eXperiment na novoj adresi

eXperiment se nastavlja na drugoj lokaciji. Krajnje je vreme.

Ko želi da učestvuje u potpuno novom eXperimentu, evo linka: http://exxxperiment.net/

Biće ludo kao i do sada !!! U to nema potrebe da sumnjate !

Čekam Vas !!!

Mali Princ

Posvećeno svim damama koje prate blog eXXXperiment ;)

Ovaj, pomalo neobičan splet okolnosti, dogodio se pre jedno osamnaestak godina. Zašto mi je taj događaj isplovio na površinu posle toliko vremena, ne znam ni sam. Bitno je, da će i posle tolikog vremena ipak otpočeti svoje postojanje ne u formi odavno zapostavljenog sećanja, zaturenog ko zna gde u mom mozgu,  već u formi napisane reči.

Kao što se može naslutiti iz naslova reč je o knjizi „Mali princ“.

Bio sam još uvek momak. Mlad, neiskvaren i donekle neiskusan. Još uvek sa „glavom u oblacima“ hrlio sam kroz život. Disao sam punim plućima. Danju sam radio. A noću, kao što kaže sama reč, živeo noćni život. Stalno sam jurcao za nekim novim devojkama. Kao pas gonič koji je ganjao svoju divljač. Glupo i bezobrazno od mene da nežniji pol poredim sa divljači, ali to je samo radi davanja šlagvorta celoj ovoj priči. Jeste, da se često dešavalo da divljač,  utekne dok sam sav zajepuren za njima trčkarao.  Samo bi mi odlepršale pred nosom i izgubile se visoko u nebo ili negde u gustu šumu ili bi  pak završile kao lovina tamo nekih šoderskih lovaca, glupandera i tonjavaca koji su bolje izgledali od mene ili su pak imali skuplju lovačku opremu. A ja bih ostao sav musav, nesrećan, prašnjav i umoran od tolikog jurcanja.

A bilo je mnogo različite divljači. Bilo je  i nežnih srna, ponosnih paunica, prepelica, jarebica, raznih koka i kokica, za koje i danas žalim što nisu postale moj lovački trofej, ali bilo je one divljači (razne plovke, kokoške, guske, svrake, koze ćurke…) za koje mi je drago što su od mene utekle. Mnogo je divljači uteklo meni upornom lovcu. Ali, ponekad je moj lov  bio i uspešan. Ipak se upornost isplati.

Ja sam se, u tom,  manje više uspešnom lovu, rukovodio mišlju da ustvari ekstaza lova počiva u njegovom samom činu. To ganjanje i nadmudrivanje je sama suština lova. Neizvesnost u ishod lova, neka prijatna uznemirenost, ubrzan rad srca, povećano lučenje adrenalina je ono zbog čega sam uživao u toj vrsti lova.

Što se tiče divljači uopšte, i tu postoji neka kategorizacija. Što je divljač veća, to je veći trofej i slava. Ali postoje i oni lovci koji upucaju sve što im dođe pod nišan. Možda nije svaki ulov za trofej, ali sve se boduje. Možda zato i  nije trebalo birati lovinu. Možda je trebalo da lovim sve, bez obzira na kvalitet. Jer bitan je krajnji skor. Kad ne može kvalitet neka onda bude kvantitet. Ali, sada, kada bih mogao da vratim vreme unazad, opet bih isto postupio. I dalje bih bio lovac koji bira divljač koju će da odstreli.

Za mene lov predstavlja, kao što sam rekao, nadmudrivanje i taktiku. O lovu o kome ja pričam često se ispostavi da je lovina zapravo lovac koji je naveden da krene u lov baš na tu divljač koja će ga uloviti. Sa druge strane lovina često želi da bude ulovljena od određenog tipa lovca. A samo veliki lovci hvataju veliku divljač i njih ne može da prevari iskusna i lukava divljač.

