Text sa mog starog bloga…

U dnevnoj sobi, ispred televizora, kamara dece. Moja dva sinčića i ceo komšiluk pride. Neki sede u fotelji, neki na dvosedu, neki  na podu. Piju sokiće, grickaju štapiće i gledaju crtane filmove. Idila.

I ja zastadoh ispred TV-a. U toku je bio crtani film, „Totally spies“ što u nekom slobodnom prevodi znači „super špijunke“ ili što bi po naški rekli tužibabe. Nije loš crtani. Tri cool ženske su tajni agenti koje kao antipod James Bondu spašavaju svet iznova i iznova. I ja sam nekoliko puta isti gledao.

Privuče mi pažnju razgovor tri glavne junakinje:

„Novac nije najvažnija stvar na svetu !“

„Nije ? Šta to pričaš ? Šta je onda važnije ?“

„Kako šta ? Pa od novca je važnije. Pa, mislim, Ups…“

TRT. Dead end.

Surova istina iskazana u nekom bezizlenom crtanom filmu. Odmah pogledah u gomilu dece. Ne reaguju. Možda nisu ni shvatili. Ali ipak negde, duboko u njihovoj svesti ili podsvestei registrovana  je i memorisana upućena poruka, namerna ili slučajna. Novac je najvažnija stvar na svetu ! Dobrodošli u Mamonovo carstvo !

Od malih nogu deca se filuju i kljukaju tim materijalističkim pogledom na svet. Novac, novac i samo novac. Ništa nije sveto. Sem novca.

Neko će reći. Pusti bre decu da žive. To je samo glupi crtani film.

Da podsetim, i „South park“ je crtani. Zato se i emituje u kasne jutarnje sate. A šta je sa onom japanskom crtanom serijom što je cenzurisana jer je izazvala kontra indikacije i pošast dece? Naziv  tog crtanog filma ne bih znao da vam kažem jer preplavljeni smo japanskim crtaćima,   ali znam da se pomenuti crtani prikazivao i na našim televizijama. Šta se to desilo? Pa Japanci ne bi bili Japanci kada ne bi eksperimentisali. Igrali se oni sa frejmovima, indoktrinovanim porukama, sa zezalicama koje ljudsko oko ne primećuje, ali mozak ipak registruje. Eksperimentisanje radi  povećanja gledanosti serije a samim tim i profita. Kratko rečeno, psiho marketing. U jednoj epizodi desio se neki propust i svako dete koje je tu epizodu gledalo zaglavilo je u bolnicu. 20.000 malih kosokih deteta je hospitalizovano. Uzrok nepoznat. Simptomi: mučnina, povraćanje, bolovi u celom telu. Dijagnoza bolesti:  neki virus (virtuelni, digitalni, ko bi ga znao). Nakon toga crtana serija je zabranjena. Šta je bilo sa kosookim mališanima ni to ne znam. Serija se kod nas možda još i emituje?

Sad, kad znamo ove činjenice, da li možemo reći  našoj deci: „Ostavite me na miru. Imam i ja dušu. Što ne  gledate neki crtani film, kao sva normalna deca?“.

Sa druge strane, crtani filmovi i televizija su stvarno bezizleni u poređenju sa internetom. Ekspanzija interneta i samim tim slabe kontrole i cenzure sadržaja koji su dostupni za pogledati, decu čini još podložnijom raznoraznim manipulacijama i prevarama. Dete u svojoj sobi tipka računar. Tišina u kući. Mi kuliramo. Divota. Uživancija i opuštancija. A šta dete na internetu gleda  ili u čemu učestvuje, e to je pitanje? Virtuelni seks,  virtuelna ubistva, satanizam,  vrbovanja sekti, opsade pedofilia, raznoraznih manijaka i perveznjaka. Ulazi se na porno sajtove gde se gleda sex u svim svojim oblicima i formama  (bizare, hard core, sado mazo, nekrofilija, sodomija, gay, fetish, pising i druge pod kategorije bolesnog i uvrnutog).  Sad što gro toga nema veze sa seksom nije ni bitno.

Filuju deca svoje mozgove besom, grehom, porokom, mržnjom i zlom. I to pred našim očima. Mi to gledamo i ne reagujemo. Čačkamo nos dok pijemo kafu i zahvaljumo Bogu što postoji televizor i internet da nas deca barem na tren ostave na miru. Imamo i mi pravo malo da kuliramo.

Advertisements