Svašta ?!.

Objavljeno 2001. godine u knjizi »Uvertira«.

Izašao sam iz parfimerije sa osmehom na licu. U ruci sam držao sićušnu kutijicu umotanu u ukrasni papir, sa mašnicom na sredini. Bio je to poklon za moju devojku. Rešio sam da joj pokažem koliko je volim. Kupio sam joj parfem i platio ga čak 60 evra. Ali ako, ona je zaslužila i mnogo skuplji. Iako  je to bilo preskupo, jer zapravo nisam imao para, nije mi bilo žao. S obzirom da  je moja plata bila oko 150 evra mesečno, trebalo je  štedeti nekoliko meseci i odreći se mnogo čega da bih uštedeo tih 60 evra, ali nisam se zbog toga kajao. Naprotiv . Hteo sam da joj pokažem koliko mi je do nje stalo. Poklončić je ujedno trebalo da predstavlja i neku vrstu izvinjenja za moje nedolično ponašanje u poslednje vreme. Shvatio sam da sam je u zadnje vreme poprilično zapostavio, da sam vikao na nju sve više, da sam samo pijančio i dangubio sa društvom, da sa njom nisam porazgovaro niti je mazio dosta dugo… Zato sam joj i kupio parfem, da joj samo naznačim da mi još uvek znači i da joj se zahvalim što je uvek imala strpljenje za mene, što me je razumela i što me je volela. Tako sam bio srećan zbog toga da sam  trčao želeći da što pre stignem do nje. Zamišljao sam kako joj dajem poklon govoreći : »Volim te, srno moja, živote moj. Bez tebe moj život ne bi imao smisla. Ne znam šta bih radio kada bih te izgubio. Mislim da bih se ubio.« I onda bih počeo da je grlim i ljubim i taj srećni trenutak okončali bi vođenjem ljubavi  na ulaznim vratima. Ne znam kako sam u takvom zanosu ljubavi primetio baku koju sam upravo pretekao a koja se, tegleći dve ogromne torbetine, prepune ko zna čime, vukla trotoarom. Zastao sam i samo je posmatrao. Činilo mi se da će joj srce prepući od prevelikog napora koji je ulagala da pomeri makar još centimetar te ogromne torbe. Imao sam utisak da su torbe i bile teže od tog malog krhkog bića naborane kože koje se borilo sa tim brdom stvari upakovanim u nekvalitetan poliester. Polako sam joj prišao i ponudio se da joj pomognem uzevši torbe iz njenih ruku. Da ona ne bi bila baš toliko nezaposlena, dao sam joj poklon da ga pridrži neko vreme dok se ja budem kilavio sa njenim torbetinama. Želeo sam da pomognem toj slatkoj bakici jer je bila  tako bespomoćna a ujedno podsećala me je i na moju dragu baku. I nema veze što je stanovala na sasvim suprotnom kraju grada, što su torbe bile teške kao tuč. Meni je bila čast da pomognem tako umiljatoj bakici a ujedno imao sam kome i da ispričam kako volim svoju devojku, kako sam joj kupio poklon i na brzinu prepričam  istoriju našeg zabavljanja.  Bakica se samo smeškala da li zato što joj je priča bila zanimljiva ili zato što nije morala da nosi te preteške torbe. U svakom slučaju, bio sam presećan što sam bio od koristi.