Ja sam, kao i mnogi,  često pokušavao da uhvatim i veću divljač od one sa kojom bih mogao da se izborim. Mislio sam da sam veći lovac nego što stvarno jesam. U takvim prilikama često sam sprovodio odgovarajuću taktiku iako sam u suštini znao da nemam nikakve šanse. Postupao sam tako, da divljač, potencijalni ulov,  ne oteram i uplašim. Možda mogu biti odbijen, ali ipak ću se truditi da ostavim dobar utisak. Morao sam, bez obzira ne sve, da budem shvaćem kao prijatelj, onaj koji ima dobre namere. Onaj od koga se ne treba plašiti. Jer danas možda neću uspeti. Ali, biće dana i drugih prilika. Kada mi zvezde budu naklonjene. Napšću kada lovina postane neoprezna. Kada shvati da ne predsavljam opasnost. Kada mi dopusti da budem u njenoj blizini. Ona ću napasti. I upucati je. Surovo, ali delotvorno.

U jednoj takvoj situaciji pokušao sam da prodrem do jedne devojke koja je ipak bila na nekom nivou. Važila je za famoznu ženu. Pored lepote i savršenog tela posedovala je i intelekt što je muškarce dovodilo do očajanja. Ona nije bila glupa lepotica koja može lako da se prevari i obmane. Ona je bila krupna divljač. Ne tamo neka glupa kvočka koja se ulovila još pre samog lova. Bila je pravo iskušenje čak i za one iskusne lovce krupne divljači. Iskušenje i izazov. Svud oko nje bili su lovci. Ali, svi su se držali na odstojanju.  Ipak njen stav je odbijao muškarce. Muškarci se plaše lepih žena. Pametni muškarci se plaše lepih žena.

Iako mi je srce udaralo kao ludo, krenuo sam da pletem mrežu oko svog budućeg plena. Ona me je odmeravala kao crna udovica. Pustila me je da joj se približim. Valjda neće da me ubije. Svidela joj se moja priča. Probio sam led. Kada sam pomislio da sam krenuo dobrim putem. Kada sam polako pripremio sitauaciju za ofanzivni napad pod kojim će osvojiti svog neprijatelja, usledilo je šok pitanje:

„Da li si čitao Malog princa ?“

„Molim ?“

„Da li si čitao Malog princa ?“

„Ne razumem pitanje, ali nisam..“

„Ništa onda. Pročitaj. Nije obimna knjiga.“

Okrenula se i otišla  ostavivši me začuđenog i zbunjenog. Mali princ. Na koga sam joj ja ličio ? Na nekog klinca ? Pročitao sam je mnogo bolje i ozbiljnije knjige. A ona da me otkači na tu foru. Mali princ. Pazi da ga ne pročitam.

Iako mi je divljač upravo izmakla, divljač koja mi je mogla doneti status velikog lovca, trofej na kome će mi svaki lovac zavideti, ja se nisam demolarisao. Znao sam da nisam imao šanse ili sam se samo tešio znajući da sam ponovo bio odbačen. Nastavio sam svoj stereotipni život.

Vreme je prolazilo. Ja sam i dalje funkcionisao po ustaljenoj šemi. U mislima mi je još uvek obitavala ta fatalna devojka i Mali princ. Više je nikad nisam sreo. Ko zna ko je nju ulovio ?

Onda sam ugledao nju. San svakog lovca. Kapitalac manifestovan u telu devojke. Trijumf za sva vremena. Uplašio sam se od te lepote. Uplašio, ali i zadivio. Bio sam opčinjen. Gledao sam je bez daha. Mora da sam balavio. Sigurno je da nisam bio njena klasa. Bio sam svestan da sam za nju nedorastao lovac. Mali amaterčić koji može da posluži samo za poigravanje.  Ali, ipak sam rešio. Vreme je za lov. Bez obzira na ishod. Bez obzira na sve. Morao sam da pokušam. Ništa drugo nije bilo bitno. Bila je bitna samo ona. Propustiti ovakvu priliku, priliku koja se retko pruža u životu, bilo je neprihvatljivo. Pa šta ako ne uspem. Toliko puta sam ga već ispušio i popio crvenih kartona da bi mnogi da su na mom mestu do sada već izvršili samoubistvo, zamonašili se ili se pak samouštrojili. A ja sam i dalje trudio. Jer  nikad se ne zna. Možda mi se i posreći.

