Bila je nedelja. Žešći minus. Hladno da uši otpadaju. Ja sam kod kuće ostao sam sa  klincima.  Supruga je otišla kod prijateljice. Nije mogla da odloži odlazak bez obzira na hladnoću.  Nije više bilo smisla. Već mesecima nije bila kod nje iako je non stop dobijala pozive.  Sela je u auto i otišla. Ja sam se sa klincima prepucavao ko će šta da gleda na TV-u, ko će da igra igrice ili surfuje po internetu. Iako nismo mogli da se dogovorimo ko ko će šta da radi, bilo mi je milo što smo bili u toploj sobi. U jednom trenutku stariji sin mi reče da u 17:00 časova njih dvojica treba da idu na rođendan kod drugara iz komšiluka a da poklon nije kupljen. Ja pogledah na sat. Bilo je 16:30. A još i nedelja. U ovom našem, nazovimo ga, gradu nedeljom ništa ne radi a pored ostalog žena je otišla autom u skitnju. Znači ništa od odlaska u kupovinu. Pat pozicija. Klinci počeše da urlaju. »Kako nema poklona. Pa kako onda da idu na rođendan. Ako nema poklona onda neće ni da idu« i slične dečije priče. Počela je glava da me boli. Bacih se na preturanje po dečijom sobi u potrazi za poklonom. Znao sam da, u svom tom lomu, imaju gomilu novih stvari, neraspakovanih, ali ništa nisam uspevao da pronađem. Posle silnoh preturanja, psovanja i nerviranja jedino uspeh da nađem jednu pernicu. Novu novcatu. Moja keva je iz Nemačke poslala starijem klincu pernicu za školu, ali njemu se nije svidela tako da je nikad nije ni koristio. Nije bila islikana raznoraznim junacima iz  novih crtanih serija i igrica. I zato nije bila in.  Iako je pernica bila sa kvalitetnim priborom koji se teško mogao kupiti kod nas, deci nije delovalo primamnjivo. Prost i jednobojan dizajn je klincima delovao odbojno. Ja sam pokušavao da pronađem još nešto među hrpom igračaka i knjiga, ali samo je ta pernica bila nova. Nisam bio voljan da ista završi kao rođendanski poklon tamo nekom klincu jer je to ipak kupila moja majka svom unuku a i kvalitetni flomasteri, olovke, hemiske su mi prirasle za srce. Međutim, nije bilo drugog izbora. Bio sam priteran uz zid. Vreme je radilo protiv nas. U jednoj ukrasnoj kesi, koju jedva iskopah, ko zna odakle, stavih tu pernicu i jednu čokoladu i pustih klince kod druga na žurku.

Posle jedno par meseci, beše mom starijem klincu rođendan. Žurka je bila u jednom restoranu specijalizovanom za takve manifestacije. Došla je kamara dece. Neke sam poznavao a neke ne. Klinci iz škole i iz komšiluka podivljaše za tili čas. Nisam znao gde mi je glava. Ja i supruga jedva smo ih obuzdavali.  U jednom trenutku na rođendan, sa malim zakašnjenjem,  dođe još jedan klinac koga sam samo znao iz viđenja. Pruži slavljeniku poklon koji on brže bolje otvori. Čim vide poklon sin mi ravnodušno, brže bolje, uruči isti. Bila je to pernica koju smo mi pre par meseci poklonili našem komšiji za rođendan. Ko zna koliko je puta bila rođendanski poklon dok ponovo nije došla kod nas. Kao u Glišićevoj pripovetci »glava šećera«.  Klincima se očigledno nije svidela. Ja je otvorih. To je bila ta pernica, nije bilo sumnje samo su sada u njoj bili stavljeni neki šoderski kineski flomasteri i olovke. One kvalitetne je neko zamenio.  Ja se samo kiselo nasmejah i vratih se smirivanju i obuzdavanju podivljale dece. A pernicu sa novim šoderskim flomasterima mlađi nemirac je već razbucao i ko zna gde bacio.

Advertisements