Čovek je oduvek težio ka savršenstvu. Oduvek je želeo da preuzme tron svevišnjeg. I bez obzira da li se u Boga veruje i bez obzira da li Bog postoji, čovek je od vajkada želeo da bude na njegovom mestu.

Možda sam ja našao način.

Prezentirana priča deo je knjige DemoNkratija. Takođe,  bila je i objavljena na mom prethodnom blogu.

.

U ULOZI BOGA

 

preuzeto sa: http://bolstablog.wordpress.com/

Zašto pišem? Zašto? Mislim da pitanje nije moglo biti gluplje.

Zašto? Zar je potreban neki razlog? Zašto cveće miriše? Zašto Sunce sija? Zašto pada kiša? Zar je i za to potreban neki razlog?

Pišem jer jedino to najbolje znam da radim. A znam li? Pišem jer me to čini srećnim, opušta me i relaksira. A možda pišem jer pisanjem želim da pobegnem od istine, pa zato i izmišljam priče, razvijam radnje, stvaram likove koji mi pogoduju i sadrže one kvalitete koje ja nikada nisam niti ću ikada posedovati. Pišem o onome kakav želim  ili ne želim da budem. Lečim sebe, svoje mane i komplekse, preko svojih  likova,  likova koji nisu stvarni, koji ne postoje, možda sa svrhom da bih upozorio sebe  na činjenicu da ništa nije trajno, da se sve menja, da i ja neću  zanavek postojati, pa da zato budem bar malo obazriviji i oprezniji jer  greške se skupo plaćaju. Stvaram nove imaginarne svetove, životnu sredinu mojih likova, ideal kome težim ili realnost koju želim da izmenim. Otkrivam tajne koje mi se jedino mogu kazati pisanjem. Otkrovenja koja spoznajem u zanosu pisanja, mi se gotovo sama  stvaraju na papiru i tu ostaju kao upozorenja i opomene, čekajući da ih pročitam i shvatim poruku  upućenu samom sebi. Ona će me odvesti ka isceljenju, pomoći će mi da dokučim svoju suštinu i shvatim svrhu svog bitisanja.

Pišem jer me to čini moćnim i uticajnim nad nepostojećim životima svojih malih imaginarnih likova koje kreiram. Superiornost nad onima koji zavise od mene, čiji će tok života i postojanja zavisiti samo od mene i moje volje, snaga koju osećam kao njihov tvorac, tera me da pišem.  Činjenica koja mi govori da oni postoje samo zahvaljujući meni (pa makar samo na papiru), da samo od mog raspoloženja zavisi to da li će oni produžiti svoje imaginarne živote u mojim pričama, tako što ću ja nastaviti sa pisanjem, ili će zauvek nestati, tako što ću  tim papirom potpaliti vatru, ili ga baciti u smeće, tera me da i dalje pišem. Saznanje da sam za njih alfa i omega, onaj od koga sve zavisi, onaj u čijoj su oni milosti, svestan činjenice da oni tu ništa ne mogu promeniti i da će sve biti onako kako ja želim, daje mi glavni podstrek za pisanje.

Da, prija mi taj osećaj, osećaj apsolutne moći nad nekim (iako on fizički i ne postoji), moć, na koju se ne može uticati a koja na sve utiče.  Da, prija mi taj osećaj, zato se i bavim pisanjem.

Ali kada se za trenuak vratim u realan svet, kada se, umoran od tolikog planiranja i kreiranja života svojih likova, osvrnem na sebe i svoj život, pitanja počnu sama da mi se nameću i na njih odgovore ne mogu  da pronađem.

Zar sve ovo što mi se dešava nije nečija  (ne) savršena kreacija? U kojoj sam se ja to priči našao i čiji sam ja to lik? Da li ću i ja završiti u kanti za smeće ili ćemo moja priča i ja  u njoj, kao glavni akter, biti kompletirana i završena, i ako to bude, onda sa kakvim krajem? Ko je taj ko ima toliku moć nad mojim životom kao ja nad životima svojih imaginarnih likova ?????????

Ko je taj ko kreira priču mog života? Ko je pisac moje priče? Ali ne samo moje. Ko je pisac naših priča???

 

preuzeto sa: http://brandstrategy.wordpress.com/

 

 

Advertisements