Počeo sam sa pripremama. Počeo sam sa  raspitavanjem o navikama i osobinama svog potencijalnog ulova. Raspitao sam se kako se zove, koliko ima godina, gde izlazi, skim se druži, šta voli a šta mrzi …

Polako sam krenuo da pripremam teren i upoznajem svoj plen.

A onda je usledio nesvakidašnji događaj. Ona je prišla meni. Ona je mene lovila. Ja sam bio plen. Nisam mogao da se opasuljim i dođem sebi. Kada sam gotovo hteo da joj se dobrovoljno predam i kažem joj:

„Uzmi me. Tvoj sam. Radi sam mnom šta god ti se prohte. Moj život je u tvojim rukama.“

Ona mi je postavila pitanje.

„Da li si čitao Malog princa ?“

Šta !!!“ – zaprepašćeno sam upitao

„Da li si čitao Malog princa ?“

„Da li je to neka šala.“

„E, ništa izvini. Pogrešila sam“

Dok sam došao sebi ona je već nestala.

Mali princ. Opet!!! Šta je sa tim malim princem ? Da li je moguće da sam ga opet ispušio na istu foru. Zašto baš njih dve da me pitaju za Malog princa ? Zar je to toliko bitno ? Zašto me nisu pitale za bilo koju drugu knjigu ? Za alhemičara, Ivicu i Maricu, Put kojim se ređe ide, Blago cara Radovana, Zelenu čoju, Spletkarenje sa sopsotvenom dušom, Ženski rodoslov, Igru staklenih perli, Plavi čuperak, Ararat, Sto godina samoće, Dnevnik srpske domaćice …ili bilo koju drugu?

Ne! Oba puta je morao da bude Mali princ. Jednom može biti slučajnost. Ali dvaput? To već nešto govori.

Iz tog razloga rešio sam da pročitam Malog princa. Nisam smeo sebi da dozvolim da po treći put doživim istu situaciju. Želeo sam da vidim gde grešim i šta zapravo ne kontam u vezi tog Malog princa. Odmah sam otišao u knjižaru i kupio knjigu. Knjižicu, bolje rečeno. Morao sam da saznam šta se to krije u toj knjižici.

Pročitao sam je za dva sata  i konačno sam došao do zaključka. Konačno sam shvatio.

Mali princ. MALI PRINC ! MMMAALIII  PRRRINCCC !?

Žene !!! Ko će njih razumeti ?

Šta im je značilo to pitanje?

Ni dan danas ne mogu da odgovorim na to pitanje.

Najperspektivnije zanimanje za prosečnog čoveka

Ljudi nikako ne mogu da shvate koje je najbolje zanimanje za jednog mediokriteta. Svi teže nekim zvučnim zanimanjma ne kapirajući šta se krije iza cele priče. Peca se na lažne osmehe, silna obećanja, navodne visoke honorare, inostrane kompanije… A kad se osnuje radni odnos ono sasvim druga situacija. Jbg-a advertajzing. Sva sreća da postoji blog eXperiment koji, između ostalog, postoji i da razbija predrasude. Ovom prilikom potrudiću se da utvrdimo koje je to najperspektivnije i najbolje zanimanje kojim može da se bavi jedan prosečan čovek koji živi na ovim prostorima.

Pa koje je to zanimanje ?

