Dok sam se šetao centrom grada i gvirkao po izlozima, osvrtkao za suknjicama i dubokim dekoleteima, zapazih jednu stvar. Većina ljudi je to primetila i komentarisala, ali ja reših da to i pribeležim. Da se naznači i da se ne zaboravi.

Na sve strane samo su banke, kockarnice, kafići, pekare i mesare. Ništa drugo i ne radi. Ničeg drugog i nema. To ti je naša privreda. Ekonomija pijanstva i ždranja. Otimačina para od naivnih i pohlepih ljudi. Od onih koji ’oće ’leba bez motike i konfor bez muke.

I odeš u banku po kredit. Nebitno za šta. Lova treba svakom jer danas retko ko ima love. Tamo ti odrade totalnu analizu tvog ekonomskig profila. Zaviruju i u usta da vide nema li negog zlatnog zuba koji će staviti pod hipoteku. Za svaki slučaj. Skeniraju ti ceo prethodni radni vek, koliko trošiš, koliko primaš, gde radiš, da li imaš decu, da li si u braku i ako jesi da li bračni drug radi negde, da li imaš nešto na svoje ime, koja kola voziš, odmeravaju te od glave do pete, kako si obučen, koji mobilni imaš, kakvu čuku nosiš i samo računaju i računaju. Kad bi i lekari radili ovakve analize niko ne bi bio bolestan. Na kraju ti daju neku siću koju ćeš da isplaćuješ dok ti oči ne ispadnu.

Ti sav srećan što si konačno dobio novac kojim ćeš moći da odeš na zasluženi godišnji odmor, kupiš drva, renoviraš gajbu ili vratiš dugove, svratiš u kafić na jedno pićence da proslaviš. Odmah ti se za sto prišljamče dokoličari bez para koji čekaju neko poznato lice koje će da ih časti po koje pivce. I obrneš, jednu, dve, tri, četri tura. Lova odlazi. Alkohol već uvatio. A ti već pripit shvataš da novac treba iskoristi mudro da bi dobio još novca. Zato i odlaziš u kockarnicu, da uvećaš svoj kapital. Da na more odeš kao džek. Da isplatiš dug odjednom a ne na rate. Da pored renoviranja kupiš i po neki komad nameštaja. Da imaš i za ugalj.   Tu popiješ još nekoliko pivca ili rakijica i kreneš da se kockaš. Veća-manja, veća-manja. A jedino je manje para.

Nakon nekoliko sati napuštaš kockarnicu, sa mnogo, mnogo manje para ako je nešto i ostalo. I odlaziš, naj pre u pekaru po dva kila ’leba a potom u  mesaru, da kupiš neku jeftinu salamu podrigušu ili neku odvratnu kobasicu-nus proizvod neke kvazi mesare. Čovek mora nešto i da jede. Za drugo i nemaš para. Šta tri godine će brzo proći. Ostaje samo da ukućanima saopštiš da narednih tri godine nema mora, da će vas ove zime grejati ljubav, da nema potrebe za renoviranjem, da ste još uvek tužni, ružni i dužni… Jebi ga, svetska ekonomska kriza.