Nakon što sam otpratio bakicu do kuće, otrčao sam do devojke i nju prijatno iznenadio i obradovao. A nakon nekoliko sati provedenih u ćaskanju sa njenim roditeljima o našoj budućnosti, srećan sam pošao kući. Na putu do kuće, rešio sam da prođem kroz centar grada i malo se prošetam jer dan je bio divan. U stvari sve je bilo predivno, tako da mi je šetnja mogla samo goditi. U euforiji sam skakutao sa jedne noge na drugu, sviruckao neku melodiju, poznatu samo meni, i uživao. Ali moju happy atmosferu pokvario je prizor koji sam video. Mali musavi dečkić u iscepanim kratkim pantalonicama, isflekanoj majci iz koje su virile ručice tanke kao prutići sa oguljenim laktovima, nabio je svoje prljavo lice u izlog poslastičare i bukvalno lizao staklo zamišljajući da jede poslastice sa druge strane izloga. Ja se sažalih na mališana jer me podseti na mene. I meni su dok sam bio mali stalno bili očoktani laktovi i kolena. Upitao sam se da li njegovi roditelji nisu imali para da mu ih daju ili ih za dete uopšte nije ni bilo briga, ili možda on nije ni imao roditelje. Ta misao bi presudna. Uhvatih mališana za ruku, i uvedoh ga u poslastičaru iako se  protivio, otimao, šutirao me i psovao. Kupio sam mu tri najveća kolača koja je on izabrao i najveću moguću kriglu limunade. Mališan jedva dočekavši da konobar spusti na sto tanjir pun kolača otpoče, grabećim svojim rukama, kao lopatama, da uništava kolače tako da nije ni primetio kada sam ja izašao.

Usput, dok sam polako koračao prema kući, razmišljao sam o mališanu i njegovim roditeljima i setih se svojih roditelja. Tad shvatih kako su oni bili marljivi i dobri roditelji, kako oni to nikada ne bi dozvolili, kako sam ja bio, i još uvek sam, njihov univerzum i Sunce, kako su se zalagali i trudili se samo da mi udovolje i ispune svaku želju. A ja, ja sam bio tako nezahvalan. Uopšte in nisam poštovao. Samo  sam se svađao sa njima i svemu nalazio mane. Kako sam mogao da budem takav ? Bilo me je sramota. Želeo sam da što pre dođem kući i da ocu stegnem ruku, potapšem ga po ramenu i kažem mu da je laf, a majci da skuvam kafu, ispričam koji vic i obradujem je vešću da ću uskoro da se ženim …. i probudio sam se vrišteći !!!

10 dinara

Prezentirana priča publikovana je u knjizi »Uvertira« koju sam objavio 2001. godine. Razlog za postovanje ove priče je taj što ista govori o dešavanjima za vreme Božićnih praznika. Priča možda nije napisana u duhu i raspoloženju uobičajenom za Božić, ali ljudi su različiti, vladaju različita raspoloženja…

Danas je važan samo puki formalizam i sve deluje isuviše patetično a to je nešto što mi smeta i zbog toga o tome pišem. Bitna je forma, ko još mari za suštinu.

.

.

10 dinara

.

Na badnje veče, mi, narod pravoslavne vere postimo, jedemo ribu, posan pasulj, tikvenik, suve šljive… Čistimo svoj organizam od holesterola, da bi smo ga, odmah sutradan, iscprpljeni od nekoliko sati bez masti, ponovo napunili čvarcima, slaninom, pršutom. Takav smo mi narod. Nama je dovoljno nekoliko dana posta u godini da bi smo svoj organizam očistili od otrova koji unosimo svaki dan, odnosno, nekoliko odlazaka u crkvu i to obično kada je to neki neizbežan razlog ( Božić, Uskrs, venčanje, krštenje, sahrana ) da bi smo sebe nazivali vernicima, pravoslavcima. I nema veze što smo u srcu još uvek ateisti, dojučerašanji bogomrsci, bitno je to da smo shvatili istinu i da smo sada bogomili.  Nevažno je to što ne znamo ni da nabrojimo deset božjih zapovesti, a da ne govorimo o nečem širem i dubljem. Neću da tvrdim da kod nas nema pravih vernika. Ima ih, ali u  malom broju. Oni ostali, koji misle da su to, jedino to i mogu – da misle i da se zavaravaju.

Po običaju, za badnje veče se  ne odlazi nigde iz kuće, provodi se  dan sa porodicom koji se okončava zajedničkom večerom. Sobe i kuća su, za tu priliku, ukrašene badnjakom koji je donesen iz crkve, u kojoj ambijent nije svakidašnji. Stotine ljudi se oko velike buktinje  u dvorištu crkve otima za grančice badnjaka koje deli pop. Red pred kazanom, iz koga se toči kuvana rakija, svakim časom je sve veći. Nervozni i promrzli ljudi guraju se da što pre napune svoje čaše vrelom brljom, jer mogu piti koliko hoće i to za džabe. Sa zvučnika odjekuju zvuci starih ortodoksnih srpskih pesama. Svi se smeju, piju i smrzavaju. Pravi praznik za crkvu.

