Prezentirana priča objavljena je u knjizi DemoNkratija 2004. godine

.

.

SUSRET DEGENERACIJE

.

Bliži se deset godina mature. Polako ali sigurno starimo. Pojavile su se i prve sede. Nas zbog toga hvata frka. Naša deca rastu. Mi više ne razmišljamo o nama, ona su u prvom planu. Sve sigurnije koračamo u svet matoraca i fosila, hteli to mi ili ne.

Konačno, posle deset godina, ponovo ćemo biti svi na okupu, ako izuzmemeo one koje su riknuli od overdosa, zapalili preko, zaglavili u ćuzu, ludaru ili otišli u aut, pa ih je za to baš i briga. Skupićemo se tek toliko da nas bude dovoljno  za jednu ludu pijanku i dobru trač partiju.  Kad malo bolje razmislim, za pijanku ti nije potreban niko, dovoljan si sam sebi. Čak ti i za tračarenje  niko nije potreban, pod uslovom da   nisi sam u glavi. Već sada mogu da nas zamislim kako u nekoj najeftinijoj birtiji u gradu uništavamo poslednje zalihe već prokislog vina i odavno bajatog žilavog mesa, dajući gazdi tog ćumeza poslednji nadu da neće bankrotirati, jer će njegova kafana posle dužeg vremena ponovo biti puna. A neki ružni krezubi Cigani će duvati u očokljane i izlupane trube zamišljajući da znaju da sviraju. Bale će im se slivati niz plehane instrumente bakarne boje, dok će nastojati da nam izvuku još neku paricu, koje ćemo mi kvasiti u špricer i lepiti im na crne ružne face. Mi ćemo igrati i uživati jer će naša već odavo zakržljala čula sluha i dobrog ukusa milovati ta lakrdija od muzike, ili će igra i uživanje biti rezultat dejstva alkohola. To nije toliko ni bitno. Bitno je to da ćemo mi, opet posle toliko godina, svi zajedno, uživati, ili se praviti da uživamo. Mislim da će to pre biti  simuliranje uživanja, jer smo, zapravo, odavno i zaboravili šta  znači   pojam uživati . E, da nas neko pita šta znači pojam preživljavanje, oskudevanje, životarenje, nemanje. Bili bismo pravi eksperti u njihovom razjašnjavanju i tumačenju . A pojam uživanje, šta to beše, majku mu ?   Da li se to maže na hleba ?

Onda tu su i lažni osmesi i prividna ljubaznost i bliskost, foliranje i prenemaganje kao da se ne znamo već toliko godina i kao da ovo i nije isuviše mali grad, selendra u kome se o svakom sve već odavno zna.   Ali, sve te barijere i maske biće iza nas kada nas alkohol i lepe uspomene ponovo zbliže i uzburkaju krv i svest. Pa onda priče koje smo ispričali već hiljadu puta i koje će nas vraćatiti u školske dane i prisetiti onog divnog vremena kada smo bili mladi, ludi i radosni. Ustaljena šema. Uvek isto, samo druge face. Ritual je isti samo su drugi ljudi. I kako će veče polako odmicati, naručivaće se ture i ture, gazda će zadovoljno trljati ruke, ne znajući kakvi smo mi zapravo divljaci kada nas uhvati alkoholno ludilo. I onda nastupa euforija. Lom, rokanje, batinjanje, razbijanje, sečenje ruku, maltretiranje muzike i sve što ide uz abnormalne količine nekvalitetnog alkohola. Gazda će čupati kosu sa svoje već proćelave glave a mi ćemo konobaricu štipati za guzicu, koja će nam pritom, na neveštom srpskom sa rumunskim akcentom, nagoveštavati njenu cenu za jedan snošaj. Onda će oni upicanjeni foliranti, navodni poslovni ljudi, naši školski drugovi, zaključiti kako ovo nije za njih, kako oni nisu na tom nivou animalizma i pobećiće u naručja svojih podgojenih žena ili  u krevet pohotnih maloletnih sponzoruša, jer će za to veče imati dobar alibi. Naše školske drugarice stalno će zivkati  ljubomorni muževi pitajući ih kada će kući. A mi ćemo kao neki pokvareni džukci njuškati i mirisati novu kerušu nagoveštavajući joj da je vreme parenja u toku. Kritikovaćemo njihove muževe kako nisu fer što ih stalno zovu i kako one zaslužuju mnogo više pažnje, vremena, para, centimetara, što im mi normalno možemo pružiti pa makar samo večeras (uh ala volimo da lažemo). I onda onako, naivno, kao da stvarno nismo hteli, odaćemo im jednu tajnu koju smo toliko dugo čuvali: tajnu da smo oduvek baš prema  njima gajili emocije, koje se ne mogu nazvati prijateljstvom i koje su sada posle deset godina ponovo isplivale na površinu videvši ih kao zrele žene. Počećemo sa udvaranjem, nadajući se da će naš stalni ratni drug, alkohol, stati na našu stranu i pomutiti razum naših starih drugarica.  Stalno ćemo im dolivati u čašu sve sa jednim ciljem. A one će, dobro poznajući tu mušku strategiju udvaranja, uporno ispijati čaše i čaše, samo da bi se sa izrekom „Bila sam pijana, nisam znala šta radim”, opravdale u očima drugih za jednu dobru  partiju seksa.

