Stajala je nasuprot mene i gotovo lebdela. Skladna i poželjna. Privlačna i neodoljiva. Mamila me je i vabila. Igrala se sa mnom kao mačka sa mišom. Kao crna udovica sa svojim ljubavnikom koga će nakon završenog parenja u slast pojesti. Ja sam samo ćutao i gledao. Noge su mi klecale. Srce divlje udaralo. Kolebao sam se. Kolebao i plašio. Nisam znao šta da radim. Dok sam je posmatrao video sam svoju sudbu. Kao slepac koji je iznenada progledao. Video sam je i prepoznao. Bio sam zabezeknut. Iako je ta abnormalna lepota bila gotovo zaslepljujuća, u svom tom sjaju  ja sam video pravu nju. Video sama ko je zapravo ona. I znao sam, da se trebam okrenuti i pobeći glavom bez obzira. Da se ne osvrćem nego da bežim što dalje od nje. Da trčim koliko god me noge nose. Jer ona je bila moja propast. Ona je bila moj kraj. Sa njom nisam imao nikakve budućnosti. Iako sam to znao ipak nisam bežao. Zašto? Da li sam bio očaran? Da li sam bio zaveden ili omađijan? Jednostavno nisam mogao da bežim.  Bio sam paralisan. Kao kada se mali jadan mišić parališe pred ogromnom zmijurinom koja samo palaca jezikom i sprema se za napad. Ja sam bio kao taj miš koji zna šta sledi ali ipak ne beži. Da li je to bio strah ili nešto drugo. Ne bih znao da vam kažem.

I krenula je sa svojom igrom. Po ko zna koji put. Pred sobom je imala nekog novog jadnička koga će odvesti u zaborav. Ali, pre nego što će nastupiti taj momenat zbog kojeg je i došla, najverovatnije da je želela da se malo poigra i isproba svoje ženske moći manipulacije. Želela je da oseti svoju moć. Da pokaže svoju dominaciju. Da me uveri da će na kraju biti ipak kako ona želi. Bez obzira da li ja to želim ili ne. Biće onako kako ona hoće.  I krenula je ta ženska igrarija obmane i nadmudrivanja. Ja iako svestan ko stoji nasuprot mene sve više sam joj se predavao. Nisam mogao da se oduprem. Bio sam zaveden. Sluđen. Obmanut. Ili sam možda bio  zaljubljen. Ne bih mogao da dam konkretan odgovor na to. Dao sam joj sebe ne misleći o posledicama. Nek bude šta bude. Neka sa mnom čini šta god joj je volja. Pa nek propadnem. Nek me nema. Nek me pojede mrak i zaborav. Ako je to cena. Plaćam je sa osmehom na licu. I dajem joj svoju ruku. Da me povede sa sobom.

Pružam joj ruku i govorim:

» Ja znam ko si ti. Mene nisi prevarila. Evo ti još jedan život. Svesno odlazim u propast zbog tebe. Dobro znam da si ti mrak koji kriješ iza svog tog glamura i sjaja. Da je sve to fasada i maska. Da ti nisi ona kojom se predstavljaš. Znam da si ti smrt. I da je došao moj red. I ja neću da bežim niti da te molim za milost. Neću da plačem i da cvilim da bar jednom ne budeš dosledna i da bar jednom načiniš izuzetak. Ne. Neću jer znam da ti nemaš dušu, da ne činiš ustupke i da si nepokolebljiva. Znam da te niko ne može prevariti i da pre ili kasnije svakom zakucaš na vrata. Ali, ja te se ne plašim zato ti i  dajem svoju ruku. Povedi me sa sobom. Zato si i došla. Reši me  ove agonije i neizvesnosti. Vodi me gde god želiš. Čini samnom što ti je drago. Ne verujem da će mi tamo biti gore. Ovaj svet je postojao mnogo duže pre mog dolaska i postoajće još mnogo dugo posle mog odlaska tako da jedan mali bedni život ne znači ništa«.

Zažmurio sam i pružio ruku ka njoj. Čekao sam da me povede na mesto na koje nikad ranije nisam bio. Žmurio sam i čekao. Jeza mi je strujala kroz telo. Srce je divlje udaralo. Znoj me je oblivao. Iščekivanje me je razaralo kako su minuti prolazili. Ali ništa se nije dešavalo. I na kraju nestrpljiv otvorih oči. Nje više nije bilo. Otišla je. Nije me uzela. Poštedela me je.?! Da li je to bio čin milosrđa? Ili je pak ustuknula što sam video pravu nju? Ili je shvatila da nisam ja na redu? Ne znam. Iz neznanja sam i napisao ovu priču. Zato nikad nisam razumeo žene. Pa čak ni nju. Uvek rade drugačije od onog što se od njih očekuje. Možda su zato i žene. Možda ih zato  i volim. Da je uradila kao što sam očekivao nikad ne bih napisao ovu priču. Obzirom da nije mogu samo da joj kažem »Hvala«.

 

Advertisements