Možda će vam zvučati smešno, ali najperspektivnije zanimanje za jednog takvog čoveka je posao đubretara. Kako, bre, posao đubretara ? Tako  lepo ! SaKKK ću vam objasnim.

Prvo, đubretari imaju službeno vozilo. Vozikaju se po celom gradu. Svi ih prepoznaju. Znači firma sa renomeom i statusom. Niko im se ne meša u posao niti ih ometa u obavljanju istog. Stalno su u pokretu. Nisu vezani za dosadne kancelarijske poslove tako da ne moraju da po celi bogovetni dan da bleje u računar. Zato i nemaju deformisanu kičmu usled svakodnevnog višesatnog nepravilnog sedenja. Nemaju oslabljeni vid i ne nose naočare sa dioptrijom teleskopa. Nemaju ubledeli ten grofa drakule niti imaju problema sa viškom kilograma jer je njihov posao dinamičan.

Drugo, đubretari pored redovne plate, imaju mogućnost ka dodatnim primanjima. Ili kako bi to zapadnjaci rekli – bonus. Kakav sad bre bonus ? Pa ovako, opšte je poznato da ljudi svašta bacaju u smeće.  Mnogi bacaju i prave vrednosti, još uvek upotrebljive i funkcionalne stvari, a iskusan đubretar to dobro zna tako da mu niko neće zameriti ako prisvoji neku bačenu stvar. Često đubretari ostvaruju i lične odnose sa svojim klijentima pa im ovi iz znaka poštovanja i uvažanja svoje suvišne stvari klasifikuju, čuvaju i prvom prilikom poklanjaju. A to nije mala stvar u današnjim teškim vremenima.

Posmatrano iz drugog ugla, posao đubretara je jedan vrlo human i odgovoran posao. Oni se brinu o čistoći naše okoline i doprinose da naš grad, varošica, selo lepše izgleda. Đubretari su humanisti, patriote i čuvari životne okoline. A danas je malo takvih ljudi.

Dalje, đubretari imaju zagarantovano radno mesto. Državna je to firma. Prijavljeni su. Imaju plaćeno penziono, zdravstveno i socijalno osiguranje, godišnji odmor iz dva dela i još mnoge prednosti. Između ostalog, recite mi da li ste čuli da je neki đubretar dobio otkaz ? Tranzicija i demokratija nemaju uticaja na posao đubretara. Čak naprotiv. Od kada smo ušli u te procese transorfmacije i preobražaja mnogo je više đubra. Tržišta su se otvorila. Mnogo je veći protok robe. A samim tim povećanim protokom i kupoprodajom robe, konačni potrošači prave i više đubra, jer svaki proizvod, pre ili kasnije, dobije svoju poslednju formu postojanja – otpadak.

Iako u poslednje vreme sve više ljudi pretura po kontejnerima, oni ne predstavljaju nikakvu konkurenciju đubretarima što je samo još jedna prednost ovog zanimanja. Monopol na tržištu.

Na radnom mestu nema stresnih situacija jer je priroda posla takva. Kako god da se radi ne može se pogrešiti. A i da se pogreši kamion đubretar će za tili čas grešku smuljati u svoju unutrašnjost. Znači nema stresa, nema sekiracije i nema nervoze a to automatski znači duži i zdraviji život.

Jeste, da je to fizički naporan i prljav posao, da mnogo smrdi, ali činjenica je da je mnogo gore i teže raditi sa đubrem od ljudi, ljudskim otpadom i smradom nego sa smećem sa kojim rade đubretari. Zarđala konzerva, razbivena flaša piva, gomile opušaka od cigareta, upotrebljavani ulošci ili bajat hleb ne može nauditi… Takvo đubre samo smrdi, dok  đubre otelotvoreno u ljudskom obliku, iako ne iritira čulo mirisa, vrlo često je opasno po zdravlje i po život.  Takvi ljudi su spremni na sve. Zabadaju nož u leđa, poturaju klinove u točkove, konstantno rade o glavi, smišljaju razne smicale, nameštaljke, tračeve, mrze i preziru…

Jer vidite u kakvoj ste zabludi živeli. Đubretari su zakon. Nemojte smetnuti s uma i činjenicu da je u prirodi sve manje sirovina i ruda tako da je sveCCCki trend usmeren ka reciklaži otpada. A đubretari rade sa otpadom, znači em su u trendu em su na izvoru bogatstva.

