Posvećeno svim damama koje prate blog eXXXperiment 😉

Ovaj, pomalo neobičan splet okolnosti, dogodio se pre jedno osamnaestak godina. Zašto mi je taj događaj isplovio na površinu posle toliko vremena, ne znam ni sam. Bitno je, da će i posle tolikog vremena ipak otpočeti svoje postojanje ne u formi odavno zapostavljenog sećanja, zaturenog ko zna gde u mom mozgu,  već u formi napisane reči.

Kao što se može naslutiti iz naslova reč je o knjizi „Mali princ“.

Bio sam još uvek momak. Mlad, neiskvaren i donekle neiskusan. Još uvek sa „glavom u oblacima“ hrlio sam kroz život. Disao sam punim plućima. Danju sam radio. A noću, kao što kaže sama reč, živeo noćni život. Stalno sam jurcao za nekim novim devojkama. Kao pas gonič koji je ganjao svoju divljač. Glupo i bezobrazno od mene da nežniji pol poredim sa divljači, ali to je samo radi davanja šlagvorta celoj ovoj priči. Jeste, da se često dešavalo da divljač,  utekne dok sam sav zajepuren za njima trčkarao.  Samo bi mi odlepršale pred nosom i izgubile se visoko u nebo ili negde u gustu šumu ili bi  pak završile kao lovina tamo nekih šoderskih lovaca, glupandera i tonjavaca koji su bolje izgledali od mene ili su pak imali skuplju lovačku opremu. A ja bih ostao sav musav, nesrećan, prašnjav i umoran od tolikog jurcanja.

A bilo je mnogo različite divljači. Bilo je  i nežnih srna, ponosnih paunica, prepelica, jarebica, raznih koka i kokica, za koje i danas žalim što nisu postale moj lovački trofej, ali bilo je one divljači (razne plovke, kokoške, guske, svrake, koze ćurke…) za koje mi je drago što su od mene utekle. Mnogo je divljači uteklo meni upornom lovcu. Ali, ponekad je moj lov  bio i uspešan. Ipak se upornost isplati.

Ja sam se, u tom,  manje više uspešnom lovu, rukovodio mišlju da ustvari ekstaza lova počiva u njegovom samom činu. To ganjanje i nadmudrivanje je sama suština lova. Neizvesnost u ishod lova, neka prijatna uznemirenost, ubrzan rad srca, povećano lučenje adrenalina je ono zbog čega sam uživao u toj vrsti lova.

Što se tiče divljači uopšte, i tu postoji neka kategorizacija. Što je divljač veća, to je veći trofej i slava. Ali postoje i oni lovci koji upucaju sve što im dođe pod nišan. Možda nije svaki ulov za trofej, ali sve se boduje. Možda zato i  nije trebalo birati lovinu. Možda je trebalo da lovim sve, bez obzira na kvalitet. Jer bitan je krajnji skor. Kad ne može kvalitet neka onda bude kvantitet. Ali, sada, kada bih mogao da vratim vreme unazad, opet bih isto postupio. I dalje bih bio lovac koji bira divljač koju će da odstreli.

Za mene lov predstavlja, kao što sam rekao, nadmudrivanje i taktiku. O lovu o kome ja pričam često se ispostavi da je lovina zapravo lovac koji je naveden da krene u lov baš na tu divljač koja će ga uloviti. Sa druge strane lovina često želi da bude ulovljena od određenog tipa lovca. A samo veliki lovci hvataju veliku divljač i njih ne može da prevari iskusna i lukava divljač.

Ja sam, kao i mnogi,  često pokušavao da uhvatim i veću divljač od one sa kojom bih mogao da se izborim. Mislio sam da sam veći lovac nego što stvarno jesam. U takvim prilikama često sam sprovodio odgovarajuću taktiku iako sam u suštini znao da nemam nikakve šanse. Postupao sam tako, da divljač, potencijalni ulov,  ne oteram i uplašim. Možda mogu biti odbijen, ali ipak ću se truditi da ostavim dobar utisak. Morao sam, bez obzira ne sve, da budem shvaćem kao prijatelj, onaj koji ima dobre namere. Onaj od koga se ne treba plašiti. Jer danas možda neću uspeti. Ali, biće dana i drugih prilika. Kada mi zvezde budu naklonjene. Napšću kada lovina postane neoprezna. Kada shvati da ne predsavljam opasnost. Kada mi dopusti da budem u njenoj blizini. Ona ću napasti. I upucati je. Surovo, ali delotvorno.

U jednoj takvoj situaciji pokušao sam da prodrem do jedne devojke koja je ipak bila na nekom nivou. Važila je za famoznu ženu. Pored lepote i savršenog tela posedovala je i intelekt što je muškarce dovodilo do očajanja. Ona nije bila glupa lepotica koja može lako da se prevari i obmane. Ona je bila krupna divljač. Ne tamo neka glupa kvočka koja se ulovila još pre samog lova. Bila je pravo iskušenje čak i za one iskusne lovce krupne divljači. Iskušenje i izazov. Svud oko nje bili su lovci. Ali, svi su se držali na odstojanju.  Ipak njen stav je odbijao muškarce. Muškarci se plaše lepih žena. Pametni muškarci se plaše lepih žena.

