Tokom prošle nedelje održao sam praktičnu nastavu grupici studenata kojima  je to bio  sastavni deo edukacije. Svrha prakse bila je praktična primena njihovog stečenog znanja kao i lagano uvođenje u  svet poslovanja i ekonomije. I to je bio moj osnovni cilj kao mentora. Kako su samo bili oduševljeni mojim poslom, misleći kako je baš cool to čime se bavim. Ja sam se samo kiselo nasmejao, jer sam u tim trenucima prepoznao sebe na početku svoje karijere kada sam i ja gajio takav elan i pozitivizam neznajući za mnogo toga što će me kasnije snaći i natovariti na grbaču. Bili su toliko euforniči da su nekoliko puta izjavljivali kako jedva čekaju da završe studije da bi što pre počeli da rade. Meni je u tom trenutku nekako bilo žao te dece. Bilo mi je žao što će taj njihov elan, volju, mladost i snagu uništiti, kroz par godina, surova realnost i sam život u Srbiji. Nisam hteo da im kvarim raspoloženje i ubijam volju i zato im nisam rekao da nakon završetka faksa, ako ga svi završe, mnogi neće raditi u struci, da posla nema, da je kriza velika, da će i ako se zaposle u struci kao pretpostavljenog (direktora, menadžera, šefa, poslovođu, gazdu…) imati nekog kretena koji će svoje frustacije lečiti nad njihovoj mladosti, neiskvarenosti i ambiciji… Nisam hteo da im kažem da će za taj svoj rad imati neadekvatna primanja, da će jedva spajati kraj sa krajem i da će usled toga biti nezadovoljni. Nisam hteo da im kažem da način na koji sam im prezentirao posao kojim se  bavim nije način na koji stvari stvarno funkcionišu. Nisam hteo da im kažem, da sve dok nisu oni stigli ja sam pokušavao da rešim nemoguće probleme, da ispravim sve krive Drine, pobedim sve vetrenjače, otaljigam jedan Sizifov posao i konačno ostvarim tu Pirovu pobedu. Nisam im rekao da moje, sada nasmejano lice, do par trenutaka ranije je bilo namršteno i zabrinuto. Ne nisam im rekao jer to ne bi imalo smisla. Oni zaslužuju mnogo bolje.

Zbog toga ih nisam mnogo kinjio niti terao da rade. Jednostavno dao sam im nekoliko prijateljskih saveta kao stariji kolega, naglašavajući da to što sam stariji ne znači da sam pametniji, ali da zbog te razlike u godinama ipak imam neka stečena iskustva iz kojih sam izvukao neke pouke koje njima mogu da koriste. Rekao sam im da je period života koji trenutno proživljavaju najbolji period u životu jednog čoveka i da zato treba da se zezaju i uživaju maksimalno u životu, ali da ipak treba da se trude i da uče jer to je jedini način koji vodi ka uspehu. Rekao sam im da za njih još uvek ima nade i ima budućnosti. Ima, ali možda ne ovde. I da treba da razmišljaju u tom pravcu. Da pobegnu dok mogu, dok su još mladi i dok ne formiraju porodicu i ne izrode decu. I nakon toga sam odlučio da ih više ne smaram.

Za kraj prakse organizovao sam jedan radni doručak sa ostalim kolegama gde smo svi maksimalno nastojali da se opustimo i zezamo. Nakon toga predao sam im prethodno popunjene karaktersitike i preporuke i na taj način zvanično oglasio kraj prakse ne rekavši im da ovo što su videli i doživeli  nije situacija koju mogu da očekuju kada se zaposle jer ovo je bila samo praksa. Jedna dobra reklama mene kao čoveka i profesionalca i moje firme kao poslodavca. U stvarnosti je sve mnogo teže i mračnije. Ali doći će vreme kada će to shvatiti. Ne moram JA da budem taj koji će im to reći. A možda se nešto u međuvremenu i promeni. To se iskreno nadam.

Advertisements