»Srbin sam tim se dičim«. Prošlo je vreme kada sam sa ponosom izgovarao ovu narodnu poslovicu jer to što sam Srbin, uglavnom mi samo šteti. Danas, Srbin u Srbiji, još uvek,  kao nacionalna većina, nema baš neka prava. Mnogo veća prava danas imaju nacionalne manjine. One su navodno konstantno ugrožene. I zato njih mnogo više štite zakoni, država, mediji, odbori za ljudska prava… Što je država tolerantnija prema manjinama to se smatra civilizovanijom i demokratičnijom. U svakom sporu sudovi su tolerantiji prema manjinama. Manjine se pozivaju na to da su manjine, da su ugrožene, diskriminisane, da su im uskraćena prava… Odmah se angažuju predstavnici medija, koji jedva čekaju tako neku priču. I to pali. Manjine bolje prolaze.

Ako neko treba da se zaposli, prednost će imati neko iz manjine jer država treba da dokaže da je demokratski orijentisana i da u njenom sistemu vladavine ne postoji nikakav vid diskriminacije. Ako ne treba da se plati struja, porez, telefon, sigurno neće platiti nacionalne manjine. Zamislite te jadničke okružene Srbima. Mislite da je njima lako da budu nacionalna manjina u Srbiji. I oni mnogobrojniji (Turska, Nemačka, NATO, Amerika,…) nisu uspeli da izađu na kraj sa Srbima a gde će tamo neka šaka ljudi.  I još pored svega toga treba da plaćaju struju. Pa to stvarno nije u redu. Ali pošto smo mi tolerantan narod mi razumemo probleme naših nacionalnih manjina. Zato one čak i školama imaju povlašćeniji status. Ako i u bezizlenoj dečijoj tuči učestvuje neki pripadnik nacionalne manjine, to odmah dobija drugi smisao. I zna se odmah ko je kriv a ko je žrtva i ko će da izvuče deblji kraj.

Manjine imaju svoja udruženja, kulturna društva, grupe, branioce, novčanu pomoć, ministrarstva, međunarodne humane organizacije, nevladine organizacije i ko zna još šta. Svi se oni brinu da nacinalnim manjinama bude dobro.

Zato sam rešio da se odreknem srpstva. Hoću i ja da budem nacionalna manjina. Nije bitno koja. Hoću da budem nacionalna manjina. Ne mogu da čekam da Srbi u Srbiji postanu nacionalna manjina. To je neminovnost, ali ja nemam vremena. Deca brzo rastu, brzo se stari. A hoću i ja da ućarim.

Znači, deklarisaću se kao tamo neka nacinalna manjina koja živi u Srbiji. Mislim da to danas nije neki problem i da se da to na brzinu urediti. Imam i ja pravo da ne budem Srbin. Šta sam ja Bogu zgrešio ? Valjda i ja imam prava na normalan život. Kao Srbin to ne mogu da ostvarim. Kao manjina imam mnogo više mogućnosti. I neću gubiti vreme. Odmah ću početi sa delovanjem.  Pozvaću novinare i počeću da se žalim kako imam loš posao, kako mi žena još uvek nigde ne radi, kako mi prosvetni radnici maltertiraju decu i daju slabe ocene, kako vozim neku krntiju od kola, kako mi krov prokišnjava, kako nemam ADSL jer nemam ni kompjuter, kako sve što hoću da kupim moram da platim, kako nemam švalerku… I da je razlog svega toga to što sam pripadnik nacionale manjine i da Vlada neće da mi izađe u susret iako joj je to obaveza. Obratiću se i matičnoj državi čiji sam od skora državljanim da me zaštiti i pomogne mi. I pomoći će mi i moja matična država ali i majka Srbija.  I prosperiraću jer mi smo demokraCCCka država. Napredovaću na poslu i dobiti povišicu. Zaposliće mi ženu. Učiteljica će dobiti po nosu a moja deca shodno tom bolje ocene. Kupiću bolja kola. Postaću švaler. Dobiću kompjuter od neke nevladine organizacije na kome ću moći da kucam još ovakvih pametnih priča. Jupi !!!

Pa nisam ni ja od juče.

Manjine su zakon !