I onda bi nastupio tajac.

Ponovo probuđenje romanse iz školskih klupa  polako će se  rasplamtavati na zadnjim sedištima auta. Alkohol će bacati svoje rivale u nokaut.  Samo oni koji treniraju uporno, svaki dan, uspeće da ostanu na nogama, ali njih će dotući depresija. Tek onda će skopčati da žive kao kerovi, kako ne znaju šta će sada, kako ne vide izlaz, kako bi se rado vratili u školske dane. Onda će naići na razumevanje svojih školskih drugova, možda zato što su i oni u istoj situaciji pa će to biti razlog za još veće utapanje i samoobmanjivanje u alkohol. Međutim to je samo zatišje pred buru.

U kafanu će upasti par  nervoznih muževa sa motkama, pištoljima i noževima u rukama tražeći svoje žene. Neki ljubomorni zlobnik među nama, bi, kao i uvek,  javio glupavim rogonjama da njihove drage uživaju u seksu sa starom ljubavlju iz škole. Zato će isti tako brzo i dojuriti u kafanu naoružavši se onim prvim što im je bilo pri ruci. I kada posle pola sata tumaranja po mraku i gvirenja po automobilima,  pronađu svoje mile ženice u tuđim kolima, razgolićene i u pozama koje sa njima nikad nisu upražnjavale, mrak bi im pao na oči i kazna bi bila sprovedena u delo. Nastala bi jurnjava, kuknjava, batinjanje. Neka bi nesrećnica uletela polugola u kafanu, a mi, uvek za to spremni, dobri školski drugari, pritekli bismo u pomoć našim drugaricama, tako što bismo, pikslama i flašama o glavu, zaustavljali njihove životinje od muževa prethodno ih ubedivši da nam daju pištolj ili nož.  Gazda bi se uplašio i zvao  muriju i onda tu bi bio kraj, ili bi bio blizu. I kada bi plavi došli, neko bi od pripitih, kao i uvek,  počeo da vređa pripadnike reda i zakona i taj red i zakon bi bio sproveden na nama. Mi bismo se silovito branili ali, pendreci bi bili isuviše tvrdi. I onda bi nas sve strapali u maricu i odveli na noćenje i na prevaspitavanje. U kafani u kojoj smo do malo pre boravili ostavili bi smo haos i lom, hrpu srče, krvi, sperme, upotrebljenih kondoma, dokaz da je veče bilo ludo i nezaboravno.

Nakon procedure i muriji i puštanja kući kada bi svanulo, polako bi smo se kao prebijeni   (što ne znači da nismo) odvukli kući. Žene bi nas dočekale sa doručkom na stolu. Probudili bismo našu dečicu za školu  i počeli bi smo sa predavanjem. Rekli bismo im da u školi budu dobri, da uče i marljivo rade, da slušaju nastavnike, da ne prave gluposti i da ne budu kao što smo mi, neobjašnjavajući modrice ispod očiju i razbijena usta i noseve. Onda bi smo otišli da spavamo, naredna dva dana, nesvesni da nam je napisana prijava za remećenje reda i mira već poslata  sudiji za prekršaje.

Advertisements