četvorke i petice. Da sam umesto tog keca na primer imao dvojku bio bih jako vrlo dobar, da sam imao četvorku bio bih odličan. A sa kecom morao sam da idem na popravni ispit.

Kada sam rekao kući da ću ići u avgust moji samo što ne dobiše fras. Keva se odmah naperlita pa zajedno sa strinom, tetkom, ujnom, babom … ode u školu da se raspravlja sa profesorom koji mi zaključi keca. Normalno bez mog znanja.

Sutra dan kada sam otišao u školu profesor me pozva da porazgovaramo nasamo. Takvo predavanje mi je održao da samo što ne propadoh u zemlju. Svašta mi je rekao. Videh ja da je profesor popizdeo i da će u avgustu biti prilično gusto. Gutao sam knedle i psovao u sebi. A pored ostalog ipak sam ja tog keca zaslužio. Kući napravih haos povodom odlaska uže i šire familije u školu jer najviše od svega mrzeo sam protekciju i urgencije. A sam odlazak je imao kontra efekat.

Raspust je počeo i ja startovah sa učenjem. Prilično sam se ufonjao videvši kako je profesor ispizdio. Štrebao sam svaki dan. Moje društvo ode na letovanje. Ja nisam hteo iako me i društvo i matorci nagovaraše da idem, da se malo opustim. Nisam otišao. Kaznio sam sam sebe. Knjigu gotovo naučih napamet. Ladno sam ja mogao da predajem taj predmet.

I konačno dođe avgust i taj popravni. Trema me je razbijala. Nisam spavao celu noć. Šta ako okinem ? Šta ako me obori ? Može ako hoće. Izađoh pred komisiju i krenoh da izvučem ceduljicu. Ruka mi se tresla. Bacih pogled na namrštene profesore, progutah knedlu i izabrah ceduljicu. Znao sam da nije bilo  potrebe za tolikim strahom, ali đavo bi ga znao. Možda me je profesor mrzeo zbog stalnih ispada i sprdnji koje sam pravio na njegovim časovima. Možda je ona neprijatna situacija koju mu prirediše moja keva sa ostalom ženskom familijom bila samo kap koja je prelila čašu. Možda je došlo vreme za naplatu, kazna za svu moju zajebanciju i neozbiljno shvatanje profesora i njegovog predmeta uopšte. Ljudi su sujetni. Svašta je moguće. Pogledah ceduljicu i pade mi kamen sa srca. Mnogo laka pitanja. Nisam napravio koncept. Nisam imao potrebe. Odmah sam odgovarao. Završio sam za dva minuta. Dobio sam četvorku i položio sa odličnim uspehom.

Ali život ne bi bi život da se nije desilo sledeće. Godine su prolazile. Završio sam srednju i višu školu, fakultet, zaposlio se i raduckao. Postadoh i ja neki faktor. Čuj mene, faktor. Čovek postane nekakav faktor i neki andrak čim je u situaciji da ljudima pomogne ili odmogne. Odmah te ljudi više cene, samo da bi mogli da te iskoriste. I nema veze da li si čovek ili gnjida. Bitno je da si u situaciji ili na položaju koji nekom može doneti nekakvu korist. Odmah si dobar drugar, cenjen u društvu, jure te ženske, skače ti rejting i samim tim kotiranje na društvenoj lestvici.

Jednog dana, kao utvara predamnom stvori se moj profesor. Nije me prepoznao. Kao tinejdžer imao sam dugu kosu, pa mi to nije bilo čudno.  Bio je nervozan i umušen. Videh da ga nešto muči.

„Dobar dan profesore.“ – rekoh, a on se skameni čim mi je čuo glas. Valjda ga je prepozano.

„Da li me se sećate profesore ?“ – upitah ga onako cinički sa blagim osmehom.

„Oh, to si TI. Drugačije deluješ. Nisam znao da ovde radiš.“

Profesor se kiselo nasmeja a raspoloženje još više pokvari. Krajičkom oka snimih profesorovu ruku kako se stegla u pesnicu samo da bi mogao da kontroliše njeno podrhtavanje. Tresao se od straha i neizvesnosti kao što sam se ja tresao na popravnom ispitu. Iznenadih se ali i razumeh ga.  Ko zna kakve su mu misli prolazile kroz glavu. Sigurno behu slične mojim mislima iz 1992. dok sam sav poplašen i pogubljen stajao pred njim. Međutim, sada je bila suprotna situacija. Sada smo zamenili uloge. Sada je u mojim rukama bio mač a sečivo nad profesorovom glavom. Podrhtavao je profesor jer su ga morile strašne misli:  „Šta ako sam ja zlopamtilo ? Šta ako sam osvetoljubiv ? Šta ako sam rešio da mu se najebem keve baš zato što mogu ?“

Nastavih sa pričom:

„Ne znam profesore da li se sećate te već daleke 1992. godine i mog popravnog ispita?“

Čim sam to rekao profesor preblede i poče još više da se trese. Više nije mogao da sakrije strah niti je mogao da ga kontroliše. Pokušavao je nešto da kaže, ali reči se nisu čule. Počeo je da tapka u mestu i da kao riba na suvom vapi za kiseonikom. Totalno se pogubio. Spustio je pogled. Nije mogao da me pogleda u oči. U jednom trenutku me beše žao i zapitah se, gde će mi duša, ali nastavih da ga drukam:

„Vidim da me se sećate. E da vam kažem ovo. Bio bih odličan da mi niste zaključili keca. Nisam otišao na letovanje. Štrebao sam celo leto. Izgubio sam živce. Devojka me je šutnula jer je nisam vodio na more. Matorci udarili silne zabrane …“

Profesor gotovo da je pao u nesvest. Oblio ga je znoj. Očekivao je odmazdu. Strašan sud od učenika. Kao u mafijaškim filmovima. Učenik ubija učitelja. Ja se kiselo nasmejah i nastavih sa pričom.

„E sad profesore šta da radim sa vama ?“

Ćutao sam jedno dvadeset sekundi, pekao ga na tihoj vatri, pa nastavih:

„Sedite profesore. Nema potrebe da stojite. I evo Vam ruka. Vi ste pravi čovek i najbolji profesor. To mi beše škola života. Tog keca sam zaslužio. Da ste mi poklonili neku dvojku ili trojku ne bi bilo to to. Mnoge sam stvari tad naučio. Tek sa ove distance vidim koji ste vi laf. Svaka Vam čast.  Ne brinite se ništa. Sve ćemo da završimo. A sad mi recite, jel može jedan viski i jedna kafica da nas dvojica popijemo onako sa merakom.“

Profesor se stropošta u masivnu fotelju, obrisa znoj sa čela i kiselo se nasmeja.   Pade mu kamen sa srca kao i meni nekada davno kad sam izvukao onu ceduljicu sa pitanjima.

Morao sam malo da ga isprepadam. Beše jače od mene.