Iako mi je srce udaralo kao ludo, krenuo sam da pletem mrežu oko svog budućeg plena. Ona me je odmeravala kao crna udovica. Pustila me je da joj se približim. Valjda neće da me ubije. Svidela joj se moja priča. Probio sam led. Kada sam pomislio da sam krenuo dobrim putem. Kada sam polako pripremio sitauaciju za ofanzivni napad pod kojim će osvojiti svog neprijatelja, usledilo je šok pitanje:

„Da li si čitao Malog princa ?“

„Molim ?“

„Da li si čitao Malog princa ?“

„Ne razumem pitanje, ali nisam..“

„Ništa onda. Pročitaj. Nije obimna knjiga.“

Okrenula se i otišla  ostavivši me začuđenog i zbunjenog. Mali princ. Na koga sam joj ja ličio ? Na nekog klinca ? Pročitao sam je mnogo bolje i ozbiljnije knjige. A ona da me otkači na tu foru. Mali princ. Pazi da ga ne pročitam.

Iako mi je divljač upravo izmakla, divljač koja mi je mogla doneti status velikog lovca, trofej na kome će mi svaki lovac zavideti, ja se nisam demolarisao. Znao sam da nisam imao šanse ili sam se samo tešio znajući da sam ponovo bio odbačen. Nastavio sam svoj stereotipni život.

Vreme je prolazilo. Ja sam i dalje funkcionisao po ustaljenoj šemi. U mislima mi je još uvek obitavala ta fatalna devojka i Mali princ. Više je nikad nisam sreo. Ko zna ko je nju ulovio ?

Onda sam ugledao nju. San svakog lovca. Kapitalac manifestovan u telu devojke. Trijumf za sva vremena. Uplašio sam se od te lepote. Uplašio, ali i zadivio. Bio sam opčinjen. Gledao sam je bez daha. Mora da sam balavio. Sigurno je da nisam bio njena klasa. Bio sam svestan da sam za nju nedorastao lovac. Mali amaterčić koji može da posluži samo za poigravanje.  Ali, ipak sam rešio. Vreme je za lov. Bez obzira na ishod. Bez obzira na sve. Morao sam da pokušam. Ništa drugo nije bilo bitno. Bila je bitna samo ona. Propustiti ovakvu priliku, priliku koja se retko pruža u životu, bilo je neprihvatljivo. Pa šta ako ne uspem. Toliko puta sam ga već ispušio i popio crvenih kartona da bi mnogi da su na mom mestu do sada već izvršili samoubistvo, zamonašili se ili se pak samouštrojili. A ja sam i dalje trudio. Jer  nikad se ne zna. Možda mi se i posreći.

Počeo sam sa pripremama. Počeo sam sa  raspitavanjem o navikama i osobinama svog potencijalnog ulova. Raspitao sam se kako se zove, koliko ima godina, gde izlazi, skim se druži, šta voli a šta mrzi …

Polako sam krenuo da pripremam teren i upoznajem svoj plen.

A onda je usledio nesvakidašnji događaj. Ona je prišla meni. Ona je mene lovila. Ja sam bio plen. Nisam mogao da se opasuljim i dođem sebi. Kada sam gotovo hteo da joj se dobrovoljno predam i kažem joj:

„Uzmi me. Tvoj sam. Radi sam mnom šta god ti se prohte. Moj život je u tvojim rukama.“

Ona mi je postavila pitanje.

„Da li si čitao Malog princa ?“

„Šta !!!“ – zaprepašćeno sam upitao

„Da li si čitao Malog princa ?“

„Da li je to neka šala.“

„E, ništa izvini. Pogrešila sam“

Dok sam došao sebi ona je već nestala.

Mali princ. Opet!!! Šta je sa tim malim princem ? Da li je moguće da sam ga opet ispušio na istu foru. Zašto baš njih dve da me pitaju za Malog princa ? Zar je to toliko bitno ? Zašto me nisu pitale za bilo koju drugu knjigu ? Za alhemičara, Ivicu i Maricu, Put kojim se ređe ide, Blago cara Radovana, Zelenu čoju, Spletkarenje sa sopsotvenom dušom, Ženski rodoslov, Igru staklenih perli, Plavi čuperak, Ararat, Sto godina samoće, Dnevnik srpske domaćice …ili bilo koju drugu?

Ne! Oba puta je morao da bude Mali princ. Jednom može biti slučajnost. Ali dvaput? To već nešto govori.

Iz tog razloga rešio sam da pročitam Malog princa. Nisam smeo sebi da dozvolim da po treći put doživim istu situaciju. Želeo sam da vidim gde grešim i šta zapravo ne kontam u vezi tog Malog princa. Odmah sam otišao u knjižaru i kupio knjigu. Knjižicu, bolje rečeno. Morao sam da saznam šta se to krije u toj knjižici.

Pročitao sam je za dva sata  i konačno sam došao do zaključka. Konačno sam shvatio.

Mali princ. MALI PRINC ! MMMAALIII  PRRRINCCC !?

Žene !!! Ko će njih razumeti ?

Šta im je značilo to pitanje?

Ni dan danas ne mogu da odgovorim na to pitanje.