Pa vi sad dobro razmislite kada sledeći put konkurišete za posao. Možete odmah početi sa pripremama. Počistite đubre u svojoj kući i svojoj okolini. Sigurno je da ga ima. Đubra je svuda. To je glavni dokaz da ljudi žive na planeti zemlji. Đubre !!!

Budalizmi #2

.

Kada bih napisao sve što mislim

zaglavio bih ili u ludnici ili u zatvor.

***

Postao sam kukavica. Strah me je da čitam dnevne novine.

***

Neću više da ćutim i trpim. Ne može više tako.

Počeću i da žmurim.

***

Nije čudo što u našoj državi toliko smrdi,

govna i sranja na sve strane.

***

Ubiše Bin Ladena ???

Znajući Amerikance, ne bi me iznenadilo da su greškom ubili mister Bina !!!

 Budalizmi #1

Žeđ za znanjem

Evo još jedne satirične priče iz Ninusove knjige “Vojna tajna”. Meni se ova čak najviše i dopada. Uživajte !!!

.

Žeđ za znanjem

.

Diplomirao sam u roku. Ni na jednom ispitu nisam pao. Prosečna ocena 9,95. Na fakultetu sam provodio i dane i noći. Učio sam po dvanaest sati dnevno. Zamalo da me proglase za studenta generacije.

Moj najbolji prijatelj završio je fakultet tek posle deset godina sa prosečnom ocenom 6,00. Niko ga nikada nije video da uči, a dane i noći provodio je sa društvom u kafani. Za to vreme dok je on „studirao“, ja sam magistrirao, zatim doktorirao, ali posao nisam mogao da nađem. Uzalud sam obijao pragove naših fabrika i preduzeća. Baš kad sam ja doktorirao, moj prijatelj je najzad diplomiraoi, naravno, to proslavio sa svojim društvom u kafani. Na toj proslavi jedan od redovnih posetilaca te birtije ponudio mu je posao u uglednoj i uspešnoj firmi, što je moj drug oberučke prihvatio.

Od tog događaja prošlo je sedam godina. Ja i dalje učim, osvajam nova znanja, ali nikako da pronađem neki posao. Bilo kakav ! Samo da mogu da platim podstanarsku kiriju i vratim dugove koje imam.

Moj drug je postao ugledni direktor.Počeo je da se bavi politikom. Pojavljuje se i na televiziji. Jedno veče sam ga gledao. Rekao je da je svako kovač svoje sreće i da samo ljudi žedni znanja imaju šta da traže u našem društvu.

Sada se i ja redovno nalivam znanjem. Ne izlazim iz kafane. Valjda će i mene neko da zapazi ! Pa, nisam ni ja za bacanje !

Muzika je lek za dušu

Naš prijatelj i bloger Sopranovsky pozvao je sve zaniteresovane blogere da na njegovom blogu pišu o muzici. Ja sam to ushićeno prihvatio i odmah krenuo sa pisanjem. Napisao sam »Muzika je lek za dušu» i slobodno mogu da Vam kažem da ću to često da radim. Da pišem o muzici kao gost bloger.

To preporučujem i Vama. Posetite Sopranov muzički blog i pišite o muzici. Ona najviše govori o tome ko ste i šta ste. Pokušajte da to što slušate iskažete rečima, videćete da nije nimalo lako muziku pretočiti u slova. Nije lako, ali je izvodljivo i vrlo zanimljivo.

