Krenuo sam na posao. Kiša je rominjala i primoravala ljude da užurbano grabe ka svom cilju. Parkirao sam auto ispred pekare u nameri da kupim doručak. Izašao sam iz auta i uputio se u pekaru. Neko me je pozvao. Okrenuo sam se i na obližnjoj klupi ugledao dva lika meni prilično poznata. Bila su to dva poznanika iz doba moje mladosti, tipovi koji su u tom prošlom vremenskom periodu bili prilično cenjeni, naročito u svetu devojaka. Starji od mene nekoliko godina, nekada su važili za velike frajere u gradu. Devojke su ludovale za njima a oni su to znali baš dobro da iskoriste. Mi smo im se kao klinci potajno divili i želeli da budemo kao oni.

U međuvremenu, oni su krenuli stranputicom i ja sam dobro znao kuda ih je taj put vodio, ali prizor koji sam video neprijatno me je iznenadio. Sedeli su na klupi, ne obazirajući se na kišu, polako i tromo reagujući i pričajući. Očigledno je da su bili na nečemu. Jedan od njih držao je u ruci polupraznu dvolitarsku flašu piva, nategnuo je, dobro otpio i potom dao ortaku do sebe koji je ceo taj postupak ponovio. Prišao sam im i pozdravio se sa njima. Rekoše mi da eto pokušavaju da skupe lovu za još jednu flašu piva i ako imam, u ime starih dana, da im pozajmim 50 dinara. U 7 sati ujutro. Izvadio sam 100 dinara i dao im. Jedan od njih pruži ruku i uze novčanicu nekrijući mržnju i prezir koji je osećao prema meni u tom trenutku. Ja sam se okrenuo i otišao u pekaru.  Nisam mogao da verujem da su se srozali na taj nivo. Oni koji su osvojili mnoge lepotice našeg malog grada, lepotice, koje su za njima ludele i sekle vene a koje su se u međuvremenu dobro udale, situirale i postale gospođe, oni koji su bili uzor mnogim mlađim i starijim likovima sa kojim su svi želeli da se druže, oni koji su bili sinonim za dobrog frajera, šmekera, mangupa, oni koji su uvek bili u centru pažnje, postali su samo ufucani đankići uvek u frci. Oronulog izgleda, urasli u bradu i kosu, prljavi i smrdljivi, na pragu četrdesetih, krali su bogu dane, non stop u potrazi za lovom potrebnom za alkohol i drogu…

Seo sam u auto i otišao na posao, a oni su ostali da sede na kiši čekajući nekog novog poznanika od koga će da žicaju pare…

U kolima sam razmišljao o njima i o tome kako je život čudan. Upitao sam se da li su to stvarno zaslužili i da li treba da ih žalim? Da li tih 100 dinara treba da predstavljaju čin milosrđa i dobrog dela ili samo nagovešatj njima koliko su nisko pali?

Evo i sad, kada o tome razmišljam, ne bih znao da vam kažem da li su to zaslužili. Jedno je sigurno, njih mi nije žao jer svako je tvorac svoje sudbine. Oni su imali sve privilegije, bolju start poziciju, bolji status i renome, što mnogi od nas nisu imali. Krenuli su pogrešnim putem, zato su i stigli do prosjačenja, narkomanije i svega što ide uz to. Krivica je samo njihova. Davajući im tih 100 dinara, ja nisam učinio nikakvo humano delo. Možda im je toliko trebalo za još jednu dozu. Dozu koja će biti kobna po njih. Ujedno, davajući im tu novčanicu dokazao sam im da su se uloge sad promenile zato je jedan tako očigledno i iskazivao mržnju prema meni…Sa druge strane, oni su sa tih 100 dinara kupili ono što im je potrebno, a ja ono što je meni potrebno. Oni drogu a ja inspiraciju za novu priču. Inspiraciju, opomenu i upozorenje. I ko je bolje prošao?

preuzeto sa: http://www.designzzz.com