Prezentirana priča publikovana je u knjizi »Uvertira« koju sam objavio 2001. godine. Razlog za postovanje ove priče je taj što ista govori o dešavanjima za vreme Božićnih praznika. Priča možda nije napisana u duhu i raspoloženju uobičajenom za Božić, ali ljudi su različiti, vladaju različita raspoloženja…

Danas je važan samo puki formalizam i sve deluje isuviše patetično a to je nešto što mi smeta i zbog toga o tome pišem. Bitna je forma, ko još mari za suštinu.

.

.

10 dinara

.

Na badnje veče, mi, narod pravoslavne vere postimo, jedemo ribu, posan pasulj, tikvenik, suve šljive… Čistimo svoj organizam od holesterola, da bi smo ga, odmah sutradan, iscprpljeni od nekoliko sati bez masti, ponovo napunili čvarcima, slaninom, pršutom. Takav smo mi narod. Nama je dovoljno nekoliko dana posta u godini da bi smo svoj organizam očistili od otrova koji unosimo svaki dan, odnosno, nekoliko odlazaka u crkvu i to obično kada je to neki neizbežan razlog ( Božić, Uskrs, venčanje, krštenje, sahrana ) da bi smo sebe nazivali vernicima, pravoslavcima. I nema veze što smo u srcu još uvek ateisti, dojučerašanji bogomrsci, bitno je to da smo shvatili istinu i da smo sada bogomili.  Nevažno je to što ne znamo ni da nabrojimo deset božjih zapovesti, a da ne govorimo o nečem širem i dubljem. Neću da tvrdim da kod nas nema pravih vernika. Ima ih, ali u  malom broju. Oni ostali, koji misle da su to, jedino to i mogu – da misle i da se zavaravaju.

Po običaju, za badnje veče se  ne odlazi nigde iz kuće, provodi se  dan sa porodicom koji se okončava zajedničkom večerom. Sobe i kuća su, za tu priliku, ukrašene badnjakom koji je donesen iz crkve, u kojoj ambijent nije svakidašnji. Stotine ljudi se oko velike buktinje  u dvorištu crkve otima za grančice badnjaka koje deli pop. Red pred kazanom, iz koga se toči kuvana rakija, svakim časom je sve veći. Nervozni i promrzli ljudi guraju se da što pre napune svoje čaše vrelom brljom, jer mogu piti koliko hoće i to za džabe. Sa zvučnika odjekuju zvuci starih ortodoksnih srpskih pesama. Svi se smeju, piju i smrzavaju. Pravi praznik za crkvu.

A kako je samo bilo pre dve, tri decenije ?  U  veliko dvorište crkve, dolazili su i to uglavnom noću, zaljubljeni parovi da na miru vode ljubav, klinci da bezbrižno ispuše po koju cigaretu, popiju malo alkohola i izduvaju po koji džoint ili neka zalutala baba koja bi šćućurena u nekom žbunu, iza velike bogomolje vršila nuždu, koja  ju je pritisla i primorala  da se što pre isprazni. Došao bi  i tada  po neki pravi vernik, poštovalac vere i tradicije, ali skriveno i u tajnosti, jer tada je Bog bio proglašen mrtvim (nepostojećim), i svako ko bi mu se klanjao i  celivao ga bio bi žigosan i tretiran kao kao neprijatelj i podrivač sistema a samim tim već osuđen i brutalno kažnjen (robija, smrt…). Takav sistem sa ateističkom politikom vladanja, uterao je ljudima strah u kosti i primorao ih, da se vremenom odreknu i zaborave na Boga. Pa nije ni bilo  čudo što je crkva tada bila prava pustinja dok se  danas  tuce vernika guraju oko badnjaka i tako žele da dokažu da poštuju veru i tradiciju ili pokušavaju da okaju grehe učinjene u periodu bezbožništva. Hrpe vernika koje su do juče srale iza crkve i pljuvale po Bogu.

Danas svako domaćinstvo javno slavi Božić  i Badnje veče. Stare bake  peku slavski kolač i u njega stavljaju novčić. Članovi domaćinstva  zajedno lome pogaču i nakon toga traže paru. Veruje se da onaj koji  pronađe novčić neće imati problema sa novcem. Međutim, u ovom običaju kao i običajima vezanim za druge verske praznike, mogu se uočiti smešne situacije..Kao prvo, ritual koji se održava pre obroka, u svakom domaćinstvu je drugačiji, jer je za sprovođenje običaja uglavnom zadužena  neka baba, gotovo uvek nepismena, koja  izmišlja običaje onako kako joj se prohte i najviše  odgovara. Pa čas okreći kolač u levo, pa čas u desno, kadi, krsti, polivaj vinom, uhvati za uši, prdi … Svaka je izmišljala po nešto novo. Najsmešnija a ujedno i najpatetičnija situacija u svemu tome  je rasprava, a ponekad i svađa, između dveju ili triju baba koje bi se zatekle na istom skupu, zbog nemogućnosti dogovora čija će se verzija običaja prihvatiti, jer je svaka od njih držala da je njen običaj ispravniji.

I mi smo slavili Badnje veče. Svi smo ustali, prekrstili se, zajedno okretali pogaču, polili crnom vinom i počeli da je lomimo. Vukli smo, otimali jedni od drugih, da bi dograbili što veći deo kolača i u njemu, možda, skriveni novčić. Svako je čeprkao po svom parčetu hleba tražeći ga. Ja sam imao najviše sreće i pronašao ga. Očistio sam ga od brašna i ulepljenog testa i podigao iznad glave da bi svi mogli da ga vide. Bio je to novčić od  10 dinara.

Baka mi je rekla da ga stavim u novčanik, da bi mi on uvek bio pun para, da stalno pristiže novac, jer je gvozdenac od Boga blagosloven.

Danas, nakon nekoliko godina od te Badnje večeri, ja još uvek čuvam tih 10 dinara u novčaniku. Shvatio sam da je moja baka bila u pravu, mada je malo pogrešila u izražavanju. Nije trebalo da kaže »da će novčanik uvek da mi bude pun«, jer do sada to nikad nije ni bio. Trebalo je da kaže da »nikada neći biti prazan« što je ustvari i istina, jer se u njemu uvek nalazilo tih 10 dinara.