I da ja ne bih mnogo trućao jer je ovo post o muzici, najbolje bi bilo da publikujem neku muziku. Pogledajte kako to izgleda i zvuči sa druge strane:

DemoNkratija

Inicijalna kapisla za ponovno objavljivanje ovog teksta beše blog post uvažene Mahlat »I taman kad sam počela da verujem… « jer  isti razmatra problematiku demokratije. Ja sam još daleke 2001. godine, kada smo tek počeli da kontamo šta nam se to dešava, napisao esej »DemoNkratija«, i isti objavio 2004. godine u istoimenoj knjizi. Naglašavam da sam tada bio 10 godina mlađi, mnoge stvari nisam kontao niti znao a demokratija je tek zakoračila u naše živote, tako da bih sada ovaj esej napisao mnogo drugačije. Međutim, hajde da vidimo kako sam tada razmišljao, da li sam bio u pravu, da li se nešto ustvari promenilo i ako jeste u kom smeru je otišlo.

.

DemoNkratija

.


U novije vreme, u vreme naše nove istorije, uvideo sam nešto, nešto što sam i pretpostavljao da će se desiti. To nije ništa strano nekom  normalnom čoveku, ali ima mnogo onih koji još uvek nisu ništa shvatili, niti će ikada shvatiti. Šta da se radi, takvi smo ti mi, prostaci, marva nekulturna, bez nacionalne svesti i nacionalnog integriteta. Ponosni na ko zna šta, kao jarčevi, hoćemo glavom kroz zid pa nema veze što će kao tikva pući. Bitno je da mi nikom nećemo dozvoliti da nama upravlja. Gle apsurda! Nisam znao da smo toliko nezavisni i samostalni. Najviše me nerviraju oni ljudi koji izigravaju neke mozgove a u stvari ispadaju samo glupi i smešni. Misle da ako koriste neke strane termine u svom izražavanju smatraće ih pametnijim. Sada i babu na pijaci, koja prodaje kiseo kupus i jaja, možeš čuti kako pominje tranziciju i demokratiju. A da li baba zna šta je tranzicija? I kada bi je pitali :     „Baba šta je to demokratija?” Ona bi odgovorila : „Ne znam ti ja sinko te stranjske reči, ali po meni ti je to da jaja koja sam do jučeraske prodavala po dva dinara sada gi prodajem po pet, ali opet si imam manje pare nego kad sam ih prodavala po dva. Ništa si ja bre ne razumem tu demokratiju”.

I sada ta baba treba da se pita o nečijoj sudbini i treba da glasa. Njoj je jedino stalo do njenih jaja i ništa joj drugo nije bitno. Samo da baba uvali dedina jaja i da glasa, zna se za koga. Zato se takvi ljudi i stimulišu sa dva kila šećera i deset posto povećanja penzije kad se za to ukaže prilika. Nego kada bi i nekog obrazovanog čoveka upitali šta je to demokratija, pitanje je da li bi ste dobili precizan odgovor. Zato ću ja da malo razjasnim taj pojam (ja kao znam šta znači?). Demokratija je kovanica od dve grčke reči:  dèmos što znači narod i kratéõ što znači vladavina. U slobodnom prevodu to znači vladavina naroda, ali da li vlada narod? Kako da vlada, kad se ni za šta ne pita,  a i za to što se pita, on se ne odlučuje. Pa kako to može da bude vladavina naroda. I u „odavno sahranjenom”  komunizmu je vladao narod. Da, vladao je neko u ime naroda. I sada se vlada u ime naroda. I bolje je tako, jer dati vlast narodu, bilo bi isuviše pogubno. Jer narod je i onaj čobanin, ona  sponzoruša, bivši režimac, baba sa jajima, hrpe penzusa, razni lezilebovići, ljudi vezisti, turbo folk populacija, đankići u krizi, doživotni studenti i još mnogi drugi. I oni treba da vladaju? Da, treba da vladaju. Jer to je demokratija. Kako u Americi mogu preCCCedniku da puše razne fufice, tako kod nas mogu vladati i babe sa jajima. Jer ako narod tako hoće, tako će biti. Ama, ja vas pitam, koji narod? Narod u kome ima 50 posto nepismenih. Narod sa najviše intelektualaca, koji su kupili diplome u novoosnovanim privatnim školama, gde se ispit polaže u zavisnosti koliko platiš.  Narod sa najviše nepismenih i neobrazovanih intelektualaca, akademika. Akademici koji ne znaju šta znači reč tranzicija.

