Objavljeno 2001. godine u knjizi »Uvertira«.

Izašao sam iz parfimerije sa osmehom na licu. U ruci sam držao sićušnu kutijicu umotanu u ukrasni papir, sa mašnicom na sredini. Bio je to poklon za moju devojku. Rešio sam da joj pokažem koliko je volim. Kupio sam joj parfem i platio ga čak 60 evra. Ali ako, ona je zaslužila i mnogo skuplji. Iako  je to bilo preskupo, jer zapravo nisam imao para, nije mi bilo žao. S obzirom da  je moja plata bila oko 150 evra mesečno, trebalo je  štedeti nekoliko meseci i odreći se mnogo čega da bih uštedeo tih 60 evra, ali nisam se zbog toga kajao. Naprotiv . Hteo sam da joj pokažem koliko mi je do nje stalo. Poklončić je ujedno trebalo da predstavlja i neku vrstu izvinjenja za moje nedolično ponašanje u poslednje vreme. Shvatio sam da sam je u zadnje vreme poprilično zapostavio, da sam vikao na nju sve više, da sam samo pijančio i dangubio sa društvom, da sa njom nisam porazgovaro niti je mazio dosta dugo… Zato sam joj i kupio parfem, da joj samo naznačim da mi još uvek znači i da joj se zahvalim što je uvek imala strpljenje za mene, što me je razumela i što me je volela. Tako sam bio srećan zbog toga da sam  trčao želeći da što pre stignem do nje. Zamišljao sam kako joj dajem poklon govoreći : »Volim te, srno moja, živote moj. Bez tebe moj život ne bi imao smisla. Ne znam šta bih radio kada bih te izgubio. Mislim da bih se ubio.« I onda bih počeo da je grlim i ljubim i taj srećni trenutak okončali bi vođenjem ljubavi  na ulaznim vratima. Ne znam kako sam u takvom zanosu ljubavi primetio baku koju sam upravo pretekao a koja se, tegleći dve ogromne torbetine, prepune ko zna čime, vukla trotoarom. Zastao sam i samo je posmatrao. Činilo mi se da će joj srce prepući od prevelikog napora koji je ulagala da pomeri makar još centimetar te ogromne torbe. Imao sam utisak da su torbe i bile teže od tog malog krhkog bića naborane kože koje se borilo sa tim brdom stvari upakovanim u nekvalitetan poliester. Polako sam joj prišao i ponudio se da joj pomognem uzevši torbe iz njenih ruku. Da ona ne bi bila baš toliko nezaposlena, dao sam joj poklon da ga pridrži neko vreme dok se ja budem kilavio sa njenim torbetinama. Želeo sam da pomognem toj slatkoj bakici jer je bila  tako bespomoćna a ujedno podsećala me je i na moju dragu baku. I nema veze što je stanovala na sasvim suprotnom kraju grada, što su torbe bile teške kao tuč. Meni je bila čast da pomognem tako umiljatoj bakici a ujedno imao sam kome i da ispričam kako volim svoju devojku, kako sam joj kupio poklon i na brzinu prepričam  istoriju našeg zabavljanja.  Bakica se samo smeškala da li zato što joj je priča bila zanimljiva ili zato što nije morala da nosi te preteške torbe. U svakom slučaju, bio sam presećan što sam bio od koristi.

Nakon što sam otpratio bakicu do kuće, otrčao sam do devojke i nju prijatno iznenadio i obradovao. A nakon nekoliko sati provedenih u ćaskanju sa njenim roditeljima o našoj budućnosti, srećan sam pošao kući. Na putu do kuće, rešio sam da prođem kroz centar grada i malo se prošetam jer dan je bio divan. U stvari sve je bilo predivno, tako da mi je šetnja mogla samo goditi. U euforiji sam skakutao sa jedne noge na drugu, sviruckao neku melodiju, poznatu samo meni, i uživao. Ali moju happy atmosferu pokvario je prizor koji sam video. Mali musavi dečkić u iscepanim kratkim pantalonicama, isflekanoj majci iz koje su virile ručice tanke kao prutići sa oguljenim laktovima, nabio je svoje prljavo lice u izlog poslastičare i bukvalno lizao staklo zamišljajući da jede poslastice sa druge strane izloga. Ja se sažalih na mališana jer me podseti na mene. I meni su dok sam bio mali stalno bili očoktani laktovi i kolena. Upitao sam se da li njegovi roditelji nisu imali para da mu ih daju ili ih za dete uopšte nije ni bilo briga, ili možda on nije ni imao roditelje. Ta misao bi presudna. Uhvatih mališana za ruku, i uvedoh ga u poslastičaru iako se  protivio, otimao, šutirao me i psovao. Kupio sam mu tri najveća kolača koja je on izabrao i najveću moguću kriglu limunade. Mališan jedva dočekavši da konobar spusti na sto tanjir pun kolača otpoče, grabećim svojim rukama, kao lopatama, da uništava kolače tako da nije ni primetio kada sam ja izašao.

Usput, dok sam polako koračao prema kući, razmišljao sam o mališanu i njegovim roditeljima i setih se svojih roditelja. Tad shvatih kako su oni bili marljivi i dobri roditelji, kako oni to nikada ne bi dozvolili, kako sam ja bio, i još uvek sam, njihov univerzum i Sunce, kako su se zalagali i trudili se samo da mi udovolje i ispune svaku želju. A ja, ja sam bio tako nezahvalan. Uopšte in nisam poštovao. Samo  sam se svađao sa njima i svemu nalazio mane. Kako sam mogao da budem takav ? Bilo me je sramota. Želeo sam da što pre dođem kući i da ocu stegnem ruku, potapšem ga po ramenu i kažem mu da je laf, a majci da skuvam kafu, ispričam koji vic i obradujem je vešću da ću uskoro da se ženim …. i probudio sam se vrišteći !!!

Advertisements