Dokurčilo mojoj ženi to što blogujem. Zanemario sam sve svoje obaveze. Ko šta radi ja samo kuckam neke komentare ili postujem. Milion puta me već opomenu za ko zna šta, a ja i ne konstantujući šta mi govori  rečcom  »Aha«  prekomentarisao bih njen bunt i terao bih  po starom.

Jednom prilikom, ko zna koliko je popizdela jer ko zna šta nisam uradio a trebalo je, uputi mi jedan veoma ljutit komentar.

„Dokle ćeš bre da se zamlaćuješ. Ko šta radi ti samo bloguješ. Ajde što ova deca stalno vise na računaru. Mali su pa ih razumem, ali ti. Da se vidiš kako si smešan kada kreneš da nagovaraš klince da isključe igricu jer ti treba da vidiš šta ima novo na blogu. I ugledaj se na sav ostalni normalan svet. Idi bre u neku kafanu, kafić. Ima ih kolko hoćeš. Napij se ko čovek. Pravi neke bahanalije. Izduvaj se malo. Pa ćeš posle biti kao bubica. Idi juri ženske, ima ih ko pleve. Muvaj ih, udvaraj se, možda ti se posreći. Potroši neku kaloriju. Živni malo.  A ti  tu samo kuckaš li kuckaš. Deformisaće ti se kičma. Izađi malo na svež vazduh. Idi u švaleraciju. Ugledaj se malo na tvoje drugare.   Hajde polazi odma’,  da mi se smiri glava. Imam i ja dušu.“

Ovaj put sam konstantovao ono što mi žena govori. Za pravo čudo. I reših da je poslušam. Ja volim svoju ženu, a da bih joj to dokazao poslušaću je. Da shvati da ima dobrog muža, muža koji se povinuje ženinim zahtevima i molbama.  Ženu treba poslušati. Ponekad. Naročito kada daje ovako mudre predloge. :mrgreen:

Advertisements