I stvarno šta je to tranzicija ? Ne znam, to nije srpska reč. Da li neko zna neki strani jezik da mi prevede ovu reč ?   Svi pričaju tranzicija, tranzicija, šta moj tranzicija. Pustite nas na miru. Dosta nam je i nesvrstanih i izolovanih sada još da tranzitiramo. Dokle bre više da nas jebu a da ne znamo čiji nam je u guzici. Dokle te igre i igrarije nad našim životima? Šta smo mi nekom skrivili pa da nam se sve to dešava ? Glupi smo ! Kurčimo se ! Zato nam se to i dešava ! Mnogo smo stupidni. Našim glupostima nema kraja. Koliko smo se samo puta ponašali kao idioti da je teško utvrditi vrhunac tog idiotizma, ali ja ipak mislim da se  kulminacija našeg budalizama ispoljila za vreme Nato bombardovanja. To moram pomenuti, iako izbegavam tu temu, jer  se tad ispoljila naša prava narav. Bombe padaju a mi na mostovima pevamo u znak protesta. Šta bi bilo da su kovnuli par osiromašenih ? Da li bi se tada čula naša pesma ?  Sigurno bi bile pesme naricaljke. Pišamo uz vetar, iako znamo da ćemo se upišati.  I onda kada su se konačno smilovali, odnosno ostvarili svoje ciljeve, mi smo počeli sa parolama. Kao i 1941. Mi smo njima pokazali. Tako prolaze oni koji se kače sa nama. Svuda se moglo čuti :  „Nato u blato, nato u blato …” , a mi smo bili ti koji su bili, i još uvek taljigaju u tom blatu . Još uvek se nismo izmigoljili iz tog mulja. Još uvek smo u fazi gmizavaca. Evolucija još uvek traje. Dok postanemo ljudi proći će još mnogo miliona godina. Zato nema potrebe govoriti o vladavini naroda jer mi smo gušteri, žabe, punoglavci, gmizavci… Kakav narod, kakvi ljudi? Neandertalaci su za nas pojam. Mi možda izgledamo kao homo sapiensi ali smo ustvari homo anusi. I šta  jednom homo anusu pričati o demokratiji, nacionalnoj svesti i kolektivnoj odgovornosti? On ne zna šta se  zbiva dalje od njegovog dupeta. Nama demokratija stoji kao piletu sise.

Šta mi hoćemo? Da budemo kao Ameri? Ih. Teško ćemo to ostvariti. Jer stvarno treba biti degenerisana nacija pa legalizovati homoseksualizam, tolerisatii  pedofiliju, sodomiju, nekrofiliju, biti protagonist terorizma a navodno se boriti protiv toga, osnivati razne humane organizacije koje valjaju drogu i oružije, uvaljivati svoje nuklearno smeće zemljama u tranziciji, bacati osiromašne bombe svakom ko  protivreči, gurati svuda svoj veliki nos, ne dozvoljavati nikom da  nešto kaže… To bismo mi. Evo počeli smo i prve korake da sprovodimo. Pedera je sve više. Fiksamo se kao ludi. Pijemo coca colu. Pušimo marlboro (made in Kosovo).  Sve više prihvatamo »american way of life«, misleći da će to neko uzeti i obzir i oprostiti nam naše gluposti i kuraže. Ali nema oprosta. Videćemo svoga boga. Jebaće nam kevu. Ili su to već uradili, više puta.

