Možda malo kasnim, ali rekao bih reč dve o gradu Boru i filmu »Tilva Roš«. Međutim, ovaj post neće biti klasična recenzija u kojoj ću opisivati i prepričavati film. Imate kamaru recenzija i raznoraznih komentara na netu. Pa koga zanima… Razlog za pisanje ovog posta videćete u sledećim redovima.

Drago mi je da je konačno stvoreno neko umetničko delo, izvan kruga prestonice, koje je izazvalo prilična interesovanja, razne reakcije, osvojilo gomilu međunarodnih nagrada, oduševilo publiku i kritiku unutar i izvan ove naše male napaćene države i konačno bacilo malo pozitivnog svetla na ovu našu jadnu istočnu Srbiju.

 

Šta reći o filmu a ne prepričati ga ?

Film je snimljen u gradu Boru i govori o životu tinejdžera u Boru, gradu na istoku Srbije čiji je opstanak vezan za rad rudnika koji je u fazi izumiranja. Ljudi koji tu žive dobro znaju da je istočna Srbija uvek bila najmanje bitna kao region u Srbiji. Uvek je bila na samom dnu skale vrednovanja i važnosti. Zato je uvek i zanemarivana. Zato se nije ni ulagalo, obnavljalo i gradilo. A rudnik je godinama radio punom parom  i bilo je para.  Međutim, pare su uvek bile potrebnije negde drugde. Taj odnos države i vlasti da je provincija manje bitna, da u njoj žive ljudi manje vredni je ono što me najviše nervira u celoj toj priči. Beograd je uvek bio prioritet. Ljudi iz gradića, varošica i sela su smatrani i tretirani kao građani drugog reda. Vremenom su oni tako i počeli da se osećaju. A kako i ne bi kada je mogućnosti bilo sve manje a kriza i besparica bila sve veća. Istočna Srbija, je brzo zamirala. Oni koji nešto vrede su bežali preko grane ili u veće gradove jer su shvatili da nema nade…

Međutim, pojavio se taj film »Tilva Roš « i dokazao baš suprotno, da u provinciji još uvek ima ljudi koji vrede i koji mogu da naprave nešto stvarno vredno pažnje, izvan klišea, nešto što može izazvati interesovanje, zatalasati učmalu površinu mrtvog mora zvanog »život u Srbiji«. Ne možete da pojmite koliko sam ponosan zbog toga. Taj film me je učinio ponosnim  što živim u istočnoj Srbiji mada 60 km od Bora. A najviše mi je drago zbog ljudi iz Bora. Ipak su to moje komšije.

U filmu glume naturščici i to uglavnom sami sebe, klinci koji nemaju nikakvih glumačkih iskustva, ali su i kao takvi uspeli da pridobiju i publiku i kritiku. Jackass klinci iz Bora koji su preko noći postali popularni. Mnogi zavidni i pakosni ljudi (neprovincijalci) su film prilično loše ocenili i kritikovali govoreći da su ti klinci baš to što i pokušavaju da predstave – budale i magarčine (jackasses) zaboravljajući činjenicu da oni kao kritičari svakodnevno gledaju emisije tipa jackass: farme, dvorove, parove, lude kuće, trenutke istine… i da se pritom lože do imbecilnosti. A te što gledaju, te koji, na žalost, predstavljaju i brendiraju Srbiju, nisu magarčine i budalatine ? Ne, one su VIP !!! Jedna  bitna razlika između tih klinaca i (VIP)ovaca je ta što su ti klinci iskreni, ne foliraju se i ne precenjenju sebe.

Sa raznoraznim  špekulacijama ko je i kako film finansirao i promovisao jer se u medijima spominje neka cifra od oko 400.000 evra, neću da se zamaram.To nije cilj i namera ovog posta. Isto tako neću ovaj film shvatiti kao marketinški trik radi što bolje prodaje rudnika. Shvatiću ga onako kako i treba da bude shvaćen. Kao poruku i viziju mladog čoveka o životu mladih u Srbiji. A ono što je izvesno i što je najvažnije u celoj toj priči  je da mnogi ljudi, što u našoj zemlji što u Evropi, sada znaju za grad Bor. Grad u istočnoj Srbiji. I to je jedino i bitno jer sada svi znaju da: Bor is not dead, Bor is not hill red !!!

 

Po čemu je Bor još poznat ?

Bor – grad koji je nekad proizvodio zlato danas je samo crveno blato. To bi možda rekli neki zlobnici i pakosnici, međutim, ja ne mogu sa time da se složim jer još uvek ima mnogo onih koji ne znaju neke bitne činjenice u vezi Bora. Jedna od najjačih blog zajednica na Balkanu je Borska blog zajednica. Ne preterujem jer stvarno je tako. Borani su među prvima u na prostoru ex SFRJ krenuli sa blogovanjem, godinama unazad. I dok u Srbiji i na Balkanu većina nije ni znala šta je to facebook, dobra grupa Borana je krenula sa blogom. Bili su nekoliko koraka ispred svih. Postavili su dobru osnovu, pokazali pravac mnogima i krčili put u tom novom digitalnom univerzumu za buduća pokolenja blogera, tviteraša… Mnogo kasnije, blog i twitter se masovno počeo koristiti na našim prostorima. Međutim Borani su prvi krenuli. Oni su bili blog protagonisti. A to je veoma bitna činjenica.  Zahvaljujući njima i ja sam krenuo sa blogovanjem. Zato hvala BOR-u !!!


I kad malo bolje razmislim, ima nešto u tom Boru .?! Možda u vazduhu :mrgreen: Pod zemljom sigurno !!!

 

Advertisements