A kako je samo bilo pre dve, tri decenije ?  U  veliko dvorište crkve, dolazili su i to uglavnom noću, zaljubljeni parovi da na miru vode ljubav, klinci da bezbrižno ispuše po koju cigaretu, popiju malo alkohola i izduvaju po koji džoint ili neka zalutala baba koja bi šćućurena u nekom žbunu, iza velike bogomolje vršila nuždu, koja  ju je pritisla i primorala  da se što pre isprazni. Došao bi  i tada  po neki pravi vernik, poštovalac vere i tradicije, ali skriveno i u tajnosti, jer tada je Bog bio proglašen mrtvim (nepostojećim), i svako ko bi mu se klanjao i  celivao ga bio bi žigosan i tretiran kao kao neprijatelj i podrivač sistema a samim tim već osuđen i brutalno kažnjen (robija, smrt…). Takav sistem sa ateističkom politikom vladanja, uterao je ljudima strah u kosti i primorao ih, da se vremenom odreknu i zaborave na Boga. Pa nije ni bilo  čudo što je crkva tada bila prava pustinja dok se  danas  tuce vernika guraju oko badnjaka i tako žele da dokažu da poštuju veru i tradiciju ili pokušavaju da okaju grehe učinjene u periodu bezbožništva. Hrpe vernika koje su do juče srale iza crkve i pljuvale po Bogu.

Danas svako domaćinstvo javno slavi Božić  i Badnje veče. Stare bake  peku slavski kolač i u njega stavljaju novčić. Članovi domaćinstva  zajedno lome pogaču i nakon toga traže paru. Veruje se da onaj koji  pronađe novčić neće imati problema sa novcem. Međutim, u ovom običaju kao i običajima vezanim za druge verske praznike, mogu se uočiti smešne situacije..Kao prvo, ritual koji se održava pre obroka, u svakom domaćinstvu je drugačiji, jer je za sprovođenje običaja uglavnom zadužena  neka baba, gotovo uvek nepismena, koja  izmišlja običaje onako kako joj se prohte i najviše  odgovara. Pa čas okreći kolač u levo, pa čas u desno, kadi, krsti, polivaj vinom, uhvati za uši, prdi … Svaka je izmišljala po nešto novo. Najsmešnija a ujedno i najpatetičnija situacija u svemu tome  je rasprava, a ponekad i svađa, između dveju ili triju baba koje bi se zatekle na istom skupu, zbog nemogućnosti dogovora čija će se verzija običaja prihvatiti, jer je svaka od njih držala da je njen običaj ispravniji.

I mi smo slavili Badnje veče. Svi smo ustali, prekrstili se, zajedno okretali pogaču, polili crnom vinom i počeli da je lomimo. Vukli smo, otimali jedni od drugih, da bi dograbili što veći deo kolača i u njemu, možda, skriveni novčić. Svako je čeprkao po svom parčetu hleba tražeći ga. Ja sam imao najviše sreće i pronašao ga. Očistio sam ga od brašna i ulepljenog testa i podigao iznad glave da bi svi mogli da ga vide. Bio je to novčić od  10 dinara.

Baka mi je rekla da ga stavim u novčanik, da bi mi on uvek bio pun para, da stalno pristiže novac, jer je gvozdenac od Boga blagosloven.

Danas, nakon nekoliko godina od te Badnje večeri, ja još uvek čuvam tih 10 dinara u novčaniku. Shvatio sam da je moja baka bila u pravu, mada je malo pogrešila u izražavanju. Nije trebalo da kaže »da će novčanik uvek da mi bude pun«, jer do sada to nikad nije ni bio. Trebalo je da kaže da »nikada neći biti prazan« što je ustvari i istina, jer se u njemu uvek nalazilo tih 10 dinara.