Mladi hoće na zapad, tamo i pale. Matorci, još uvek negde u podrumu, kriju Titovu sliku. Žao im je da je bace. Samo pričaju kako je tada bilo super. I kako da gradimo demokratiju uz toliki egzodus mozgova i talenata? Kako tim fosilima objasniti nešto kada su oni kompjuter videli samo na TV-u. Oni su i rođeni kao demode. I mi smo rođeni kao demode, rođeni van svih zbivanja, obmanjeni i oskaćeni. Zato i treba mlada krv da prostruji ovim našim odavno ruiniranim državnim krvotokom. Krv, koja će uliti u naše srce na izdahu koju litru sveže, mlade krvi, pune kiseonika. Ali ti se još nisu rodili. A kako će da se i rode kada vlada bela kuga. Nema brakova. Nema love, zato nema ni ljubavi. Nema ni dece. A deca su nosioci svega. A mudžosi ih samo štancuju, iako žive deset puta gore od nas. Oni idu na brojnost. Spremaju se za džihad. Zato se tako i množe. Nisu vojno jaki, ali su zato brojniji. Dobra taktika. Polako se sprovodi u delo. Taktika potvrđena na Kosovu. Strategija koja nas je porazila. Deset na jedno, dobro smišljeno.

Nego, mnogo daleko smo otišli. Vratimo se na demokratiju. Šta treba uraditi pa da demokratija urodi plodom? U stvari, bolje da pitam da li ona može uspeti kod nas? Može, ali za jedno pedeset godina. Kada izumre i onaj poslednji koji je zadojen idejom socijalizma i komunizma. Kada umru svi nesvrstani i izolovani, tada se može popričati o napretku. Sada nam ostaje samo da ladimo jezike. Iovako ništa drugo i ne radimo. Prošlo vreme nam je pomutilo razum, uništilo moral i etiku, obezvredilo prave vrednosti, istaklo šljam i ološ, nateralo na kriminal i poroke, tako da je povratak sa  dna duše teži nego povratak sa dna lestvice. A mi smo na dnu lestvice i  vlastite i društvene duše. Tako da nema potrebe govoriti o demokratiji, još bar jedno pola veka. A šta li mi pa mislimo, da je demokratija nešto mnogo dobro? Mi se kao davljenici hvatamo  za svaku slamku koja nam je pružena. A da li će ona izdržati našu težinu i izvući nas iz bujice? Da nam izbor većine neće doneti  prosperitet? Ko kaže da je većina u pravu? Ko kaže da većina zna šta je dobro ? Da većina zna šta je dobro, ne bismo bili sada gde se nalazimo. Ne bismo bili u tranziciji. Bili bi smo Amerika. Zemlja demokratije. Zemlja demo(n)kratije. Da demo(n)kratije. Dobro ste pro-čitali i nije štamparska greška. Demokratija ne postoji. Postoji samo demo(n)kratija. Demonkratija. Vladavina demona. Vladavina đavola, satane.

Ali zašto ta igra reči? Zašto izostaviti jedno slovo? Zašto?

Zato jer  treba da se stvori konfuzija, zbrka, haos, iskrivljena slika stvarnosti,  jer  ne treba da se zna ko je zapravo tu glavni i sa kim se ima posla. Zato jer  u svakom magnovenju treba stvoriti neizvesnost koja će skretati pažnju sa glavnih stvari, neizvesnost koja će biti pokriće za mnoga dela, mnoga đavolja posla, mnoga dela koja su manifestacija demonkratije. Ako se reč napiše ovako kako sam je ja napisao ljudi će prozreti suštinu i plan neće uspeti. Ovako pod paravanom demokratije, demonkratija funkcioniše besprekorno.

Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.

Pridružite se 32 drugih pratioca